Срео сам се са Миодрагом – Дадом Ђурићем, вјероватно једним од највећих сликара данашњице на Цетињу, дан након отварања његове изложбе графика (22. јануар) коју је принц Никола Петровић Његош поклонио цетињским музејима. Са Дадом сам разговарао у његовом атељеу, окружени скулптурама, инсталацијама, металним предметима… Причао је полако, смирено, са благим француским акцентом који се понекад примијети. Дадо као и сви прави умјетници, измиче свакој дефиницији. Он је, рекао бих, помијешао своје сликарство са животом, а то је и сам касније потврдио у разговору, истичући да умјетници увијек личе на своје дјело.
Ваша јучерашња изложба значи и ваше прво представљање црногорској ликовној публици, а тај догађај је уједно и најава предстојећег Цетињског бијенала. Да ли сте задовољни изложбом и свим оним што се дало видјети?
Како да нисам задовољан? То је моја прва изложба у Црној Гори која покрива скоро тридесет година мога рада. Нијесам вјеровао колико је дошло људи да то види. Ако су све то љубитељи сликарства, онда је то страшно. Ове графике представљају једну доста тешку технику и оне представљају Николин поклон Цетињу.
У овом простору најмање има слика. Радите скулптуре. Није ваљда да напуштате сликарство и окрећете се једној новој форми?
Сликарство је за мене увијек било један начин мучења. Ове ствари су за мене ослобођење од сликарства. Сликарство је, све више мислим, превазиђен облик изражавања, оно је пропало. Као религије, као идеологије. Све је пролазно срећом, а тако је и са сликарством. Ово са старим гвожђем је за мене нови ликовни рјечник. Покушавам да на тим старим и одбаченим стварима боје поново дахну и оживе.
Ипак слика код Вас има доминантну улогу. Она слика коју испуњава свјетлост Вама својствена, а коју је, чини ми се, веома тешко ухватити?
Сликарство је у ствари прича о свјетлости. Свјетлост у сликарству је важна колико и ријеч у поезији. Свјетлост је увијек у боји и ако нема свјетлости нема ни боје. Људи су употријебили боју као што су употријебили камен за кућу, као израз, као рјечник. Свјетлост се упила у мене и излила се на слику. Ја сам једноставно сликар свјетлости. То је стална сарадња, живот. Сликарство је у ствари прича о свјетлости.
Како код Вас настаје слика? На основу неког првобитног концепта или настаје приликом самог чина сликања?
Слике се у ствари праве саме. Наравно код мене слика настаје при самом чину сликања. Оне само порасту као нека биљка или се рађају као нека животиња.
Шта је по вама умјетност? Да ли је умјетност изнад политике, нешто што нема граница и што уједињује?
Умјетност је чудо, али не оно што неки критичари тврде. Ја мислим да то није унапријед стварање великих дјела. Ја једноставно радим један посао који ме испуњава и поред којег ништа друго не могу радити. Иначе, један планетарни поглед на умјетност, показао би да се ту налазе многе јаме. Ја, међутим, вјерујем да је умјетност универзална. То би тако било кад би људи имали једну комплетну културу као што су имали у ренесансној Фиренци.
Хоће ли доћи вријеме умјетника?
Ма какви. Цивилизацијски ниво се уопште не подиже, већ пада. Цивилизацијски ниво је растао у 18. и 19. вијеку, мада је тада почео да опада. А шта се десило у двадесетом вијеку? Револуције, пропаст, глад и томе слично.
Без обзира на све, умјетност је за Вас начин живљења?
Наравно. Ја другачије не бих могао да живим. Умјетност је једини слободан простор у који сам још као дијете ускочио, а у том простору налазим се и данас и не бих знао шта бих без њега.
Шта је важније у сликарству: форма или техника, и колико се оне допуњавају?
Обје су врло важне. Техника рада сликарства је као кад мајка рађа дијете. Техника у Француској значи писменост и то формална писменост. Техника је огроман проблем и она није никада савладана у сликарству. Рецимо, кад правим неку слику, немам никакву технику осим вјештине која ми дозвољава да направим слику, али да би та слика била права, треба пуно времена. Форма је наравно врло важна, мада не баш толико. Можда је само чин сликања важан. Човјек вјероватно прије сликања има неку представу шта хоће да наслика, али то сазнаје тек на крају, када посао буде завршен.
Колико има Вашег дјетињства па Вашим сликама?
Има пуно. Највећи број слика је материјализација онога што одмалена носим у себи. То су тренуци које не заборављам и којих се увијек сјећам. Отуда су и присутни на сликама, јер ја и када сам у Паризу, ја сам често у Црној Гори.
Лидија Глишић: Медитеран у бочицама и умјетничким инсталацијама
Знам да немате неко високо мишљење о свијету Запада. У Паризу сте ипак више од тридесет година. Шта Вас највише веже за Париз?
Свијет је тамо чиста перверзија. У Париз сам отишао из истих разлога због којих сада велики број људи из Југославије бјежи на Запад. Сликарство је још од 14. вијека посао Запада и то је био основни разлог мог одласка. Париз ми је помогао да јасно сагледам оно што сам до тада само наслућивао. Зато сам тамо све ово вријеме.
Шта у посљедње вријеме за Вас значи долазак на Цетиње?
Ђаво би га знао. Човјек и не смије да зна зашто се враћа у родно мјесто. Кад год се вратим доживим трагедију мог личног живота. На том мени знаном простору нема више неких људи, већ видиш нека нова лица. То је сасвим нормално, али због тога кад дођем на Цетиње осјетим неку празнину. Но, ипак, волим да дођем.
Да ли сте након свега задовољни. Имате славу, слике, свој мир…?
Ја сам умјесто мира тражио немир и нашао сам га. Јебеш ту славу. Она ме не интересује. То је чиста порнографија. Задовољан сам јер се могу рађати свако јутро, живјети сваког дана и умирати сваке ноћи. Све остало у животу је срање.
Извор: РТВ Будва
