Пише: Туфик Софтић
Познати произвођач органскиг житарица Авдул Адровић из Петњице сачувао је у Банци гена у Подгорици више разних аутентичних сјемена, међу којим се издваја сјеме пшенице чије је поријекло старо сто двадесет година.
Он је Порталу РТЦГ казао да то сјеме које је обнављањем сачувано до данас, још увијек користи на својим засадима и од њега производи брашно за комерцијалну употребу.
“Не ради се о томе да то сјеме вриједи нутритивно више од неког новијег сјемена, али сам чињеница да датира из времена када апсолутно није било никаквих хемијских препарата, даје му посебну драж. Домаћи хљеб од брашна тог сјемена има за мене вриједност као да је не знам шта у питању”, казао је Авдул.
Он објашњава да са становишта генетике и оплемењивања, највећа вриједност таквог материјала није у старости, већ у чињеници да је аутохтоног поријекла, одржаван кроз многе генерације у локалним условима Бихора, настао прије интензивне употребе минералних ђубрива и пестицида, вјероватно носилац ријетких гена за адаптацију на планинске услове, сиромашнија земљишта и локалне болести.
Туфик Софтић: Словенија од дрвета прави луксуз, Црна Гора огрјев
“Бихор је специфично подручје са надморским висинама од приближно 850 до 1600 метара, гдје су се усјеви деценијама прилагођавали хладнијим ноћима, краћој вегетацији и скромнијим условима производње. Управо такве особине данас занимају оплемењиваче због климатских промјена”, каже овај пољопривредни произвођач.
Према његовим ријечима сјеме се чува у Банци гена у Подгорици, али се шаље у Словенију ради умножавања.
“У научним круговима, једна добро документована локална пшеница из Бихора може имати већу дугорочну вриједност за оплемењивање него многе модерне сорте високог приноса, јер представља извор гена који се више не налазе у савременом генетском фонду. Наравно, стварна вриједност би се могла прецизно процијенити тек након генетске анализе”, казао је Адровић.
Банке гена на Балкану чувају десетине хиљада узорака биљних генетских ресурса. Међу њима су хиљаде локалних популација житарица које потичу с краја 19. и почетка 20. вијека. Укупно се на Балкану вјероватно чувају хиљаде локалних популација житарица чије поријекло сеже више од 100 година уназад.
У западној Европи су ти бројеви много већи, а највеће колекције се чувају у Њемачкој, Холандији, Француској и нордијским земљама.
Сјемена старих сорти житарица има, дакле, много, али их је мало са документованим поријеклом попут оног које је сачувао пољопривредник из Врбице. Због тога врста из Врбице може бити много занимљивија истраживачима него нека анонимна стара сорта из велике колекције. Њен значај произлази из комбинације старости, локалне адаптације на Бихор, континуираног узгоја, познатог поријекла.
У европским оквирима постоје вјероватно хиљаде старих популација житарица старијих од 100 година, али само мањи број има тако јасно праћено поријекло и континуитет одржавања на истом подручју. Управо такви материјали често постају предмет посебних генетских истраживања и програма очувања.
Адровић прича да прије око 120 година није постојала модерна хемијска заштита сјемена какву данас познајемо, али да у пољопривредници користили различите традиционалне методе – бирали су најздравије и најкрупније зрно за сјетву, сјеме су сушили и чували на сувим, прозрачним мјестима, користили су пепео, креч, со или биљне препарате за смањење напада штеточина и гљивица, примјењивали су смјену усјева како би смањили болести у земљишту.
Туфик Софтић: „Рјешавање еколошког проблема у Беранама важно за затварање поглавља“
Синтетисани фунгициди, инсектициди и третмани сјемена какви су данас стандардни појавили су се углавном током 20. вијека, нарочито након 1940-их и 1950-их година. Због тога су старе локалне сорте, попут оних које су се одржале у Бихору, пролазиле кроз дуготрајан процес природне и сељачке селекције без ослањања на савремену хемијску заштиту.
Управо зато су такве сорте данас занимљиве генетичарима и оплемењивачима. Оне представљају “генетску архиву” из периода прије интензивне употребе пестицида, минералних ђубрива и модерних оплемењивачких програма.
Портал РТЦГ је писао раније о томе како је Авдул Адровић сачувао органска сјемена старих врста житарица која се чувају у Банци гена у Подгорици.
Та сјемена наслиједио је од својих ђедова и прађедова, када није било никакве хемије и када се орало ралом и коњима.
Овај пољопривредник скреће, међутим, пажњу на то да је производња органске хране јако скупа, и када нема стимулација произвођачи често одустану.
Црна Гора је прошле године усвојила „Стратегију за развој органске производње 2025 до 2029“ која предвиђа пораст броја органских произвођача у Црној Гори, али остаје да се види на који начин ће држава стимулисати ту врсту производње.
„Добро би било да сада видимо како ће држава примијенити у пракси стратегију за органску производњу у наредне четири године и да ли ће се услови за бављење том врстом производње боље стимулисати. Услове имамо, имамо још увијек доста земљишта које није хемијски третирано, имамо доста органских сјемена у Банци гена у Подгорици и то треба искористити“, каже Авдул.
Не само овај, већ и многи други произвођачи органске хране сматрају да потражња за њиховим производима расте како на домаћем тржишту, тако и на тржишту Европске уније.
Извор: РТЦГ
