Piše: Miodrag Pavlović
Šta hoće ti ludaci,
čemu te smutnje,
kao da carstvo na zemlji
može biti bolje no što jeste.
Nepotrebno me uznemiravaju,
ne volim da kažnjavam,
a zbog tih što hoće veću pravdu
imam nesanice i ljutnje.
Maloumni i drski,
a ovamo prepodobnog lika,
nasred se grada deru kao apostoli.
Zašto od naše radosne vere
prave nešto tmurno i strogo,
nizašta lepo ne haju,
svakom dokazuju da nije pravi,
a sami se ne kaju.
Pa i mene su izveli iz takta
ti gadovi lepljivi ko grobljanske bube!
Drugi su hteli da ih britvama delju, na zalasku sunca da ih spale
i kosti u vodenici samelju,
a ja sam za delanja krepka:
smirih njihovu žar kamenom u teme
i rekoh: dosta je bilo krvi,
na spavanje sad, svi u postelju.
Al ti novi mrtvaci nisu sanjivi:
prskaju kuće vodoskokom rudim
i dok ih stražari nose
nekuda van grada, s krovova se cedi
krvava sluz i kad ih obese mrtve
drveću lišće porumeni ko u jesen,
vradžbine klete — dokaz da su krivi!
A meni samo ružni snovi:
kako im ptice rastežu žile,
a oni živi i crveni, do pojasa iz reke
vire kao žapci, nad njima crnobrad
neko s violinom u ruci govori:
ovo je brat moj
koji je po mojoj volji!
Pa to mi niko nije reko!
Zašto se sa mnom prave sprdnje?
Pošalju mi zlikovca najgoreg,
pa posle kažu: beše to brat pravedni
i veliko se pitanje pravi
zašto ga kaznih, samo da ja izgubim milost cara!
Jereticima se ide naruku
i to mrtvim,
a za mene ostaju spletke dvorske
i teške grdnje s neba!
