Пише: Милован Урван
Има дана и кафана када црногорски дневнополитички спектакл напросто утихне. Прелиставаш портале, читаш наслове, освјежаваш странице, а нигдје оне вијести око које би се пословично окупила читалачка војска. Дакако, не да би нешто разумјела или научила, него да се подијели, посвађа, набручи и прогласи себе мјеродавном за све под капом небеском.
Таквих дана остају само ситнији знакови времена. Тако ми је при крају овог маја за око запао интервју који је Милорад Поповић дао једном хрватском порталу, а који су ревносно пренијели и поједини домаћи медији наклоњени бившем режиму.
Сам интервју није донио ништа нарочито ново. Штовише, прилично је предвидљив и оптерећен већ добро познатим мјестима. У правом смислу „поповићевски“. Али је зато занимљив као амблем.
Елем, још једном се показало колико се складно укрштају поједини хрватски и црногорски медијски наративи онда када је потребно одредити заједничког противника. Тај противник се, по устаљеној формули, именује као „српски империјализам“, при чему сама формула често служи као замјена за озбиљну анализу стварности.
Ну, од свега реченог највише ми је пажњу привукла Поповићева тврдња да је питање националног идентитета, односно питање црногорства, прије свега морално питање, а што јесте и теза неке његове књиге… Ту већ вриједи застати. Јер ако је национални идентитет морална категорија, онда из тога нужно произилази да је један избор морално исправан, а други мање исправан или чак погрешан. А идентитети, ма колико били историјски условљени, политички обликовани или културно изграђивани, ипак нијесу врлине. Они су чињенице припадности, насљеђа, осјећања и саморазумјевања. Човјек може бити добар или рђав, поштен или непоштен, храбар или кукавица, али тешко да постаје моралнији самим тим што се национално одређује на овај или онај начин.
Управо зато претварање идентитетског питања у морални суд најчешће не води разумијевању него подјели. Онога тренутка када један идентитет добије ауру моралне супериорности, сви остали постају сумњиви, недовољни или криви. А ту више не почиње разговор о идентитету, него политичка теологија, која заправо смјера инструментализацији а не афирмацији овог или оног националног идентитета.
