Izvor: Boško Jakšić
Širok front može da okupi samo borba protiv korupcije jer ona nagriza birače vlasti i opozicije, prozapadne liberale i proruske nacionaliste, vernike i ateiste, urbane i ruralne, mlađe i starije, obrazovane i polupismene.
Jedna od veština u aikidu jeste da snagu protivnika upotrebite da biste ga lakše bacili na strunjaču. Od kako su zakoračili u svet odraslih i ponudili da reše ono što mi nismo umeli, studenti impresivnom organizovanošću, inventivnošću i duhovitošću poručuju da su odlučni da ne čekaju promene. Oni ih donose. Počelo je zahtevima da se razotkriju mehanizmi korupcije, sistemskog lopovluka i pohlepe od koje korodira zemlja.
Naprednjačka vlast jeste autoritarna, populistička, konzervativna i nacionalistička, ali motiv njenog okupljanja nije ideologija već novac. Aleksandar Vučić skriva korupciju i nudi stabilnost na kojoj gradi imidž koji ima malo veze sa svakodnevnim životom. Mnogi su, nažalost, spremni to da kupe ne razmišljajući koliko su opljačkani.
Te ljude treba otrezniti. Reći im da njihove vođe bez krađe ne bi imale račune po stranim bankama, skupe stanove, automobile, satove i garderobu, svoja ekskluzivna mesta na kojima se pije, šmrče i orgija. Svi mi to plaćamo.
Darko Rundek: Želim da podržim studente, jer najiskrenije – to i moram
Da li smo zaista tolike budale? Zato treba udariti na glavnom pravcu fronta. Borba protiv korupcije može da ima najveći odjek i dobije nepodeljenu podršku među nezadovoljnim biračima i može da bude najefikasniji amalgam za pobedu nad kleptokratama.
Takav okupljački potencijal nemaju ni Kosovo, ni EU, ni Rusija, ni Ekspo27, ni genocid u Srebrenici. Sve su to teme koje dele i preko kojih režim pokušava da buši pokret otpora. Korupcija je kancer koji podjednako nagriza birače vlasti i opozicije, prozapadne liberale i proruske nacionaliste, vernike i ateiste, urbane i ruralne, mlađe i starije, obrazovane i polupismene…
Možda zvuči populistički, ali po iskustvima iz aikida, snagu lopova treba iskoristiti za njihovo obaranje. U zlo vreme, kada vlast na površinu zaverenički potmulo istura naprsline u svenarodnom pokretu za promenu režima, treba sačuvati jedinstvo. Nema rasipanja. Protiv slogana “Dosta korupcije” niko ne može da kaže ništa.
Mađarski scenario
SNS se tokom 14 godina pretvorio u korporaciju koja je svoju političku i finansijsku moć izgradila na piramidalnoj korupciji od vrha do dna. Sistem je kapilarno razrađen i uključuje značajan broj onih koji za naprednjake glasaju ne zbog ideje – jer nje nema – već isključivo iz lične koristi. Veliki broj tih birača nije u prilici da učestvuje u deobi mito-torte, što znači da su žrtve korupcije kao i oni koji ne podržavaju vlast.
Nedavno se u Mađarskoj dogodila istorija, kada su birači posle 16 godina oborili Viktora Orbana odbacujući njegovu autoritarnu politiku i tako zadali udarac globalnoj krajnjoj desnici koju je on inspirisao. Orban je lagodno dobijao poslednja tri izborna ciklusa. Modelirao je zemlju po sopstvenim konzervativnim i nacionalističkim vizijama, a elitnim članovima vladajuće stranke Fides omogućio enormno bogaćenje kroz sistemsku korupciju.
Peter Mađar je prepoznao kapital koji mu se nudio. Shvatio je da protiv populizma mora da se bori populistički. Igrao je na kritikama mafijaške države i ukazivao na prsten korumpiranih lidera koji kradu vaš novac. Sa tom porukom, plasiranom u izrazito patriotskom tonu, obilazio je gradove, varošice i sela. Mešao je romantizirana podsećanja na revoluciju iz 1848. i hrišćanske vrednosti, ali fokus je bio na “nehumanoj” mafiji na vlasti.
Mađarima je prevršilo. Posebno mladoj i urbanoj generaciji. Shvatili su da će, ukoliko se ovako nastavi, Mađarska sve manje biti članica EU i NATO i postati zemlja iz koje se treba iseliti. Mobilisan je i deo starijih koji su bili uz Orbana osamdesetih, kada je predvodio liberalnu revoluciju protiv komunizma, ali više ne mogu da posmatraju bahatu pljačku. Lokalne velmože uskratile su ljudima novac za javne projekte. Ljudi krađu doživljavaju sasvim lično.
Studentski Memorandum o Kosovu: Stara uspavanka ili taktička mudrost?
Mađari su izrazite patriote, a često znaju da budu i nacionalisti, ali mladi ponavljaju da neće u Berlin ili Pariz, da hoće da žive u Budimpešti. Vole svoju zemlju, njenu istoriju, kulturu i jezik. Mnogo je bilo neizvesnosti, politiziranih emocija, pritajenih nadanja. Tenzija se onda pretvorila u nadu. Možemo da pobedimo.
Poraz bliskog saradnika Donalda Trampa, Vladimira Putina, Benjamina Netanjahua i Vučića snažno je odjeknuo u Srbiji, gde se vlast hvalila istorijski najboljim vezama dve zemlje koje je ista ta istorija češće sukobljavala nego vezivala.
Može li istorija da se ponovi u Srbiji i da birači posle duže od decenije obore autokratsku Vučićevu vlast? Da li bi fokusiranje na borbu protiv korupcije, kao sinonima te vlasti, moglo da bude okidač promene? Odgovor je nedvosmisleno – da.
Naš slučaj
Sve što se čulo po Mađarskoj je kopi-pejst varijanta onoga što se već godinu i po dana glasno čuje po ulicama i trgovima Srbije. Ista mlada generacija pobunila se u Srbiji protiv ovdašnje vlasti koja je po mnogo čemu kopija Orbanove. Vučić je čitave strane prepisivao iz Orbanovih skripta o “neliberalnoj demokratiji”.
Mnogi mladi u Srbiji, koji su najveći deo života proveli pod naprednjacima, razmišljaju kao njihovi mađarski vršnjaci. Kada su počeli protesti, zahtevali su istrage korupcije i utvrđivanje odgovornosti, tražili da institucije rade svoj posao i poručivali da neće da grade tuđe zemlje već svoju, u kojoj se živi normalno.
Ima li mlada generacija u Srbiji perspektivu ukoliko naprednjaci još jednom pobede? Odgovor je rezolutno – ne. Mnogi su spremni da pakuju kofere ukoliko se produži vladavina koja od Srbije ubrzano pravi sve izolovaniju parija-državu koja je pretnja regionu, a po svetu nema pouzdanih saveznika.
Nezadovoljstvo zbog korupcije nije ekskluzivno vlasništvo mladih. I starijima je preko glave nadmenih kabadahija koji misle da davanjem mrvica mogu da kupe socijalni mir ili da kažnjavaju one koji nisu spremni da se pokore.
Tačka okupljanja je samo jedna: suprotstavljanje sistemu koji je ogrezao u korupciji. Oko toga nema levih i desnih stavova, prozapadnih ili proistočnih emocija.
Naprednjački režim danas mogu da promene samo studentski pokret i građani kao njegovi saveznici, i to zastupanjem ideološki neutralne politike. Nema izjašnjavanja za ili protiv EU, oko Kosova, odnosa sa susedima i drugih tema koje razdvajaju.
Plašim se da sam sa ovim apelom zakasnio. Tek ćemo videti kakve će biti posledice studentskog Memoranduma o Kosovu i Metohiji koji kao da je pisao Dobrica Ćosić. Ako taj tekst nije pokušaj krađe glasova naprednjacima, onda je katastrofa.
Milo Lompar: Studentska lista mora da izazove „cunami efekat“ (VIDEO)
Možda ovaj pragmatizam zvuči surovo pojednostavljeno, ali sve drugo ometa ostvarivanje ključnog cilja i preti unošenjem podela unutar studentskog pokreta, između studenata i opozicije, unutar opozicije.
Predstojeći izbori neće biti fer, slobodni i demokratski, izbori na kojima bi bilo normalno da se suprotstave ideologije i različiti politički programi. Sva snaga i energija mora da usredsredi protiv mafijaškog režima koji može da se sruši samo većim brojem glasova u biračkoj kutiji. Ko toga nije svestan, ili je zalutao u politiku, ili su mu namere upitne.
Neka studenti borbu protiv korupcije predstave kao svoj zaštitni znak, ono što će ih štititi od unutrašnjih podela i spoljnih manipulacija. Ko će se usuditi da im zbog plemenite borbe kaže da su “ustaše”?
Sve opozicione stranke, sleva ili zdesna, proevropske ili izrazito nacionalne, u delovima svojih osiromašenih programa pominju borbu protiv korupcije. Eto im prilike da se pridruže studentima, koji su svoju borbu pre godinu i po dana i počeli zahtevima da se istraži korupcija koja je ugrađena u temelj novosadske nadstrešnice.
Nema snebivanja oko postrojavanja u kolonu koju predvode studenti. Labavo zvuče argumenti da ima onih koji ne bi da glasaju za studentsku listu a podržali bi opozicione kandidate. Možda ih i ima, ali njihova nespremnost da glasaju za original protesta već za njegovu izbledelu kopiju samo potvrđuje kratkovidost rasuđivanja i dogmatsku svest.
Nema vremena za bacanje. Studenti su i pre Petera Mađara osmislili kampanju “od sela do sela”. Ljudima treba objasniti koliko im novca neko krade. Treba ih navesti da ih zasvrbi džep.
Znaš li ti ko sam ja?
Vučić je prepoznao opasnosti koje mu prete. Populistički koristeći čuvenu rečenicu “Znaš li ti ko sam ja?”, najavljuje obračun sa bahatim i arogantnim pojedincima, uključujući i “mangupe iz naših redova”.
Nije pomenuo korupciju, ali to se nekako podrazumevalo, pošto je korupcija krivac što je Srbija 2025. prvi put pala na dno tabele među bivšim republikama Jugoslavije i ocenjuje se kao najveći problem društva. Demagoško predizborno suprotstavljanje sistemskoj korupciji završiće žrtvom nekog lokalnog naprednjačkog piona, ali uz medijsku podršku efekte ne treba zanemariti. Zato ne treba dopustiti da Vučić preduhitri i ukrade jedan ozbiljan adut društvene borbe.
Nije ovo vreme za kampanje u kojima se ističu argumenti protiv. Kritike svega što Vučić radi nisu imale efekta. On ih čisti kao prhut sa revera. Slogan “Studenti pobeđuju!” šarmantna je poruka optimizma, ali nedovoljna da bi se ostvarila pobeda. Potrebna je jača mobilizacija.
Biračima treba objašnjavati kako je korupcija okupljenih oko predsednikovog kulta ličnosti zašla u njihove džepove, kako rade sve da bi ostali na vlasti i, ukoliko u tome uspeju, koliko će to još koštati običnog građanina.
Vreme je za referendumsku sabornost. To svi ponavljaju, a onda pronalaze neko svoje “ali”. Nema ali. Ko se ne pridruži jednom frontu saboter je iz računa ili saboter iz nehata. Svejedno, radi za vlast koja u nejedinstvu vidi svoju šansu.
Studenti i opozicijo Srbije, dozovite se pameti, inače se loše piše svima nama. Borba protiv korupcije je najširi mogući front okupljanja kako bi se kleptokratska hobotnica dotukla.
Sve ovo mnogo dugo traje, ali svi autoritarni režimi gube kredibilitet postepeno, a onda padnu naglo.
Izvor: Vreme
