Piše: Ostoja Vojinović
Zamislite svet u kom su nestale reči ljubaznost, reputacija, milosrđe. Svet u kom se telefoni pametniji od svojih vlasnika, a ljudska duša postaje prazan prostor koji popunjavaju agresija i ravnodušnost. Svet u kom smo, uprkos svom tehničkom napretku, zapravo siromašniji nego ikada.
Ovakav svet nije opisivao naučnofantastični roman. Opisao ga je akademik Dmitrij Sergejevič Lihačov – najveći ruski humanista 20. veka, čovek koga su mnogi nazivali „savešću nacije“ – i to ne daleke 2090. godine, već početkom 1990-ih, gledajući u televizijsku kameru.
Kao filolog i istoričar kulture, Dmitrij Sergejevič Lihačov posvetio je život proučavanju drevne Rusije. Ali njegova prava strast bila je odbrana čovekovog dostojanstva u svetu koji je brzo zaboravljao šta to znači.
Njegove reči danas odjekuju jezivom tačnošću.
Ko je bio Dmitrij Lihačov?
Lihačov nije bio običan akademik. Rođen 1906. godine u porodici staroveraca, prošao je kroz sam vrh dvadesetovekovnih strahota. Bio je zatvorenik Soloveckog logora, preživeo je blokadu Lenjingrada, ali nikada nije izgubio ono po čemu je postao prepoznatljiv: nesalomivu duhovnu kičmu.
U vremenima kada su se mnoge „spine savijale“, on je ostajao uspravan – i naučno i moralno.
Kao filolog i istoričar kulture, Lihačov je posvetio život proučavanju drevne Rusije. Ali njegova prava strast bila je odbrana čovekovog dostojanstva u svetu koji je brzo zaboravljao šta to znači.
Ekologija kulture: zašto su nam potrebni spomenici
Jedan od najvažnijih pojmova koje je Lihačov uveo je „ekologija kulture“. Kao što šume i reke čuvaju biološki život, tako istorijski spomenici, knjige, tradicija i jezik čuvaju ono što nas čini ljudima.
Uništavanje kulturnog nasleđa, upozoravao je, nije samo vandalizam nad kamenom i malterom – to je duhovno sakaćenje svakog pojedinca. Kada grad sruši staru crkvu ili preimenuje ulicu koja nosi ime nekog velikana, mi ne gubimo samo prošlost. Gubimo sposobnost da razumemo ko smo i odakle dolazimo.
Nažalost, ta upozorenja su u postsovjetskoj Rusiji često nailazila na gluve uši. Tržište nije imalo milosti prema kulturi – spomenici su propadali, muzeji su zatvarani, a ono što je nekada bilo svetinja, postalo je roba.
„Odsustvo duhovne kulture rađa zastrašujuću agresivnost“
U svom intervjuu estonskom novinaru Urmasu Otu 1990. godine, Lihačov je izgovorio proročke reči:
„Odsustvo duhovne kulture vodi ka strašnoj agresivnosti. Mi smo postali agresivni. Čovečanstvo je postalo agresivno. Ne jedan narod – svi!“
Ono što je tada zvučalo kao crno predviđanje, danas je svakodnevica. Mreže su prepune mržnje. Tolerancija je nestala tamo gde je nekada bila najpotrebnija.
Razlog?
Lihačov ga je video u gubitku unutrašnjih moralnih kodeksa. Kada čovek nema duhovne vrednosti, kada ne zna šta je dobro, a šta zlo, njegova energija nema gde da ode osim u destrukciju.
Drugim rečima, praznina koju ostavlja odsustvo kulture, brzo popunjava varvarstvo
„Bićemo kao galebovi na đubrištu“
Najpotresnija Lihačovljeva slika, međutim, dolazi iz istog razgovora. Želeći da dočara kuda vodi ovaj put, akademik je povukao zadivljujuću paralelu sa svetom prirode:
„Jedan biolog mi je rekao da se trenutno dešava neobjašnjiva pojava – grabljivice se razvijaju brže od ne-grabljivih vrsta. Pogledajte galebove: oni su postali kopnene ptice, žive po deponijama i đubrištima. Ako se i mi ne budemo razvijali duhovno, ako agresivnost prevlada, i mi ćemo, kao galebovi, živeti na đubrištu.“
Zamislite ovu sliku: nekada plemenita ptica, simbol slobode, sada – stvorenje koje kopa po otpadu. Lihačov nas time nije vređao. On nas je opominjao: bez ulaganja u dušu, bez negovanja lepog i dobrog, čovek postaje ono čime se hrani. A mi se danas, nažalost, u velikoj meri hranimo trivijalnim, ružnim i besmislenim.
Upozorenje za 21. vek
Lihačov je tvrdio da živimo u zabludi da je čovečanstvo u napretku. Napredak, kako je tvrdio, postoji samo u tehnici. Ali kultura? Ona stagnira, pa čak i nazad:
„Civilizacija se razvija, ali kultura ne. Mi smo kolosalno osiromašili u duhovnom smislu. Ako se u 21. veku ne okrenemo humanitarnoj kulturi – svi ćemo propasti.“
Možda deluje preterano. Ali pogledajmo oko sebe: tehnologija nam omogućava da razgovaramo sa osobom na drugom kraju sveta, ali sve manje razgovaramo sa komšijom. Imamo pristup svim knjigama ikada napisanim, ali čitamo tvitove kraće od 280 karaktera.
Naši telefoni imaju procesorsku snagu računara koji su vodili ljude na Mesec, ali smo zaboravili kako da se ponašamo u javnom prevozu.
Jurij Kotenok: Rat u Ukrajini Rusiju spustio na zemlju i otvorio oči za mnoge stvari
Šta nam je činiti?
Lihačov nije samo upozoravao – nudio je i rešenje. On je formulisao netipični moralni kodeks za treći milenijum, čije odredbe podsećaju na najbolje tradicije ljudske civilizacije:
– Ne ubij i ne započinji rat.
– Ne misli o svom narodu kao o neprijatelju drugih naroda.
– Ne kradi i ne prisvajaj rad brata svoga.
– Traži u nauci samo istinu i ne koristi je za zlo ili iz koristoljublja.
– Poštuj prirodu kao majku svoju i pomagača.
– Neka žive sva živa bića, neka se misli sve što se misliti može.
Svaki od ovih principa, kako je verovao, može se usaditi samo obrazovanjem i vaspitanjem.
Nije dovoljno znati – potrebno je i biti.
Dmitrij Lihačov je preminuo 1999. godine, uoči novog milenijuma čiju je budućnost tako jasno nazirao. Da li bismo ga poslušali, da li bismo danas bili bolji?
Možda je odgovor u onome što je govorio o slobodi: „Neka bude slobodno sve, jer se sve rađa slobodno.“
Ali, sloboda bez kulture nije sloboda – to je pustoš. Sloboda bez duhovnosti nije oslobođenje – to je lutanje bez kompasa.
Zato, dok sledeći put vidite galeba kako kopa po kontejneru, setite se Lihačova. I upitajte se: da li smo na pravom putu?
Tekst pripremljen na osnovu sećanja, intervjua i dela D. S. Lihačova, kao i komentara savremenika i naslednika njegovog dela.
Izvor: RT.rs
