Пише: Милија Тодоровић
У политичким системима који пролазе кроз дубоке транзиције, борба против корупције често престаје да буде искључиво правосудно питање и постаје средство политичког обликовања будућности. Црна Гора данас све више улази управо у такву фазу. Уочи избора 2027. године, све је видљивије форсирање тезе да су „сви исти“, односно да не постоји суштинска разлика између тридесетогодишњег система власти који је изградио пирамиду политичко-економске контроле и оних који су дошли након 2020. године.
Тај наратив није случајан. Он има јасан политички циљ: релативизацију одговорности бившег режима и постепено припремање терена за његов „реформисани“ повратак у власт.
Стратегија изједначавања
Када један систем влада три деценије, он не оставља иза себе само политичке структуре, већ и дубоко укоријењене мреже у институцијама, медијима, правосуђу, безбједносном сектору и међународним каналима утицаја. Промјена власти 2020. године није значила да су те структуре нестале. Напротив — многе су преживјеле и прилагодиле се новим околностима.
Управо зато се данас форсира теза да су и „стари“ и „нови“ подједнако компромитовани. Ако су „сви исти“, онда више нема моралне ни политичке разлике између система који је владао 30 година и оних који су га смијенили. Тиме се брише историјски контекст и губи из вида чињеница да су кључни механизми политичке и економске моћи грађени деценијама, а не посљедњих неколико година.
Такав приступ има двије функције: да деморалише бираче који су 2020. тражили промјене и да отвори простор за повратак старих структура под новом етикетом „реформисаног ДПС-а“.
И ту долазимо до суштинског питања које све више постављају обични грађани: ако је већ ријеч о томе да су „сви исти“, гдје су онда главне фигуре највеће пљачке у модерној историји Црне Горе? Гдје су људи чија су се имена деценијама појављивала у аферама, приватизацијама, распродајама и сумњивим пословима који су трајно промијенили економску структуру државе?
Грађани се сјећају имена. Сјећају се Брана Гвозденовића и бројних контроверзи које су пратиле секторе које је контролисао. Сјећају се Петра Ивановића и афера везаних за аграрну политику и државне фондове. Сјећају се улоге Мила Ђукановића као централне политичке фигуре система који је трајао три деценије. Сјећају се и Аца Ђукановића, чије се име годинама доводило у везу са крупним бизнисима и привилегованим економским позицијама у држави у којој је његов брат био најмоћнији политички актер.
Али списак привилегованих није се завршавао само на ужем политичком кругу. У јавности су се годинама помињали и чланови породице као дио система економског и политичког утицаја — син Блажо Ђукановић, као и сестра Ана Коларевић са својом породицом, укључујући и Едина Коларевића. Управо је та испреплетеност политичке моћи, породичних веза и привилегованих економских позиција код великог броја грађана створила утисак да је држава функционисала као затворени круг повлашћених.
И управо зато велики дио јавности данас поставља питање: како је могуће да се у држави која је прошла кроз приватизације несхватљивих размјера, у којој су уништене фабрике, распродати ресурси, затворени погони и угашене хиљаде радних мјеста, много снажнији институционални и медијски притисак усмјерава ка актерима власти након 2020. године?
Документоване афере и „фиоке“ правосуђа
Тужиоци често као аргумент наводе да они нијесу истражни органи и да неко мора припремити случајеве које ће процесуирати. Иако у томе има дијела истине, у Црној Гори постоји читав низ афера и процеса који су већ толико документовани да не захтијевају никакву спектакуларну „припрему“, већ искључиво политичку и институционалну вољу.
Најочигледнији примјер је приватизација Телекома — случај који је практично добио свој правосудни епилог пред америчким институцијама и у којем су утврђивани механизми корупције и подмићивања. Ако је један дио посла већ урађен у међународним поступцима, онда се природно поставља питање: зашто у Црној Гори никада није постојала стварна институционална одлучност да се политичка позадина тог посла до краја расвијетли?
Ту су и случајеви попут пале државне гаранције за КАП, која је грађане коштала стотине милиона еура, затим афера „Лименка“, бројне спорне приватизације, концесије и државни аранжмани који су годинама оптерећивали буџет и разарали економску структуру земље.
Постоје и предмети који су, суштински гледано, готово комплетирани, али и даље стоје у тужилачким фиокама. Један од таквих је и случај који се у јавности везивао за сат са личном посветом некадашњем директору НЛБ банке. Али суштина тог случаја никада није била у самом сату као симболичном поклону, већ у много озбиљнијем питању — како је омогућено да вриједна имовина и државни ресурси буду преливани у приватне руке по цијенама и под условима који су изазивали огромне сумње у злоупотребу политичке моћи.
Управо ту јавност препознаје улогу врха тадашњег система власти, прије свега Мила Ђукановића и круга његових сарадника. Јер, у држави у којој је политичка моћ била готово апсолутно концентрисана, тешко је повјеровати да су се најкрупнији економски процеси могли дешавати без знања, сагласности или директног утицаја највиших адреса власти.
И управо ту лежи суштина проблема. Јер, када јавност види да су неки случајеви годинама недодирљиви, док се истовремено према појединим актерима након 2020. демонстрира готово показна институционална сила, онда се природно рађа утисак селективне правде.
Селективност као политички сигнал
У локалној политичкој јавности све чешће се може чути оцјена да су истражни и тужилачки органи у значајно већој мјери усмјерени према представницима власти након 2020. године него према носиоцима дугогодишњег система власти. То не значи да нико из нове власти не треба да буде предмет истрага — напротив. Али се поставља питање пропорције, приоритета и политичког контекста.
Када се у јавности стиче утисак да се много енергичније процесуирају појединци који су били симболи промјена, него они који су деценијама управљали државним ресурсима, онда се природно јавља сумња да борба против корупције није само правна него и политички усмјерена.
Посебно је проблематично када се спектакуларним акцијама производи медијски ефекат који превазилази саму правну суштину предмета.
Јер, грађани се с правом питају: како је могуће да држава показује готово театралну одлучност према појединим актерима послије 2020, док су многи симболи периода у коме су нестале фабрике, хотели, индустрија и огромни јавни ресурси остали ван озбиљног институционалног домашаја?
Случај Весне Братић као симбол
Један од најзнаковитијих примјера била је акција против Весне Братић. Без обзира на правни епилог и чињенице предмета, начин на који је све изведено оставио је снажан утисак политичке демонстрације силе. Маскирани полицајци, висок степен оперативне готовости и медијска драматизација створили су атмосферу као да је ријеч о опасном криминалном клану, а не о бившој министарки.
Управо је тај несразмјер између оптужби и начина поступања постао кључни политички сигнал. Јавности је послата порука да нико ко је био дио пост-2020 власти неће бити заштићен од јавне дискредитације, чак ни онда када сама правна конструкција дјелује танко и спорно.
Зато многи у том случају нису видјели само правосудни процес, већ и покушај дисциплиновања читавог политичког блока који је носио промјене након 2020.
Геополитика и „пожељни Срби“
У Црној Гори је већ дуже присутан покушај да се направи разлика између „прихватљивих“ и „неприхватљивих“ српских политичких представника. Једни су пожељни уколико су идеолошки уклопљени у концепт тзв. грађанске и геополитички послушне Црне Горе, док се други представљају као реметилачки фактор који треба постепено маргинализовати.
Није тајна да дио структура у појединим западним дипломатским круговима са подозрењем гледа на јачање политичких представника који отворено инсистирају на српском идентитету, блиским односима са Србијом или критичком односу према одређеним западним политикама. У таквом амбијенту, правосудни процеси могу постати средство политичког обликовања сцене.
Циљ није нужно масовно хапшење. Много је ефикасније створити атмосферу сталне сумње, политичке токсичности и медијског притиска, како би се одређени политички субјекти временом исцрпили, компромитовали и на крају искључили из пожељних комбинација будуће власти.
Другим ријечима — да се та политичка грана, доминантно српска, „осуши“.
Припрема терена за 2027.
У том контексту треба посматрати и све чешће пласирање тезе да је Црној Гори потребна „стабилна“, „проевропска“ и „умјерена“ власт, што у преводу често значи комбинација дијела садашње власти са „реформисаним“ ДПС-ом, али без снажног српског политичког фактора.
Да би такав сценарио био могућ, неопходно је претходно политички ослабити и морално компромитовати оне странке и личности које имају највећи легитимитет у српском бирачком тијелу. Управо зато форсирање тезе да су „сви исти“ постаје кључно оружје. Оно служи да се избрише разлика између системске и епизодне одговорности, између тридесетогодишњег механизма власти и појединачних грешака нових структура.
Опасност по демократију
Борба против корупције мора бити бескомпромисна. Али она губи легитимитет оног тренутка када постане селективна или када јавност стекне утисак да се правосуђе користи за политичко преуређење сцене.
Јер, ако грађани повјерују да институције не дјелују по праву него по политичком налогу или геополитичком интересу, онда се урушава само повјерење у државу.
Црној Гори су потребне институције које ће процесуирати свакога ко је кршио закон — без обзира на идеологију, националност или политичку припадност. Али јој је исто тако потребна и свијест да се под плаштом „европских вриједности“ понекад покушава спровести врло приземан политички инжењеринг.
А управо ту почиње најопаснија зона за свако друштво: када се борба за правду претвори у борбу за контролу политичке будућности.
