Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за 20-так дана, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. Данас имамо осврт на посљедњи Мундијал одржан 2022. у Катару, и трећу по реду титулу свјетских првака коју су освојили Аргентинци.
Било је то, пето по реду, првенство свијета, на ком је Лео Меси, некрунисани краљ свјетског фудбала ( до тада: 6 Златних лопти, 6 Златних копачки, освојен Копа Америка, освојено злато на Олимпијским играма небројене титуле клупског првака Шпаније и Европе…) чекао оно највеће и посљедње, титулу првака свијета, а самим тим и званичну круну онога што је сва јавност знала да му припада. С обзиром да се послије пропуштене шансе у финалу 2014, већ једном повукао из репрезентације, овај његов повратак у позним годинама, још увјек доброг здравља и форме, сматрао се неким небеским даром, неком нарочитом приликом, која је мирисала на спектакл. Са друге стране, није само златни пехар ФИФА требао Месију, него је и Меси требао том пехару.
Наиме, још од Мексика 1986, или од Јапана 2002, мундијали немају правог јунака који би, оним нечим посебним, обиљежили успјех побједничке екипе. Доминација бразилског Роналда 2002 или Марадоне 1986, њихов индивидуални учинак у општем екипном успјеху, нијесу имали примјер за поређење у годинама које су услиједиле. Да је Зидан освојио финале 2006, или Меси оно 2014 – то би можда било нешто налик овој двојици. Али то се није десило. 2010. најбољег играча турнира смо имали у четвртопласираној екипи, а 2018 у екипи која је изгубила финале. Никако, наиме, нијесмо могли да добијемо у једном, и најбољи тим (првака) и најбољег играча. С тим, да тај буде заиста и тактички носилац игре екипе, али и да играчки, на терену, учини оно нешто што ће пресудити, и што ће се памтити.
Пред почетак такмичења у Катару, Меси је прилику за такво постигнуће вребао из неког прикрајка. Као и његов вршњак португалски Роналдо (такође пети мундијал по реду). Али су се испред њих, као млађи а жељни успјеха, кочоперили МБапе и Француска, Кејн и Енглеска, Нејмар и Бразил, па Шпанија са јатом својих звијезда….итд.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2018. Французи, два вијека касније, освојили Москву!
Шок за Њемце и Шпанце, и кикс Пиксија
Мундијал у Катару био је занимљивији по мјесту одигравања (први пут на Блиском Истоку; први пут све у једном граду; и први пут у европско зимско доба), него по томе шта се збивало на самом почетку такмичења. Очигледно је да доба играња, које се поклапало са залетом домаћих првенстава у Европи, није доносило умор фаворита и прилику за аутсајдере. Јер, послије групне фазе и осмине финала, међу 8 најбољих екипа нашло се седам репрезентација које су се ту и очекивале. Само је Мароко успио да шокира Шпанију, и да послије 0:0 током 120 минута игре, бољим извођењем пенала прође даље. Ова рана елиминација Шпаније, и ново испадање у групи Њемаца (исто им се десило у Русији 2018) спадају у посебности (велика изненађења) овог такмичења.
Оно по чему ће Катар 2022 памтити српски љубитељи фудбала, јесте нови неуспјех Србије на мундијалима. Отишло се са великим очекивањима, са фудбалском легендом Пиксијем на челу („Ма шта евентуално“!? његов је чувени одговор на новинарско питање о евентуалном пласману Србије на Мундијал) и побједом над Португалом у Лисабону на крају квалификација. Али, десило се као у Шпанији 1982 или Африци 2010, да се изгубе бодови од слабијих, а да одлучујућем мечу мањка и среће и снаге. Други пут за редом, од Србије је била боља Швајцарска (иста група се поновила као у Русији: Бразил, Швајцарска, Србија…), поново у мечу пуном преокрета, поново Митровићев гол главом и поново Албанац Шаћири у дресу Швајцарске кобан по српску одбрану. Остало да се прича и препричава, до неке нове, далеке прилике ….
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2014. Потоп у Бело Хоризонтеу!
Уздизање Месија
У катарском четвртфиналу ствари су се расплеле у правцу Месијевог похода ка титули коју нема. Неимаров Бразил је опет стао у утакмици коју је збиља имао под својом контролом. Вођство од 1:0 на пар минута до краја продужетака, није било довољно „кариокама“ да обезбједе полуфинале. Доживјели су контру, испустили предност а на пеналима шутирали као другоразредни тим. Кејнова Енглеска је остала без даха против Француза. При том, Кејн је промашио пенал за изједначење, и попут Бразила, Енглеска ће још чекати, да можда некад види мундијалско финале. Мароку је пошло за руком оно што није Камеруну, Сенегалу, Гани… прва афричка екипа у полуфиналу Свјетског првенства. Португал је примио почетнички гол, а онда, нико од његових звијезда (које су, коло прије тога избушиле швајцарски сир са 6 : 1) није знао наћ пут до гола изванредног Бона. И коначно, у врло неизвјесном мечу против Холандије, Меси је повукао свој тим ка побједи: гол из пенала и асистенција, па сигурније извођење пенала. Поново! По ко зна који пут. Превише.
У полуфиналу су Французи доказали колики су фудбалски ауторитет. Зауздали су Мароко. Оно што није успјело Белгији, Шпанији, Португалу успјело је изванредном Теу Ернандезу и друговима. 2:0 за сигуран пролазак у финале и прилику да бране злато из Москве. А да се баш не понови московско финале са Хрватима, постарали су се Меси и Хулијан Алварез. Потпуно су се осветили Хрватима за пораз у Русији 4 године прије. 3 : 0, исти резултат, само у мрежи „коцкастих“ а игра Аргентине за историју. Акција која је родила пенал за Аргентинце, тренутак магије! Месијев шут са бијеле тачке – фудбалска академија. А онда, контранапад из снова, реприза Кемпесовог гола у финалу 1978. Лопта која само иде напријед, и одбија се од противничких играча ка Алварезу. То је магнетизам великих тренутака. То се не понавља. Као ни Месијев плес са лоптом у другом полувремену, који је подсјетио на Марадону и Мексико 1986… само се овај његов слалом завршио асистенцијом Алварезу за 3 : 0. Осјетило се у ваздуху, да је шампионски моментум на страни плаво-бијелих. Чекало се финале.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2010. Први пут у историји – Шпанија!
Најљепше финале у 21. вијеку
А финале, како је тада „Журнал“ писао, као из бајке. Ди Марија је најприје изборио пенал, а потом завршио прекрасну акцију, контранапад Аргентине, за 2 : 0. До 80. минута тим Француске, који је надиграо Енглезе и умирио Мароко, није постојао на терену. Па га је МБапе вратио са два спектакуларна гола у изједначење и продужетке. А тамо опет, МБапе и Меси по један гол, и тако све до једанаестераца. Неко за тај сегмент утакмице (ако до њега дође) каже: рулет. Међутим, ко погледа шутирање пенала у катарском финалу, знаће да је ту пресудило појединачно умијеће, бољи голман, ментална снага и већи тимски дух. Побједио је бољи тим, а фудбал је, послије двије деценије добио новог правог краља. Аргентина, послије пола вијека, достојног насљедника Марадоне.
