Piše: Momčilo B. Đorđević
Deca rođena u doba interneta prva su generacija sa nižim koeficijentom inteligencije od svojih roditelja, tvrdi neuronaučnik Mišel Demurže.
Otkad su se naši daleki preci i šimpanze razdvojili iz zajedničkog porodičnog stabla pre šest ili sedam miliona godina, i potom otišli svako na svoju stranu evolucije, počinje istorija ljudskog roda i razvoj naše inteligencije. Nobelovac (1974) Kristijan de Div (belgijski biohemičar i citolog rođen u Londonu) ističe da je evoluciona transformacija mozga napravila razliku između majmuna i čoveka, jer se populacija od 250 miliona neurona međusobno povezanih u primitivnom mozgu naših dalekih predaka popela na milion milijardi u mozgu današnjih ljudi.
Biologija i organizacija mozga prestale su da se menjaju pre 60. 000 godina, ali se inteligencija i dalje razvijala zbog kulture i svesti ljudi. Arhaični ljudi dugo su u istoriji i književnosti prikazivani kao primitivna bića sa veoma ograničenom inteligencijom.
Zasad ne postoje dokazi koji bi to potkrepili, osim „kulturnog evolucionizma”, odnosno ideologije (uglavnom zapadne) koja tvrdi da što se dalje vraćamo u prošlost, slika čovečanstva postaje sve gora. Međutim, stvari ne stoje tako, jer čovečanstvo pored problema kojih ima mnogo, stalno napreduje, a ne nazaduje.
Antika je dala nedostižno pametne ljude
Viljem Kelvin, neurofiziolog, profesor emeritus na Univerzitetu Vašington, piše u francuskom časopisu Comprendre les Sciences, Editions 2026. da je inteligencija ljudi uglavnom nastala usavršavanjem određenih cerebralnih funkcija, poput jezika. Bez sintakse, to jest, bez urođene i potom verbalizovane precizne organizacije ideja bili bismo tek malo pametniji od šimpanze. Profesor Džerard Krabtri, biohemičar sa Stenforda, brani neobičnu ideju da je čovek, kako vreme prolazi, sve manje i manje inteligentan i da je pamet ljudi bila na vrhuncu u razdoblju 6.000 do 2.000 godina, a da je potom postepeno, ali stalno padala, pogotovo pojavom agrikulture i urbanizacije.
Atinjanin rođen nekoliko milenijuma unazad briljirao bi u bilo kojem savremenom društvu. Profesor Krabtri objašnjava da je u vremenskom rasponu od 3.000 godina (120 generacija) svaki čovek pretrpeo najmanje dve mutacije koje su oštetile njegove kognitivne i emotivne sposobnosti. Uz to, nema više selektivnog pritiska na inteligenciju u smislu preživljavanja. Mozak ljudi pre 30.000 godina bio je, sudeći po zapreminama njihovih fosilizovanih lobanja, 15 do 30 odsto veći od mozga modernih ljudi.
„Naravno, veoma je teško upoređivati kognitivne sposobnosti modernih ljudi sa sposobnostima njihovih predaka koji su živeli pre više hiljada godina. Analiza fosilizovanih lobanja ne daje pouzdane odgovore na to pitanje”, objašnjava paleoantropolog Antoan Balzo iz Nacionalnog muzeja prirodne istorije u Parizu, „jer se njihove anatomske razlike ne mogu povezati sa podacima o moždanim funkcijama”. Međutim, maja 2013. godine, jedna međunarodna studija objavljena u reviji Inteligencija utvrdila je da su naši, ne tako daleki, preci imali viši koeficijent inteligencije (IQ) od današnjih ljudi. Naučnici-istraživači uporedili su podatke s kraja 19. veka sa današnjim: u Evropi su ljudi tog vremena imali IQ za 14 poena viši od današnjeg, što znači da se svake godine smanjivao za jedan poen.
Jedan od znakova pada inteligencije je i povećanje vremena reagovanja na stimulus: 183 milisekunde 1889. godine, prema 250 ms. 2004. godine (vreme reagovanja u psihologiji pokazuje brzinu individualne reakcije na stimulus, što je u stvari brzina neurološke i kognitivne obrade stimulusa). Testovi reagovanja na stimulus koriste se za proučavanje starenja mozga, umora i misaonih funkcija. Uzroci pada IQ nisu još uvek sasvim jasni. Na kraju 19. veka, Engleska je imala više genijalnih naučnika zahvaljujući kojima je procvetala industrija.
Nakon toga je nastupio pad i Engleska više nije prednjačila u razvoju Evrope. Jedna studija iz 2011. godine pokazala je da se u životu za sve poslove, osim za one najprostije i najgrublje, traže prvo inteligentne osobe. Pored toga, inteligentniji ljudi su privlačniji od neinteligentnih: IQ prvih obično je 13.6 poena viši nego kod drugih. Ovo važi za oba pola, jer se obrazovani ljudi i žene sličnih kvaliteta privlače i rađaju pametnu decu. Na nesreću, mnogo je manje dobro obrazovanih i darovitih od svih ostalih.
Vještačka inteligencija: koristan alat a ne zamjena za čovjeka
Jasno je, bez sumnje, da smo vrsta koju je evolucija favorizovala tako što joj je dala mozak i inteligenciju kakvu nijedno drugo biće nema, niti će je imati. Tridesetih godina 20. veka verovalo se da će inteligencija neizbežno opadati.
To je proisteklo iz manje-više potkrepljenog zapažanja da će porodice sa nižom inteligencijom, koje su po prirodi stvari na dnu društvene hijerarhije, imati više dece. Drugim rečima, manje inteligentni će se više reprodukovati. Tada se pogrešno verovalo da se inteligencija u potpunosti genetski prenosi na potomstvo i da bi brojna deca manje inteligentnih ljudi zauzvrat bila manje inteligentna, što neizbežno dovodi do pada nivoa inteligencije kroz generacije.
Iz ove nategnute hipoteze proistekla su eugenička iskušenja pre Drugog svetskog rata, jer je bila u opticaju sumanuta ideja o ograničavanju reprodukcije pojedinaca na dnu društvene hijerarhije.
Tokom većeg dela 20. veka prosečan IQ rastao je za oko tri boda po deceniji, što se naziva Flinovim efektom. Ali u njegovoj poslednjoj deceniji pokazao se preokret. Pad se počeo primećivati sredinom 90-ih prošlog veka i početkom 2000-ih, naročito u zemljama poput Norveške, Danske i Velike Britanije. Neka istraživanja govore da inteligencija, odnosno IQ mlađih generacija opada za oko dva boda svakih deset godina. Najveći uticaj ovih padova ispoljava se na sposobnostima govora, koncentracije, pamćenja i opšte kulture, koje su četiri stuba inteligencije. U 21. veku zabeležen je trend opadanja IQ u većini razvijenih zemalja.
Mogući uzroci novog pada IQ
Predugo vreme ispred ekrana i promena načina na koji primamo informacije korišćenjem digitalne tehnologije negativno utiču na kognitivni razvoj dece koja će svoje navike preneti na sopstvenu decu. Manje čitanja knjiga i manje vremena provedenog u intelektualno stimulativnim aktivnostima van digitalnog sveta utiču na kognitivni razvoj. Neki stručnjaci ipak napominju da ovaj pad možda ne znači da postajemo „gluplji” u apsolutnom smislu, već da nam se inteligencija specijalizuje za nove zahteve modernog doba, koji tradicionalni testovi (IQ) ne mere uvek precizno.
Testiranje dece rođene u doba interneta pokazalo je da su prva generacija sa nižim koeficijentom inteligencije od svojih roditelja. Francuski neuronaučnik Mišel Demurže kaže da nema opravdanja za ono što činimo našoj deci. On smatra da digitalni uređaji negativno utiču na razvoj mozga dece i da im ugrožavaju budućnost.
To je kontroverzna tvrdnja, koju je izneo u najnovijoj knjizi provokativnog naslova L’usine des crétins digitaux (Fabrika digitalnih kretena). Izbor reči je možda surov, ali Demurže kaže da njegove stavove potkrepljuju proverljivi podaci. Knjiga je pokrenula veliku raspravu oko odgajanja i vaspitavanja dece na evropskoj obali Atlantika, u Skandinaviji, ali i širom Evrope, jer je njen autor stekao veliki ugled kao direktor istraživanja u francuskom Nacionalnom institutu za zdravlje, a pored toga radio je na nekim od najjačih svetskih univerziteta kao što su MIT i Kalifornijski univerzitet u SAD.
Demurže i njegova knjiga uživaju popularnost i izvan akademskog sveta; bestseler je preveden na italijanski i španski. Jedan od najupečatljivijih argumenata iz knjige je da „digitalni domoroci”, tj. deca rođena u vremenu apsolutne dominacije interneta imaju niži koeficijent inteligencije od svojih roditelja. Razlog je suviše vremena provedenog pred ekranima (pet do šest sati) koje utiče na razvoj mozga. Uostalom, Stiv Džobs, tvorac „Epla”, zabranjivao je svojoj deci korišćenje svega što ima ekran.
Izvor: Politika Onlajn
