Прва асоцијација на Цара Душана је увек – силни, најмоћнији српски средњовековни владар, Душанов законик, али свакако не и стрип.
А управо недавно се у издању „Форма Б Комикса“ појавио први том стрипа о цару Душану чији је сценариста Иван Вељковић који за „Експрес“ говори о овом стрипу, цару Душану и његовој историјској улози, али и месту које девета уметност данас заузима код нас и у свету.
Како је дошло до тога да напишете сценарио за стрип о цару Душану?
„Право да вам кажем, никад се не бих ни дотакао стрипа о цару Душану да није било мог пријатеља, који нажалост више није са нама, стрип мајстора Гезе Шетета. Наиме, Геза ми је пре извесног броја година изразио жељу да ради стрип о цару Душану, али да то ради по мом сценарију. У том тренутку је финиширао адаптацију ’Лажног цара Шћепана Малог’ Петра Другог Петровића Његоша, а спремао је и ћирилично издање ранијег стрипа ’Исус: Реч Божја’ и прве табле његовог, испоставиће се, последњег објављеног албума ’40’. Рекао сам му да ћу прихватити ако се сложи да испунимо пет услова. Први је био да нећемо радити стрип ако он не може да га изнесе, и да ни по ком основу не сме да се форсира (већ онда је имао проблема са срцем и неколико уграђених стентова). Други је био тај да радимо стрип заснован на историјским чињеницама – никако адаптацију народних песама, никако квазинационалистичко величање, већ Душана какав је био од младости до смрти. Трећи услов био је да користим своје извесне установљене ликове као приповедаче приче о Душану. Четврти је био да издавач пристане на објављивање (’Форма Б’ је готово све Гезине стрипове објавила, али за цара Душана у том тренутку нису били заинтересовани). На концу, пети услов био је да знамо тачан број табли како бисмо лакше испланирали рад. Нажалост, испоставило се да сам био у праву по питању услова јер Гезино здравље га је спречавало да ради као некада и просто је морао да одустане од Душана, отприлике већ на почетку.
Урадио је неколико пробних скица, неколико пробних табли, а ако се не варам, чак и једну слику – акварел или уље на платну, нисам сигуран – самог Душана на коњу. Од првог дана дискутовали смо како прићи материји, причали смо о сценарију, о техникалијама иза сценарија и слично. Али стицаји околности су нас удаљили; он се фокусирао на ’40’ и на обраду табли старијих пројеката, ја сам се, не својом вољом, дистанцирао од писања због животних проблема. Према предлогу Илије и Предрага из ’Форме Б’, цртеж је преузео Драган Стокић, који је испраксовани мајстор и који невероватно брзо црта, али који није нужно подесан за рад на историјском стрипу (штавише, и сам је врло отворено рекао на неколико стрип трибина како му је та тема досадна и како му више лежи фантастика). Будући да Драган не користи интернет и ретко када напушта Зајечар и околину, контакт између нас био је врло проређен – и те како делом мојом кривицом, јер опет, тада сам био дистанциран од самог чина писања на релативно дуго време и резултат, морам да будем искрен, није ни 20 одсто онога што смо Геза и ја замислили. Ни по ком основу нисам задовољан и сматрам да нисам написао квалитетно дело. Али, свакако ћу пустити читаоце да сами процене како им наш рад делује“, самокритичан је Иван Вејковић.
Ово је само прва књига у серијалу. Колико је књига планирано?
„То искрено ни ја не знам. Изворни договор био је да се протегне на две књиге. Негде успут то је промењено у три, па опет у две, па можда и четири. Имали смо неколико компликованих година па је начелно договорено да стрип излази у онолико књига колико је потребно да се прича заврши. Свакако, није искључено ни да се заврши на овој једној. Све зависи од пријема код публике.“
Како је текло ваше истраживање о животу цара Душана? Мисли се да се о њему углавном све зна. Да ли сте наишли на неки податак који Вас је изненадио?
„Један од разлога зашто сам избегавао да радим историјски стрип генерално (не само о Душану, већ уопште) управо је то што објективно никада не можемо знати све о некоме. Ово је тачно и за политичке фигуре актуелне у последњих 25 година, а некмоли за владаре који су живели пре више од девет векова. Елем – истраживање. Невезано за стрип, својевремено сам за извесну фирму писао кратке књиге везане за популарне теме из историје у својству тзв. ghost-writera, односно особе која пише дело, а које потписује други аутор или фирма (реч је о делима кратке форме, нешто попут занимљивих приручника који тему представљају сажето). Е сад, ја нисам историчар, али неописиво ценим труд историчара од заната који знају колико је тешко истражити неку тему засновану на недовољним изворима. Људи попут Георгија Острогорског, Владимира Ћоровића, др Божидара Ферјанчића, а посебно др Радивоја Радића, своје каријере градили су и одржали тиме што су веродостојно и без непотребног романтизма представили домаћу и регионалну повесницу онаквом каква је била. За разлику од њих, шарлатани попут Олге Луковић-Пјановић, Јована И. Деретића и њима сличним, неописиво су затровали дискурс о домаћој историји потпуно неоснованим тезама да су Срби најстарији народ и да је свако од Цезара до Наполеона Србин. Другим речима, имамо много људи који чине штету домаћој историји и, искрено, нисам хтео томе да допринесем својим радом. Нисам хтео да дело које говори о Душану буде историјски нетачно. Самим тим, кад сам писао поменуте књиге, увек бих набавио позамашну количину литературе на дату тему, било у виду књига проминентних стручњака, било научних студија. Користећи исте принципе кренуо сам истраживање о цару Душану. Међутим, нисам ни приближно довољно истражио колико је потребно за један адекватни стрип будући да нас је ограничавао неописиво кратак рок за излазак стрипа. Додајте на то извесне Драганове излете што се цртежа тиче и имате дело које, и поред моје изворне намере, има анахронизме и делове који просто нису историјски прецизни.
Што се самог цара Душана тиче, током истраживања неколико ствари су се мени конкретно урезале у свест и остале ту. Примера ради, наши читаоци генерално сматрају да је Душан своје царство проширио ратовима. Међутим, са можда неколико изузетака, највећи број градова које је Душан запосео заправо се предао Душану малтене без борбе. Душан је деловао током великог грађанског рата у Источном римском царству, када је узурпатор престола Јован Кантакузин држао део територије и поделио народ по опредељењу. Грцима је тада требао стабилни владар, а по свој прилици, Душан је био један од највештијих политичара на Балкану у том тренутку. Други детаљ који ми је остао у сећању није чак ни везан за Душана. Наиме, у том периоду је деловао један источноримски аристократа под именом Сиргијан Палеолог. Иако је једно време сарађивао са Душаном, Сиргијан је био инфаман по томе да је мењао верност малтене на недељној бази, готово увек гледајући сопствене интересе. Византолошкиња Лаију Ангелики га је прозвала ’најзлокобнијом појавом источноримског грађанског рата’, а прослављени историчар Доналд Никол упоредио га је са Алкибијадом. Читање о њему било је фасцинантно, до те мере да је – по мом мишљењу – заслужио сопствени стрип можда и више од цара Душана.“
Цара Душана многи виде и као највећег владара из династије Немањића, али и као најтрагичнију личност српског средњег века. Какав је Ваш став о томе?
„Мој став је да се Душан, као и сви владари тог доба, треба посматрати што је објективније могуће. Бити ’најтрагичнији’ је субјективна и не претерано дефинисана категорија. Примера ради, аргумент се може потегнути да је син Ђурађа Бранковића, Стефан, знатно трагичнији од Душана. Стефан је био ослепљен и, по смрти Ђурађа и Стефановог бата Лазара, постављен као владар без обзира на хендикеп и технички је био последњи српски владар наше средњовековне државе док она није прешла у руке босанског краља Стјепана Томашевића, неколико година пред коначни пад под Османлије. Исто тако можемо да гледамо и на Ђурађевог претка Вука Бранковића који је у нашој свести оличење издаје иако је реално био један од неколико владара који је заправо учествовао у бици на Косову, а притом је и један од ретких обласних господара, ако не и једини, који се активно борио против Турака чак и после Косова. Опет, тај квалификатор ’најтрагичнији’ је, и бићу директан опет, потпуно безвредан. Душан је био вешт владар који је имао доста победа, али није био без својих пораза нити грешака. Тачно је да је за његово време Србија била на територијалном врхунцу (Српско царство било је територијално веће од, примера ради, Краљевине Југославије, али пак мање од СФРЈ), међутим да ли га то чини највећим владаром? Опет, то је субјективна категорија. Рецимо, исто се може рећи и за краљеве Драгутина и Милутина, и за Стефана Првовенчаног, па чак и за Стефана Немању; а ако ћемо да залазимо дубље, деспот Стефан Лазаревић технички је исто био део те династије (његов отац, кнез Лазар, своје право на престо правдао је чињеницом да је за супругу узео жену из бочне гране Немањића), а поменути деспот Ђурађ је тај исти престо наследио као син Лазарове кћерке Маре, што га исто чини огранком Немањића у мањој мери. И Стефан и Ђурађ били су ефектни владари кад се њихови стицаји околности узму у обзир и врло је валидно поредити их са Душаном ако тражимо ’највеће владаре’. То је свакако тема за дужу дискусију и вероватно неће бити финалног одговора.“
Колико стрип као форма и медиј могу да приближе нашу историју младој популацији?
„Исто колико и други медији – имају потенцијал и да приближе младе историји и да их удаље од исте. Узећу видео-игре као подеснији пример. Наиме, када добро истражене игре попут Kingdom Come: Deliverance изађу, расте и интерес играча за поменуту тему (у овом случају средњовековна Бохемија). На исти начин је Assassin’s Creed II заинтересовао играче за историју ренесансних италијанских држава, Witcher за словенску митологију, Hellblade: Senua’s Sacrifice за нордијску митологију, а Battlefield И за Први светски рат. Наравно, аутор треба да приђе теми како треба. У том маниру, манга дефинитивно предњачи у односу на стрип из, дословце, било ког дела света. Овде ћу навести као пример своју пријатељицу и ауторку књиге ’Пратња’ Јелену Вучић. Наиме, као велики познавалац јапанског стрипа, Вучићева је један период читала извесни манга серијал где је тема био рагби. Контекста ради, она није знала нити једно правило рагбија, нити ју је исти интересовао – штавише, мислим да је ни дан-данас не интересује. Али, читала је серијал јер је тема истражена у танчине и представљена реално, као позадина и као кључни елемент приче крцате комплексним ликовима и изванредном радњом. Ђунђи Ито, један од мајстора јапанског хорор стрипа, своје најпознатије дело ’Узумаки’ базирао је на једном свакодневном облику – на спирали. То је све. ’Шта ако је спирала елемент који извлачи исконски, хтонски страх?’ Нажалост, што се историјског стрипа тиче, он је релативно ретко код нас квалитетно презентован у стрипу. И одмах да нагласим, лично сматрам да ни наш стрип о цару Душану није то постигао. Ту улогу игра и чињеница да читаоци генерално пре свега хоће да читају занимљиву причу која им држи пажњу. Није немогуће то урадити са једном историјском фигуром, али треба наћи приступ који ће одговарати сензибилитету генерације З и будућих нараштаја.“
На којим сте стриповима и ауторима Ви одрасли?
„Презирем ово питање. Али, ево, пробаћу да сажмем одговор на исто. Научио сам да читам преко стрипа – у питању су били неки бројеви ‘Дилана Дога’, ‘Алана Форда’ и ‘Команданта Марка’. И премда сам испрва читао Бонелијеве стрипове који су били доступни на тржишту, уз долазак интернета открио сам манге. Успутно сам читао и америчке и франкобелгијске стрипове који су ми пали шака.
Е сад, ако ћемо неке конкретне наслове који су ми формирали респект према стрипу као медију и као уметности, ту су углавном радови јапанских мајстора (Dragon Ball, JoJo’s Bizarre Adventure, Monster, Berserk, Yu-Gi-Oh!,20th Century Boys, Hokuto no Ken… наслова је много), те радови Мајка Мињоле, Ф. Крејга Расела, Моебиуса, Ходоровског, Ива Шалана, Филипа Дријеа, Тода Мекфарлана… Од домаћих и балканских аутора, интересантно је навести, прво сам сазнао за Александра Зографа, а тек онда за нешто проминентније ауторе главног тока (Бранислав Керац, Алекса Гајић, Тоза Обрадовић, Игор Кордеј, Жељко Пахек).
„Принц Валијант“ и „Астерикс“ постали су светски брендови приказујући измишљену историјску слику британског и француског народа. Због чега ми у Србији никако не успевамо да комерацијализујемо кроз стрип нашу историју коју не морамо да измишљамо јер је веома узбудљива таква каква је?
„’Принц Валијант’ и ’Астерикс’ продукти су свог времена и реално није баш идеално користити их као примере за издавање стрипа данас. Имајмо на уму да је ’Принц Валијант’ излазио у периоду између два светска рата, кад је стрип као медиј и даље био у развоју, а ’Астерикс’ је настао крајем педесетих. Један је излазио у дневним новинама, други у специјализованом стрип часопису. Стрипови данас излазе било као индивидуалне свешчице, било као графичке новеле или томови, било као електронске епизоде на специјализованим порталима или друштвеним медијима, или као самоштампани зинови. Дакле, потпуно другачији екосистем за издавање. Што се тиче неуспеха у објављивању историјског стрипа, одговор је једноставан. Србија је мало тржиште. Купаца је недовољно, а редовних купаца стрипова још мање. Притом, постоји стигма да домаћи стрипови нису интересантни те се ретко купују. Додајте на све то чињеницу да аутори стрипа код нас не могу да живе од стрипа (сем ако не раде за иностране издаваче) и имате савршени рецепт за медиокритет. Наша историја може бити интересантна до сто један и назад, али ако читаоца не интересује, једноставно ће је заобићи. Ево, даћу вам и конкретан пример. Најпродаванији стрип на свету данас се врти око групице пирата која иде од острва до острва и тражи извесни ’један део’. После њега је серијал о плавом роботу из свемира, те о професионалном атентатору, те о детективу који је преображен у дете, те о ванземаљском ратнику с мајмунским репом који постаје све јачи што се више бори са јаким противницима, те о наранџастом нинџи који може да се клонира, те о момку који лови демоне док га његова сестра, иначе демон, прати… Намерно нисам дао имена наслова. Дао сам најкраће и најбанализованије описе радњи – чисто да илуструјем шта заправо апсолутна већина читалаца стрипа на планети воли. Ако имате добру идеју, квалитетну причу и ликове са врлинама и манама са којима читалац може да се поистовети, тема сама по себи није битна. Ако то неки аутор успе на нашим просторима са историјским стрипом, имаће најпродаваније штиво. Нажалост, још смо далеко од тога.“
Може ли све убрзанији развој вештачке интелигенције да угрози стрип стваралаштво и стрип ауторе?
„Може. Вештачка интелигенција активно се користи у креативним пољима већ пола деценије и, свидело се то нама или не (мени се, очигледно, не допада ни најмање), ту је да остане. Али грана уметности угрожена је само онолико колико су аутори спремни да одустану. Навешћу лични пример. Једном приликом, на лесковачкој Балканској смотри младих стрип аутора, имао сам прилике да причам са испраксованим домаћим цртачем Миланом Јовановићем.
Тада је рекао да је набавио нови таблет и да његов тадашњи издавач прелази искључиво на дигитални цртеж. Истакао сам своје ондашње незадовољство тиме и рекао да преферирам традиционални рад (оловка, туш, перо, акварел). Милан ми је потпуно трезвено рекао: ’Волим и ја свашта, али тржиште је јасно рекло шта хоће.’ Од тог тренутка па до данас прошла је деценија и по. Дигитални цртеж одавно је постао свакодневица, али традиционални приступ не само да није нестао, већ је процветао. Исто је и са филмовима – снимци од 35 милиметара и црно-бели филмови се још снимају, иако имамо ултра-ХД камере и скуп ЦГИ. Позоришта и даље имају крцате распореде, а нове драме излазе редовно. Људи и даље снимају песме са акустичним инструментима без обзира на постојање електронског софтвера за креирање музике. Штавише, и поред хиперпродукције штампаних књига, данас имате чак и традиционално повезивање са све краснописом и калиграфијом. Дакле, ауторима није неважна чињеница да све више људи користи генеративну вештачку интелигенцију. Једноставно је – лака је за коришћење и даје резултате у милисекунди. Али уметност никада не нестаје, само мења облик.“
Имате ли у плану да поред цара Душана напишете сценарио за још неку српску историјску личност виђену кроз свет стрипа?
„Укратко, не. Можда се у другим стриповима појави или помене нека историјска личност, али да посветим некоме серијал као што сам посветио Душану? Не верујем.“
Извор: Експрес
