Piše: Uroš Mitrović
Palantir Technologies je kompanija koja kao da je izašla iz distopijskog romana – ona je neobičan spoj Silicijumske doline, obaveštajnih službi i bezbednosnog aparata. Osnovali su je 2003. Piter Til – milijarder sklon osporavanju univerzalnih vrednosti i ideje, na primer, da pravila važe jednako za sve – i mala grupa tehnoloških idealista, a od samog početka imala je ambiciju da “vidi ono što je skriveno”.
Naziv kompanije potiče iz univerzuma Gospodara prstenova, u kojem su “palantiri” mistične kugle kroz koje vrhovni zli čarobnjak Sauron nadgleda svet – što je simbolika koja nije slučajna kada se uzme u obzir priroda kompanije i onoga čime se bavi. “Palantir” nije samo tehnološka firma koja svoje proizvode nudi različitim industrijama, u rasponu od odbrane i finansija do zdravstva i logistike. Ona je i proizvod jednog specifičnog pogleda na svet. U njenim temeljima oseća se uticaj ideja koje kruže oko njenog osnivača: odmak od liberalno-demokratskih ideala, fascinacija novim hijerarhijama i tehnoelitama koje “vide dalje”, kao i vera da se složeni društveni sistemi mogu mogu razumeti – i da se njima može upravljati – putem podataka.
Softver kao ključ bezbednosti
Ideologija koju artikuliše “Palantir”, kažu Aleks Karp i Nik Zamiska u knjizi Tehnološka republika, polazi od teze da ulazimo u novo doba, doba kraja samozadovoljnog i samouverenog Zapada. Kako tvrde autori, liberalne demokratije su, oslanjajući se na pretpostavku trajne dominacije, zaboravile šta znači “imati moć”, odnosno kako se moć gradi i održava u savremenim, tehnološki oblikovanim uslovima. Publikacija je strukturirana u četiri glavna dela koji argumentuju potrebu za ponovnim usklađivanjem zapadnog tehnološkog sektora sa interesima nacionalne bezbednosti.
Knjiga tvrdi da ulazimo u “novu eru odvraćanja” zasnovanu na veštačkoj inteligenciji i softveru, gde tehnološka nadmoć postaje ključ bezbednosti. Autori se zalažu za jače povezivanje tehnološke industrije i države, po uzoru na istorijske projekte poput svemirskog programa i razvoja nuklearnih tehnologija. Karp i Nikolas V. Zamiska, njegov zamenik u kompaniji “Palantir”, upozoravaju da je Zapad postao idejno “omekšan”, što je oslabilo njegovu stratešku poziciju, naročito zbog “intelektualne slabosti” u Silicijumskoj dolini. Takođe iznose širu kulturološku kritiku, tvrdeći da preterana tolerancija vodi gubitku vrednosnog oslonca i, istovremeno, sugerišu da su neke kulture “regresivne”, dok su druge donele ključne civilizacijske napretke. Na kraju, knjiga promoviše praktičan pristup: primenu AI u bezbednosti i uvođenje “inženjerskog načina razmišljanja” u javni sektor.
Međutim, upravo u toj retorici i traženju “otrežnjenja” Zapada i Amerike, krije se nešto mnogo dublje i potencijalno opasnije: pokušaj da se redefiniše odnos između tehnologije, države i pojedinca.
Dolazak nove epohe
U njihovoj viziji budućnosti – izloženoj kroz javno objavljen sažetak knjige u 22 tačke manifesta na zvaničnom X nalogu “Palantira” – svet ulazi u epohu u kojoj ideje, diplomatija i ekonomska međuzavisnost gube primat, a presudna postaje sposobnost da se proizvede i primeni tehnološka sila. Na taj način softver postaje oružje, a inženjeri – nova strateška elita. To je suštinski raskid sa diskursom u kojem je tehnološki sektor voleo da sebe vidi pre kao neutralnog inovatora, gotovo apolitičnog aktera. Ovde se, naprotiv, zahteva otvoreno svrstavanje: tehnologija mora služiti državi, i to pre svega njenim bezbednosnim i vojnim interesima.
Kompanija “Palantir” je danas “ubitačno” aktivna: od ratišta u Ukrajini i Gazi, sve do sukoba Amerike i Izraela protiv Irana. Njihovi AI sistemi nisu samo sofisticirani alati već manifestacije zastrašujuće, dehumanizovane logike koja donosi surovu efikasnost lišenu svakog etičkog okvira. To je proračunata hladnokrvnost koja ljudsku egzistenciju svodi na puki podatak, projektujući digitalnu pustoš koja kao da je izronila direktno iz Danteovih ponora pakla (vidi “Algoritam na liniji fronta”, “Vreme” br. 1809).
“Palantirovi” sistemi, dizajnirani za državne agencije i velike korporacije, ne bave se samo analizom i prikupljanjem podataka – oni redefinišu ko ima pravo da vidi, tumači i deluje na osnovu tih podataka. U toj zoni između tehnologije i ideologije, “Palantir” je jedan od nosilaca nove infrastrukture sveta u kome transparentnost nije univerzalna, već je privilegija onih koji upravljaju sistemom. A to samo govori koliko se ova kompanija vidi kao produžena ruka analitičkih i operativnih kapaciteta države.
Ko kontroliše kontrolore?
Ovakvo ustrojstvo sveta ne dolazi bez posledica. Kada privatne kompanije postanu ključni nosioci državne moći – kada razvijaju sisteme za nadzor, analizu podataka, ratovanje i upravljanje krizama – granica između javnog i privatnog počinje da se briše. Odgovornost postaje difuzna, a moć koncentrisana u rukama malog broja aktera koji nisu direktno podložni demokratskoj pa čak ni sudskoj kontroli – jer pitanje je kakva bi, uopšte, bila krivična odgovornost funkcionera “Palantira” ako se njihovi sistemi, koje kupuju države i vladine agencije, dokazano koriste u vojnim operacijama sa masovnim civilnim žrtvama?
Danas je “Palantir” procenjen na više 360 milijardi dolara, što je nesrazmerno više u odnosu na njegove prihode (četiri milijarde), što je razlika koja se velikim delom objašnjava stabilnim i unosnim ugovorima sa američkom i drugim vladama, kao i različitim bezbednosnim institucijama. Uostalom, u julu prošle godine samo je Vojska SAD dodelila kompaniji “Palantir” desetogodišnji krovni ugovor čija ukupna vrednost dostiže 10 milijardi dolara.
Knjiga Tehnološka republika polazi od teze da je era meke moći i besplatnih digitalnih usluga završena, te da inženjerska elita Silicijumske doline ima “moralni dug prema zemlji koja je omogućila njen uspon” i “obavezu da učestvuje u odbrani nacije”, usmeravajući svoje kapacitete ka razvoju odbrambenih tehnologija i AI sistema, pre nego što to učine njeni geopolitički protivnici. Politički i društveni život, zagovaraju autori, moraju se transformisati: društvo treba da insistira na jačoj državi, ekonomskom rastu, stalnoj mobilizaciji, “univerzalnoj vojnoj obavezi” i rehabilitaciji saveznika poput Nemačke i Japana. U srži ovog narativa nalazi se uverenje da američka moć predstavlja jedinu branu protiv globalnog haosa, te da se progres može očuvati samo ako se društvo odupre “praznom pluralizmu”.
Militarizacija tehnologije i društva
Za Nemačku i Japan posleratni identitet nije bio slučajna konstrukcija, već svesno izgrađen okvir u kojem su ekonomija, diplomatija i takozvana “meka moć” zamenile vojnu silu kao primarne instrumente uticaja. Takav model omogućio je decenije stabilnosti i specifičan, novoizgrađeni moralni legitimitet tih država na međunarodnoj sceni. Međutim, poruka manifesta “Palantira” je jasna: takav identitet više nije dovoljan. Time se pravi i dubok civilizacijski zaokret – povratak logici u kojoj vojna moć ponovo postaje centralni izraz državne snage. Istovremeno, iza ove ideje može se naslutiti i pragmatičnija računica. Jačanje vojnih kapaciteta saveznika implicira strategiju u kojoj SAD nastoje da rasterete sopstvene resurse i deo rizika, troškova i potencijalnih konflikata raspodeli na širi blok država.
Posebno je indikativan odnos prema veštačkoj inteligenciji. Autori knjige odbacuju dilemu da li AI treba militarizovati; za njih je to već rešeno pitanje. Pravo pitanje je ko će prvi i najefikasnije to učiniti. Time se uvodi logika neminovnosti: ako “mi” ne razvijemo ove sisteme, neko drugi hoće. Takva logika istorijski je već viđena i pokretala je trke u naoružanju tokom 20. veka. Sada ova globalna trka dobija sasvim novu dimenziju, jer se ne radi samo o oružju već o infrastrukturi koja može prožeti čitavo društvo.
Lojalni državi i Trampu
Iako Aleks Karp i Nikolas Zamiska svoje tehnologije predstavljaju kao praktičan odgovor na savremene bezbednosne i političke izazove, analitičari ukazuju na to da se njihova ideja “mira kroz silu” može čitati kao poruka usklađena sa politikom nove administracije Donalda Trampa, što otvara mogućnost za dodatno produbljivanje saradnje kroz unosne državne ugovore. U kontekstu nedavne odluke da se rivalska AI kompanija “Antropik” isključi iz programa Pentagona zbog odbijanja da učestvuje u razvoju sistema za masovni nadzor ili autonomno naoružanje, “Palantirov” nastup može se tumačiti i kao marketinška strategija, ali i kao signal političke lojalnosti.
Kada se sve navedeno poveže sa ostatkom manifesta – naročito sa insistiranjem na tesnoj saradnji tehnoloških kompanija i države – počinje da se nazire šira slika: to je suštinski poziv na reviziju poretka nastalog nakon Drugog svetskog rata. A “kočnice” koje su imale za cilj da spreče pojavu novog međunarodnog hegemona posmatraju se kao prepreke koje treba prevazići. Nelagoda koju takva vizija izaziva ne proizlazi samo iz straha od konflikta već iz implicitne poruke da lekcije 20. veka možda više ne važe za 21. vek.
Šta se spasava, u stvari?
Zbog svega toga, ne iznenađuje što pojedini kritičari u ovoj viziji prepoznaju obrise “tehnoautoritarnog” ili čak “tehnofašističkog” poretka. Ne zato što ona direktno zagovara represiju u klasičnom smislu, već zato što postavlja temelje sistema u kojem se potpuna kontrola ostvaruje suptilno, kroz tehnologiju. Umesto otvorene sile, tu su algoritmi; umesto ideološke indoktrinacije, tu je analiza podataka i prediktivno modelovanje ponašanja ljudi.
Istorija nas uči da svaka koncentracija moći nosi rizik od zloupotrebe. Upravo zato ovakve ideje zahtevaju ne samo analizu već i ozbiljnu javnu raspravu. Jer pitanje koje “Palantir” otvara u knjizi Tehnološka republika” i svom manifestu nije samo pitanje mehanike “opstanka Zapada” već i šira vizija društva koje uopšte pokušavamo da očuvamo.
Izvor: Vreme
