Пише: Светлана Слапшак
Постоје филмови које, хтели-не хтели, морамо гледати, премда знамо колико ћемо се измучити и какве ћемо ожиљке добити – сећање које се не може избрисати. Такав је рецимо био Шоа Клода Ланцмана (9 и по сати), такав је синоћни Glas Hind Radžab Каутер Бен Ханија, приказан у оквиру акције словеначке јавне телевизије – десет филмова о Палестини уместо еуросонговског ачења. Премијеру у Љубљани сам избегла, а сада ми је глас мале Хинд дошао у кућу.
Клод Ланцман је на свом филму о холокаусту радио једанаест година. Каутер Бен Ханија, туниска режисерка, радила је филм неколико месеци. Ланцман је цео филм свео на интервјуе учесника и сведока; Каутер Бен Ханија је филм направила као документарну драму. Ланцман је добио награду БАФТА и још неколико, Каутер Бен Ханија добила је награду Великог жирија у Венецији и шест мањих награда, затим у Торонту и Сан Себастијану, кандидована је за Оскара, и у само години дана добила је још десетак награда. У његовом филму реч је о шест милиона жртава, у њеном жртва је шестогодишња девојчица, уз неколико колатералних. Шест милиона Јевреја побила је нацистичка држава са својим репресивним апаратом, шестогодишњу палестинску девојчицу, шест њених рођака и два спасиоца убила је ционистичка држава са својим репресивним апаратом. Оба филма оставила су једнако дубоке ожиљке.
Филм о смрти палестинске девојчице крајем јануара 2024. рађен је на основу звучног записа разговора са њом преко мобилног телефона. Све остало у филму реконструкција је догађања у центру Црвеног полумесеца у Рамали, 83км. удаљеној од Газе, где се трагични догађај одвијао, уз неколико документарних снимака открића остатака жртава и снимка девојчицине мајке са млађим братом: филм је рађен са њеном дозволом. Садржај, фактографију и став можете најбоље прочитати у чланку Маше Гесен на Пешчанику.
Ја не могу да престанем да повезујем два филма. Жртве холокауста постале су жртве својих наследника – не више од два, три колена – који не оклевају да их злоупотребе и осрамоте, позивајући се на њих док сами изводе геноцид и поступке који по много чему подсећају на нацистичке, расистичка и супрематистичка идеологија обашка. Већ дуго времена добијам по интернетским алгоритмима слике јеврејске деце која су доцније побијена у логорима смрти: љупка, уређена, негована деца понајвише средњег слоја. Слика ромске деце иначе нема, нису била из слоја који се сликао. Палестинска девојчица из сличног је слоја: зна да употребљава мобилни телефон, сачуване су њене фотографије, видео снимци са плаже и из куће која је лепо и удобно опремљена. Хинд Раџаб била је неговано и срећно дете из средњега слоја, у друштву које је било функционално, социјално уређено, чак и у условима сталних ратова и репресије. И детаљ који открива посебност културе: Хинд са шест година зна Коран – или бар неке молитве – напамет, и понавља за службеницом, којој се чини да то може умирити дете, компликоване речи са истом прецизном интонацијом. У муслиманском свету често управо женска деца уче свету књигу напамет, чак и ако остану неписмене, и зато су први и приручни ауторитет када треба призвати нешто од учења. Јеврејска деца из верних породица често имају сличан задатак, и на породичним окупљанима рецитују понешто из светих књига. Како се то слаже са обичајем за време рата (сад је као примирје, жртве су у стотинама а не хиљадама), кад су учитељи доводили школарце аутобусима на тачке са којих се најбоље видело бомбардовање Газе, да гледају и уче се?
У међувремену, идентификован је израелски војник који је докрајчио Хинд пуцњима из тенка: ништа му се није десило, можда је добио орден за храброст. Није неки подвиг добити изјаву грађана Израела – нека тупава тинејџерка мисли да је супер убијати палестинску децу да се не би толико размножавали, неки тип са тешким америчким нагласком „појаса Библије“ пенуши да њему неће УНЕСЦО негирати да је то његова земља већ 4000 година – премда је из САД дошао пре две године, привучен кредитима и јефтиним кућама саграђеним на рушевинама палестинских. Антисемитизам је заменио сваки разуман појам, зато је неких 20% Јевреја који су против рата и нацификације друштва проглашено антисемитима у сопственој држави. Јер мрзе све јеврејско! А уведена је и смртна казна за Палестинце који су већ у затворима, са јавним суђењима и можда самом казном: главни злочин је геноцид, па да поновимо – за Палестинце који су изводили геноцид над Јеврејима…
Светлана Слапшак: Нобелову награду за мир добила је заступница рата
Ланцман је био жесток циониста, и 1994 направио је филм о израелској армији који се јако тешко гледа; неки палестински филмски ствараоци можда су радикални исламисти, но ни једно ни друго не смањује документарност и моћ остављања ожиљака о патњама људи – Семита. Два филма која помињем изнад су свих приземних помисли. Да бих себе уверила да је и то могућно, одлучила сам да поново погледам један од најдепресивнијих филмова свих времена, Сталкер Андреја Тарковског. О томе, следећи пут.
Извор: Пешчаник
