Пише: Редакција
Иван Вуковић, парламентарни заступник ДПС, нашао се под лупом јавности након што је објављена његова приватна преписка са Александром Мијајловићем, против којег је Специјално државно тужилаштво подигло оптужницу за организовани криминал и вођење „Гранд клана“.
Вуковић је у преписци износио своје политичке ставове, што је његово легитимно право, али је уједно договарао и активности које спадају у надлежност институција чиме је, као тадашњи градоначелник Подгорице, изравно подривао њихов рад али је подривао и саме темеље легализма.
Случај је отворио једно веома битно питање, оно о праву на приватност, и Вуковић је одлучио да заигра на ту карту, представљајући себе као жртву. Ствар, међутим, није баш тако једноставна. Приватност јавних личности на позицији политичке моћи условљена је и ограничена јавним интересом и то је једна од тековина модерних демократских друштава међу каква сам Вуковић убраја и Црну Гору.
А заобилажење институција или чак директно ометање њиховог рада, као у случају спречавања комуналне полиције да интервенише у хотелу „Подгорица“, искориштавање политичке моћи и утицаја, запошљавање мимо законске процедуре, прихватање услуга и поклона који указују на могућност подмићивања… и те како су питања од јавног интереса, поготово када се посматрају у контексту организованог криминала и текуће истраге.
Вуковић је донекле у праву у двије ствари: када тврди да је Мијајловићу још увијек није изречена пресуда и да му јавност и медији не би смјели пресуђивати прије суда, те када тврди да преписка показује како он није мијењао своје политичке ставове. То, међутим, нема никакав значај нити вриједност у суочавању са питањем јавног интереса.
Јавност, као политички субјект у најширем смислу, није позвана да води истраге и доноси пресуде, али она има свако могуће право да стекне увид у понашање и дјеловање својих изабраних политичких представника. Када би јавност била осуђена да се о том понашању и дјеловању информише искључиво из изјава које политичари дају сами о себи, то би представљало почетак политичке десубјективизације јавности.
Вуковић лукаво игра на идеолошку и идентитарну карту као адуте, рачунајући да ће га истомишљеници узети у заштиту као несмиљеног браниоца Црне Горе пред „четничким“ насртајима. Али те идеолошко-идентитарне размирице од другоразредног су значаја пред чињеницом да је он, као изабрани представник тада извршне, а сада законодавне власти, одржавао контакте са човјеком оптуженим за организовани криминал и да садржај његове комуникације са оптужеником указује на веома изгледну могућност коруптивног дјеловања и подривања институционализма и легализма.
Посао је надлежног тужилаштва и суда да утврде да ли је у Вуковићевом дјеловању било елемената кривичног дјела, али јавност има свако могуће право да разматра доступне информације, између осталог и зато што та јавност плаћа Вуковића, а не он њу и зато што Вуковићево дјеловање има огроман утицај и посљедице на ту јавност и њене интересе.
А оно што је заиста битно у читавом овом случају, јесте питање да ли ће надлежне институције у Црној Гори имати воље, снаге и умијећа да се ухвате у коштац са Ђукановићевом коруптивном хоботницом, чији су пипци дубоко ушли у ткиво црногорског друштва, толико дубоко да их је било немогуће одстранити пуким скидањем ДПС са власти.
