Чак су и двадесетогодишњаци стасавали у четири државе уз наговештај и пете, а да се нису ни макли с места.
Недоживљено се помаља – бар теоретски, а у сваком случају зачудо – из једине суперсиле, историјски афирмисане по свеколикој обједињавајућој моћи и унутрашњом асимилацијом разноликости и ширењем спољних савезништава. Нетрпељивости у САД нарасле су толико да је тамо прођу добило и нешто незамисливо – да се земља подели по страначкој линији на државу демократа и државу републиканаца.
Склоност ка тој врсти балканизације које се досад нису досетили ни Балканци показало је близу половине Американаца у иновативној анкети Политичког центра Универзитета Вирџинија и Project Home Fire. На више од 300 питања одговарао је уједначен број симпатизера обе главне странке (укупно 2012), при чему се за поделу на две државе (такорећи за “разједињене америчке државе”) изјаснило 53 постотка сада опозиционих републиканаца и 41 одсто владајућих демократа.
Овакви искази делују више као упозорење него као прижељкивање да “свака вашка (партијска) буде обашка”. Јер обе стране су сложне у изражавању високопроцентног незадовољства политичким стањем и посредно сугеришу да их оно наводи на помисао да треба да се сместе у одвојене државе, па тамо нека свако ради по своме.
Уз остало, чак више од 80 одсто, са обе стране, у садашњим политичарима види опасност за демократију и страхује да би због дотичних и њихових поступака могли да пропате и они лично и ближњи им. Посредно су пак потврдили и да су и сами постали део машинерије грубог етикетирања. Републиканци су (76 одсто) изјавили да не праве разлику између демократа и социјалиста (што је тамо ружна реч и када се говори о европским социјалдемократама), а и демократи (56 одсто) су начинили антисистемску једначину, поистовећујући републиканце с фашистима.
Анкетари су дали и неколико путоказа да се потражи неопходна доза заједништва за учвршћење демократије. Али један од вођа те екипе политиколог Лари Сабато предочио је да су поделе између присталица садашњег и доскорашњег шефа Беле куће Џоа Бајдена и Доналда Трампа дубоке и опасне и да ће тешко довести до нормализације њихових односа.
Ситуација подсећа на неку варијацију унутрашњег хладног рата. Јер приказује се у стилу “два лоша, убише Милоша”, то јест да је демократија сапета између распојасаних “нациста” и “комуниста” иако је демократија својевремено победила обе те привремености (са изузетком реформисане Кине, у којој се узајамно испомажу КП и капитализам).
У недавној анкети ЦНН-а велика већина Американаца исказала је забринутост за стање њихове демократије. Њих 56 одсто оценило је да је она изложена нападу, око 37 процената да је на искушењима, а свега шест одсто да није у опасности.
Посвећену јавност посебно је усталасао чланак утицајног специјалисте Роберта Кејгана у Вашингтон посту, где је констатовао да САД “упадају у највећу политичку и уставну кризу после тамошњег Грађанског рата” (1861-1865). И да су поприличне шансе да до општих избора 2024. (или поводом исхода) дође до “масовног насиља, слома ауторитета централне власти и поделе земље на црвене (републиканске) и плаве (демократске) енклаве”, што се донекле уклапа у резултате анкете Сабатовог тима, за које бих могао рећи да жигошу крајње ривализиране партије као парије науштрб интереса нације.
Злослутност се махом јавља поводом Трампа, чије присталице, као и он, и даље не признају да је претходне председничке изборе изгубио. Па и најављују његов реванш са истом тезом – да ако опет буде поражен, да ће то поново бити због “покрадених избора”. Аналитичари стрепе да би према том сценарију трамписти могли да се упусте у још опаснију авантуру од оне када су прошлог 6. јануара упали у зграду Конгреса.
Уз то подсећају да Трамп није “репа без корена” и да је изникао на растућем неповерењу занемарене масе према политичкој елити, чија су се застрањивања нагомилала у овом веку. Да поменемо само неке – неоправдана инвазија на Ирак, финансијски крах на Волстриту с награђивањем, а не кажњавањем одговорних, драстично растуће сталешке неједнакости, повећани утицај новца на политичко одлучивање, званично промовисање “алтернативних чињеница”, пад престижа у свету, закаснело реаговање на пандемију, хаотично повлачење из Авганистана, отегнуто прегањање око билионског улагања за неопходно социјално уравнотежавање, а све то уз истрајно премијерно у повести и непоткрепљено оспоравање исхода избора као темеља демократије…
Вратимо се при крају на почетак овог текста са анкетом у којој је замашна подршка растакању земље на две страначке државе. Не верујем у такву америчку “изузетност”, како она саму себе дефинише.
Као што сам сигуран и да је неодржива на дужи рок и једнопартијска држава каква је практично овдашња. У којој лидер свакодневно крши Устав на који се позива само када му анкете сугеришу да је то добро за њега и ближње му.
Али, и анкете располажу карактеристикама врдаламе. Управо су показале да и многим Американцима владање њима може да се смучи толико да им више није ни до територијалног интегритета. А коме овде партија као парија подређује готово све друге људске интегритете…
Момчило Пантлеић
Извор: Нови Магазин