Пише: Марија Пешић
Срдан Косовић каже да је промоција његове књиге у Бару за њега веома значајна и емотивна па се у сусрет тој вечери осјећао као дијете које је играло фудбал испред барске “Пивнице” прије 30 година.
Роман првијенац новинара и уредника Срдана Косовића “Богови умиру глупом смрћу“ промовисан је у недјељу вече у његовом родном Бару, у пуној читаоници Народне библиотеке „Иво Вучковић“, а том приликом је обзнанио и да ради на новом дјелу које инспирацију црпи из афере „државни удар“ из 2016. године.
Косовићев први корак у свијет књижевности привукао је велику пажњу а критике су његово дјело окарактерисале као спој реалистичних, драмских и фантастичних елемената. Косовић кроз судбину главног јунака анализира сложена питања балканског идентитета, историје и религије а на симболичан начин бави се и друштвено-политичким догађајима који су се у Црној Гори одвили током протеклих година.
Косовић је јавности познат и као главни и одговорни уредник дневног листа и портала „Вијести“ у периоду од 2018. до 2023. године. О темама које књига покреће са аутором је разговарао дипломирани филозоф и есејиста Стефан Ђукић, а разговарали су о наслову књиге, мотивима и временском оквиру радње, релацијама књижевности и политике, али и о ауторовим плановима за ново књижевно остварење.
Косовић је тим поводом најавио и нови роман, који је у настајању и за који, како је навео, има нацрте на којима је почео да ради. Као што се први ослања на литије из 2020. године и пандемију коронавируса као непосредно искуство црногорског друштва, нови роман вуче, између осталог, инспирацију из дешавања из 2016. године, везаних за случај који је у јавности познат као „државни удар“.
Промоција је почела Ђукићевим питањем о необичном наслову романа а оцијенио је да би, у односу на мотив књиге наслов могао бити и „Мјесечарење“, па је питао о настајању наслова „Богови умиру глупом смрћу“. Косовић је поручио да је то једно о најчешће постављаних питања након што се роман сусрео с публиком и рекао да му је „у међувремену одговор ишчезао“.
„Вјероватно је то потекло из мог новинарског искуства, тражио сам нешто што би имало јаку именицу, да роман може да се ословљава скраћено, да као причамо о боговима. Основна фасцинација романа јесу ти глупи начини на које људи могу да умру, односно како живот може да се прекине“, ријечи су Косовића.
Наслов није настао као директна референца на неку конкретну сцену из романа, додао је, већ се природно обликовао током процеса рада и каснијих разговора о њему. Нагласио је да су уредник и издавач имали одређене предлоге за назив, али за њега то није била опција – за овај се везао и од њега није желио да одустане.
Причајући о импресијама читалаца и очекивањима које наслов поставља, Косовић је нагласио да су неки очекивали апстрактније дјело или експлицитније филозофске и идеолошке поруке.
„Нисам писао роман са унапријед одређеном поруком. Малтене сам сјео тог лика у воз и рекао ‘хајде да видимо докле ће да стигне’. Сви слојеви су долазили успут. Нисам желио да пођем од унапријед задате форме умјетности или да намећем закључке“, казао је.
Један од фокуса разговора о роману била је и одлука Косовића да радњу смјести у период почетка пандемије коронавируса и литија – у фебруару и марту 2020. године. Ђукић је казао да су читаоци, знајући Косовићев професионални рад и раније анализе друштвено-политичких прилика, могли очекивати доминантно политички роман, што се, ипак, није догодило.
Аутор је казао да су специфичне друштвене околности тог времена биле снажна инспирација.
„Пробао сам активно да избјегнем да превелики акценат ставим на политичка дешавања, прије свега зато што смо то сви проживјели. Не осјећам се нарочито позваним да додатно тумачим зашто се нешто десило баш тако, тим прије што сам то већ радио кроз свој професионални рад и коментаре“, навео је.
Упитан да ли му је перцепција јавности и препознатљивост кроз новинарски рад представљала отежавајућу околност, имајући у виду да би дио публике могао очекивати потврду његових ставова, а други одбацити роман због тематизације периода литија и пандемије, Косовић је одговорио да се трудио да књижевни израз одвоји од колумнистичког и аналитичког приступа.
„Нијесам осјећао потребу да дам коначно расуђивање или завршне ставове. Нијесам се оптерећивао тиме да морам да изнесем неку кључну поруку“, поручио је.
Промоција Косовићевог романа у завршена је питањима суграђана, којима је његов рад одавно познат, али имали су прилику и да од аутора добију потписану књигу с личном посветом.
Косовић је подвукао да је промоција његовог романа у Бару за њега веома значајна и емотивна па се у сусрет тој вечери осјећао као дијете које је играло фудбал испред барске Пивнице прије 30 година.
„Као да опет види ’опасну’ екипу из Солидарности (барско насеље), којима су у ширем центру могли парирати само зграде Ламеле и Македонско насеље. Као да први пут видим Конграп који као да је неко спустио комад другог града и схватио да је овдје ипак све вријеме требало да буде. Као да видим Спушке и Златиборске гдје су за мене били главни гејмери и алтернативци. Као да први пут идем Улицом Маршала Тита несвјестан да је то најљепша улица у Црној Гори и на њеном крају и најљепша зграда“, рекао је Баранин који тренутно живи у Подгорици.
Као да види, додао је, још увијек ушушкане Бјелише који стоје као жива ограда и пружају меки загрљај, индустријску тугу Соколане гдје је живио до пете године и скоро заборављену елеганцију Првоборца.
Поглед и на и са Шушња, губљење у ширинама Поља и Челуге, навео је, аристократију Бартуле и Стари Бар, тај препредени и беспрекорно лијепи лавиринт који је завриједио свој придјев – све то му је било на уму прије него је суграђанима, годину дана након прве промоције, представио свој роман.
Извор: Вијести
