Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње тачно за мјесец дана, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. Вечерас се враћамо тачно 20 година уназад, у 2006. и Мундијал који је, други пут у историји, организовала Њемачка. И – има неких судбинско-космичких веза у овој „најважнијој споредној ствари на свијету“. Као што су 1990. на Апенинима, титулу домаћину испред носа узели Њемци, тако сада четири мундијала касније, у Њемачкој, титулу узимају Италијани. Четврти наслов свјетских првака за Италију! Овим су (ево све до данас) засјели на друго мјесто мундијалске историје, иза Бразила са 5, а испред Њемачке са (тада још увјек) три титуле. Нико није могао ни сањати, да ће то бити не само посљедња титула „азура“ на првенствима свијета, него и њихов посљедњи пролазак групне фазе (неће успјети то да ураде 2010 и 2014). А да не говоримо да је у СФ причу тада могло да се уврсти ово што данас знамо: да Италија није успјела да се пласира на посљедња три мундијала (2018, 2022 и овај сад), иако јој није мањкало квалитета да, рецимо, освоји Европско првенство 2021!
Али, вратимо се њиховој побједничкој причи из 2006. Титулу коју су освојили са Росијем, Тадрелијем и Контијем 1982. испустили су у Мексику, у једној фази „смјене генерација“ која их бјеше начинила просјечном екипом. Међутим, услиједио је лов на свјетску титулу, који је трајао од 1990. када су били домаћини, па све до овог турнира у Њемачкој. Била је то једна велика прича, огромна радионица вансеријских фудбалера, који су излазили из водећих европских клубова. Довољно је рећи да је европска клупска Лига шампиона, од свога оснивања 1992, па до ове 2006, од 14 финала имала 8 у којима су играли или Милан или Јувентус, а 2003. су европско финале одиграла оба ова италијанска тима. Овдје већ помињани Роберто Бађо предводио је три неуспјешна похода Италије на свјетску круну (једно полуфинале, једно финале и четвртфинале у Паризу 1998). Услиједило је прегруписавање снага са новим лидерима: Пирлом, Тотијем, Инзагијем, Замбротом, Ђилардином… 2002. их је прогутала магла судијске неправде у Кореји, па су у Њемачку дошли пуни снаге, ината и умијећа које је са клупе координисао фудбалски стручњак Марчело Липи, легенда Јувентуса.
Све мјене репрезентативног „калћа“
Да ће Италија бити озбиљан такмац на овом првенству, показала је групна фаза и игра са ауторитетом против једне Чешке (полуфиналисти и најбоља екипа ЕУРО 2004) и врло јаког представника Африке, Гане. Италија је прошла групу и отишла у осмину-финала на мегдан аутсајдеру Аустралији. И ту добијамо познати италијански фудбалски трилер. Потпуни пад присуства на терену, слабији ривал који је „осјетио крв“, односно препознао моменталну слабост и навалио свим снагама на Липијеву екипу. Пресудило је искуство Франческа Тотија, „принца Рима“, који је издејствовао пенал, до данас сумњив, и то у надокнади регуларног времена. Пенал над Тотијем, и истовремено Тотијева егзекуција, и – Италија је прошла у четвртфинале. Али нијесу само по томе били „Талијани“ (у игри ријечи: мијеници среће, паганске богиње Талије). Жријеб их је повео на дебитанта Украјину, док су у осталим мечевима четврт-финала љути бој биле Аргентина против Њемачке, Потугал (Фига, Руи Коште, младог Роналда) против Енглеске, и Зиданова Француска против Роналдовог Бразила (буквално: реприза финала из 1998). Такву прилику Италијани нијесу коцкали, као против Аустралије, него су издоминирали тереном, и са сигурних 3:0 прошли у полуфинале.
Тамо их је сачекао домаћин. Подмлађен и ојачан у односу на претходни Мундијал 2002. Ни Њемци нијесу имали тежак жријеб: лака група (Пољска, Костарика, Еквадор), лак противник у осмини финала (Шведска) и двобој са Аргентином на берлинском олимпијском стадиону у четвртфиналу. Био је то један одличан меч. Аргентина изузетно јака (Креспо, Батистута, Камбијасо…) али Њемачка жилава и на домаћем терену. Послије 1:1, Њемци су боље пуцали пенале од аргентинских звијезда и тако отишли у саму завршницу. Међутим, тек су у тој утакмици Италијани показали, по ко зна који пут, да су једна од ријетких екипа која не лежи Њемцима. У рововској борби и игри на продужетке, „азури“ су били издржљивији и од самих Њемаца. Нијесу чекали да им судбину против домаћина првенства одлуче пенали (као 1998.). Гросо и Дел Пјеро су головима у 119. и 120+1 минуту, распршили лијепе снове Њемаца о могућој четвртој титули. Тај рекорд се сада јасно смијешио Италији.
ВАР СОБА: 40 година Мундијала – 1994. најбољи дио љета, дует Ромариа и Бебета!
Зиданова Француска опет кобна за Бразил
На другој страни такмичарског костура водила се борба између актуелног и прошлог шампиона, Бразила и Француске. „Кариоке“ су наступиле са свим звијездама из Јапана и Кореје + Кака, нова звијезда Милана, а Французи су дошли са мање-више истим тимом из 1998 + Френк Рибери. До њиховог међусобног дуела у четвртфиналу, оба тима су се прошетала кроз групу и прво коло елиминација. Нарочито су се истакли Французи који су надиграли и избацили одличну екипу Шпаније. Као да су у том дуелу добили крила, и васкрсли ону енергију из 1998. Зидан, Анри, Трезеге и другови су готово необјашњиво уштоповали Бразилце (умртвили њихову игру) и са 1:0 прошли у полуфинале. Тамо их је чекао Португал – једна од најбољих европских екипа тих година (финалисти ЕУРО 2004) који је претходно био бољи од Холандије и Енглеске. Међутим, био је ово Мундијал препорођеног Зидана. Он је својим голом из једанаестерца матирао Португалце, и одвео своју екипу у Берлин, на мегдан Италији.
Био је ово Мундијал на ком су први пут заиграли и Меси за Аргентину, и Роналдо за Португал, и обојица постигли по гол. Данас, 20 година касније, ови „момци“ ће играти свој 5. по реду мундијалски турнир. Изванредна вијест. Друга фудбалска вијест по којој ће се памтити ово првенство, поготово међу овдашњим фановима ногометне игре, јесу јако лоши наступи хрватских и српских фудбалера и њихова испадања још у групи. Срби су, први и једини пут, на неки мундијал отишли под именом Србија и Црна Гора и нијесу се лијепо провели. Остаће у горком сјећању пораз од Аргентине (6:0) у ком је Лионел Меси постигао свој први гол на мундијалима, а Камбијасо поготком крунисао акцију од 16 аргентинских пасова, а да при том, српски играчи нијесу ни дотакли лопту!! Са овог првенства је и онај погодак Аргентинца Макси Родригеза, против Мексика у осмини-финала, волеј лијевом ногом са ивице казненог простора. Јасно је да уз оне из Мексика 86, међу најљепше голове свјетских првенстава, спадају управо бисери аргентинских фудбалера.
ВАР СОБА: 40 година Мундијала -1990. „Notti Magiche“ Тота Скилаћија!
Битка у Берлину
И тако је освануло још једно незаборавно финале. Французи, у снази и ријешености да понове успјех који је готово исти овај састав начинио 8 година раније, а Италијани коначно у једном финалу послије 12 година. Зашто је ово финале незаборавно? Па најприје по начину како је Француска повела, невиђеном „пањенком“ Зидана са бијеле тачке. У таквом моменту шутирати пенал на тај начин? Лопта је погодила пречку, прешла гол црту и вратила се назад, избацивши при том, голмана Буфона из равнотеже. Ремек дјело. Узвратио је Марко Матераци главом, за 1:1. Али то није било све од ове двојице! За разлику од финала у Паризу 1998 у ком је Зидан ударцима главом разбио Бразил, овдје у Берлину је Зизу ударио главом директно у груди (без икаквог контакта са лоптом) управо Матерација, који ће касније признати да је псовао Зидана, свјесно намјеравајући да га тако избаци из игре. Зидан је добио црвени картон, Француска тако остала без најбољег играча, а Италија се домогла пенала. Опет пенали у финалу, и опет Италијани. Само, сада је срећа била на њиховој страни. Трезеге је промашио, а сви Италијани су погодили. Рекло би се, по томе: заслужено! Могуће. Али може бити да је, типично италијанска, Матерацијева провокација, која је најбољег играча првенства избацила из финала и прилике за витешку борбу, донијела заслужену такмичарску агонију Италији, да послије ове титуле све до данас, не буду у прилици да се боре за неку нову?
