Пише: Тарик Сирил Амар
Превод: Журнал
Отпор Техерана према САД-у разоткрива зависност Берлина, претварајући рат у бруталну мјеру тога ко влада, а ко слуша.
Суверенитет, како га дефинише међународно право, истовремено је темељни и сложен појам. У стварном базену пуном ајкула геополитике, није га тешко препознати: ако имате способност да владате код куће и да се одупрете нападу извана (било којем), онда сте суверени. У супротном – нисте. Изузетака нема.
Зато Иран има суверенитет, а Њемачка не. Иран је издржао два мјесеца подмуклог и бруталног агресорског рата који воде САД и Израел, што је “само” кулминација деценија напада кроз економску агресију, атентате и субверзију.
Ипак, Иран не само да је успјешно осујетио актуелни израелско-амерички сценарио блицкрига и промјене режима, него је и нападаче натјерао у дефанзиву. Постигнуће Техерана већ је историјско. Оно је промијенило и промијениће ток историје.
Њемачка, насупрот томе, не може чак ни да одбрани властиту виталну инфраструктуру, што су показали саботажа Сјеверног тока и њене посљедице. Још горе, њене владе нису ни показале вољу да то учине. Напротив, награђивале су украјинске нападаче неизмјерним милијардама које хране екстремну корупцију у Кијеву. Њихови покровитељи – свакако укључујући САД и Пољску, а врло вјероватно и Велику Британију – немају разлога да брину о било каквим невољама у Берлину.
Случај закључен: Иран је суверен, Њемачка није. Ако сте Нијемац и то вам смета, жалите се Берлину.
У таквом контексту, некако је прикладно да управо Иран сада снажно утиче на њемачку политику, иако нема никакву намјеру да то чини, док њемачки позиви Техерану (или, на исти начин, Москви и Пекингу) да учини ово или оно – какве износи министар вањских послова Јоан Вадепул, уз готово комичан недостатак самосвијести – дјелују као неугодан и сраман призор: тужна демонстрација немоћи која ни саму себе не препознаје као такву.
Урош Липушчек: Нови Четврти рајх? Њемачка између дезоријентације и милитаризације
Иран је, с друге стране, већ извршио опипљив утицај на оно што, нажалост, остаје најважнији спољнополитички однос Њемачке. Као пост-1990. „уједињена“ (у суштини проширена, али и то је још увијек ублажен појам) држава, Њемачка је заправо увећана верзија Западне Њемачке из Хладног рата – и однос са САД-ом је више него значајан. Историјски гледано, он је темељан.
И ево нас ту гдје јесмо: управо због иранског отпора тај однос улази у дубоку кризу. Наравно, и други фактори су играли (или су морали играти) улогу: брутални, двопартијски економски рат Вашингтона против свог некада кључног европског клијента (ублажен појам), укључујући барем саучесништво у уништавању виталне енергетске инфраструктуре и опција снабдијевања (Бајден, Демократе), преко огромних подстицаја за пресељење њемачке индустрије у САД (Бајден), па до разорних царина (Трамп, Републиканци).
Али управо се око Ирана све преломило: њемачки канцелар Фридрихх Мерц отворено је критиковао америчко вођење рата, а амерички предсједник Доналд Трамп покренуо је један од својих познатих налета на друштвеним мрежама, нападајући Мерца и Њемачку без, како би то рекао секретар за рат(не злочине) Пит Хегсет, икакве милости.
Трамп је чак запријетио повлачењем готово 40.000 америчких војника из Њемачке. То би било глупо и самодеструктивно за САД, али – ријеч је о Трамповој администрацији. Да будем јасан: као Нијемац, надам се да ће то и учинити.
Трамп је такође прекорио Мерца због наводне жеље да Иран посједује нуклеарно оружје (што је нетачно у два аспекта: Иран га не развија, а Мерц је сувише послушан да би се усудио супротставити Сједињеним Државама и Израелу), као и због лошег управљања Њемачком – што посебно боли јер се већина Нијемаца слаже с тим. Мерц већ има најгори рејтинг од свих канцелара у историји.
Ситуацију је додатно погоршао – да, Мерц је кадар и то учинити – објављивањем изузетно мазохистички темпираног интервјуа у ком се, у суштини, жали да га нико не воли. Тачно, али то је изазвало национални цунами исмијавања: сада није само непопуларан, већ је и предмет поруге, као шмокљан који радо дијели строге опомене и злочесте примједбе, али не може поднијети одговор истом мјером.
Иран нанео већу штету америчким базама на Блиском истоку него што је то раније јавно представљено
Кратки видео који га приказује како у дипфејк верзији изводи сатиричну обраду пјесме MC Хамера „You Can’t Touch This“, пјевајући „No one likes me“, постао је виралан. На јавном градском скупу канцелар је отворено исмијан. Чак и велики медији почињу говорити о кризи која би могла срушити владу и, што је још горе по Мерца, шушкају о побуни унутар његове ЦДУ странке.
Све то због изјава о рату с Ираном. Али не треба имати илузија: Фридрих Мерц – који је прошлог љета хвалио израелски „прљави посао“ (“Drecksarbeit”) у Ирану – није изненада развио савјест. Пажљиво слушајте његове изјаве, дате пред групом средњошколаца, и биће вам јасно да је канцеларов стварни проблем с Америком то што Вашингтон свој тренутни „прљави посао“ не обавља брже и, изнад свега, успјешније. Нико не воли губитнике, па чак ни, како се показује, Фридрих Мерц, чија је ранија сервилност према Трампу у Њемачкој изазивала зачуђеност.
Ипак, какви год да су Мерцови покварени мотиви, начините корак унатраг и осмотрите ширу слику из перспективе историје у настајању: на њој је њемачки канцелар који тврди да је спреман учинити да његова земља предводи Европу (тачно, то баш и није сјајна идеја, али оставимо је засад по страни), чија влада спроводи највеће задуживање и наоружавање од Другог свјетског рата (и то упркос чињеници дубоке економске кризе), саплиће се управо о Иран. Толико о успону мултиполарности и паду Европе.
Не зато што је то био циљ Техерана. Напротив, иранско руководство вјероватно једва има времена да размишља о Берлину – осим да запамти да он практично дјелује као лојалан саучесник у америчко-израелској агресији. Не, разлог због ког Иран данас утиче на америчко-њемачки однос јесте тај што Техеран потискује САД, па клијентска држава Њемачка региструје јавно „понижење“ Америке (Мерцов израз) кроз прве знаке попуштања послушности.
Ко у овој слици обликује ток ствари? А ко је обликован? То је још један начин да се дефинише суверенитет. И Њемачка ту поново губи.
Извор: RT
