Piše: Milovan Danojlić
Moje školovanje je bilo dugo, iskidano i uzbudljivo. I posle završenih studija, sve do svoje četrdeset pete, posećivao sam predavanja iz filozofije, lingvistike i istorije, proučavao stvaralaštvo pisaca koje sam prevodio, a dosta sam i putovao, što se takođe smatra za jedan vid učenja. I danas svakodnevno posežem za rečnicima i enciklopedijama, da obnovim ono što sam zaboravio i da se obavestim o ponečem što sam propustio. Sa osvajanjem znanja širi se krug našeg neznanja, produbljuju se ponori sa kojima ljudski duh nikada neće izići na kraj. Večiti samouk i tvrdoglavi self-made man, ja sam još u detinjstvu spontano prihvatio ideju permanentnog obrazovanja, pre nego što se u tome u javnosti počelo govoriti. Svet je velika knjiga koja se čita iz godine u godinu, pa ako se i ne da dočitati, trud nije uzaludan: ova neravnopravna borba učvršćuje naše duhovno dostojanstvo…
Škola kao šansa
Potičem iz seljačke kuće u kojoj se, u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, neprestano oskudičilo i namicalo. Tradicionalno selo je umiralo, a vlastodršci su podsticali i požurivali njegovu smrt. Oni su nastojali da taj društveni sloj, kao neprilagodljiv i „nazadan”, sklone sa glavnog puta istorijskog razvoja; to je, kod dosetljivih seoskih domaćina, izazvalo naglo interesovanje za školu i školovanje. Deca su, u prvoj polovini XX veka, u najboljem slučaju završavala četiri razreda osnovne: na gimnaziju i na studiranje malo ko je pomišljao. Zbog favorizovanja tzv. „radničke klase” i života u gradu – plaćena radna snaga je poslušnija i lakše se kontroliše od raštrkanih individualista – seljak se našao u bespuću; jedini izlaz nudilo je obrazovanje. Smrtnom neprijatelju se mogao i morao odupreti njegovim oružjem. Tako su bistrija i marljivija deca – u koju sam spadao i ja – pošla u gimnaziju. Seljački sinovi i ćerke su, preko škole, počeli osvajati ravnopravnost koja im je, u svakodnevnom životu, gotovo svuda bila uskraćena: izjednačavali su se sa privilegovanom varoškom decom, a često ih i nadmašivali. Stara škola je žmurila pred socijalnim razlikama: ona je svakome davala jednaku šansu. Govorim o stanju pre uvođenja obaveznog osmogodišnjeg obrazovanja. Do maturskog svedočanstva i diplome stizao je ograničen broj radišnih i sposobnih, ali su zato te kvalifikacije obezbeđivale zaposlenje, što danas ni u Srbiji, ni u Francuskoj, nije slučaj. Demokratizacija obrazovanja donela je jevtinu, jalovu utehu osrednjima i onima koji ne vole da naprežu mozak, dok je vredne i darovite obeshrabrila. Došlo je do izjednačavanja sposobnih i nesposobnih, zainteresovanih i nezainteresovanih. Znatan deo mladeži odbio se od poljoprivrede, zanata i korisnih veština, a da se nije uzdigao do priželjkivanih, „viših” zvanja i zanimanja. Najbolji su počeli bežati u inostranstvo, ili u posebno visoke škole i mediokritetima nedostupne fakultete. Srozavanje je krunisano otvaranjem privatnih univerziteta. Rezultati su, i kod nas, i u Evropi, žalosni. Sela su prazna, zanati izumiru, narasta masa nezaposlenih i suvišnih ljudi. Otvorena za sve i svakoga, škola nikome nije donela sreću…
Velika obrazovna pustolovina
I moj je život, sa navedenim obrazloženjima, protekao u znaku udaljavanja od rodnog okruženja, i pokajničkog vraćanja sredini od koje sam rano počeo bežati. Ta, oscilatorna linija udaljavanja i vraćanja je okosnica pretežnog dela knjiga koje sam napisao. Nadam se da one opravdavaju i ublažuju izdajstvo počinjeno prema selu. I pod tom, najboljom pretpostavkom, ja ostajem čestica iz milionske mase begunaca sa rodnog tla, svedok i žrtva umiranja hiljadugodišnje ruralne civilizacije. Četvorogodišnju osnovnu školu završio sam u Ivanovcima, prvi razred niže gimnazije u Beogradu, da se zatim vratim u ljišku nepotpunu realku, gde sam 1952. položio malu maturu. Tako sam, do svoje petnaeste, iskusio uslove života u brdskom selu, malom sreskom mestu, i u velikom gradu. U Beograd sam konačno dobegao ujesen 1953, go i bos, sa stotinak dinara u džepu, i željom da se u njemu nastanim. U glavnom gradu sam završio gimnaziju i fakultet, zarađujući, uz put, za hleb i krov nad glavom. Seljakao sam se iz jedne u drugu gimnaziju: moja divlja, neuredna egzistencija nesrećno se uklapala u školski red i zakon, pa su me, zbog „lošeg vladanja”, na kraju svake godine odstranjivali iz nastave, uz prijateljski savet da pokušam negde drugde. U početku sam se izdržavao prodajom večernjih novina, zatim od pisanja članaka i saradnje u raznim listovima – to se, onda, honorisalo, što se danas retko čini. Stanovao sam po svakojakim sobičicama, kuhinjama i prolaznim prostorijama, i opet mi je bilo lakše nego u ljiškoj gimnaziji – okruženje je bilo lepše i uzbudljivije, a mogućnost da svakodnevno posedim sat-dva u Narodnoj biblioteci izgledala mi je kao neverovatna privilegija! Da bih zataškao svoj neveseli beskućnički položaj, pravio sam razne, uglavnom glupe ispade, pa se, danas, sa stidom sećam onih nastavnika koji su moje ludovanje pratili sa požrtvovanim strpljenjem, pokušavajući da me shvate. Kažnjavali su me nerado i blago, štitio me je imunitet mladog pesnika: u staroj školi, a bogme i u ondašnjem društvu, ta vrsta faune je bila u posebnoj milosti. U stvari, bio sam i ostao pustinjak i neizlečivi, veseli očajnik. Poslednje razrede gimnazije i veliku maturu polagao sam privatno, a u studiranju sam imao dug prekid zbog radnih obaveza, putovanja, odsluženja vojnog roka i pisanja. U trenutku kad sam odlučio da završim fakultet, davao sam godinu za godinu, sa prosečnom ocenom 9, 80. Uspeo sam da izbegnem status propalog đaka i večitog studenta. U Francusku sam počeo odlaziti godine 1961. da se 1984. u njoj trajno nastanim. Jedno vreme sam živeo od pisanja članaka za pariski radio. Osam godina sam predavao naš jezik na Univerzitetu u Poatjeu, gde i sada živim.
Evropa bez tradicije
Život mi je, eto, protekao kao velika obrazovna pustolovina, u obučavanju sebe i drugih. Već u desetoj godini sam, na svoju ruku, pokušavao da učim nemački, služeći se jednim AVS-priručnikom koji mi je doturila rođaka naše učiteljice, Beograđanka. Pošavši u nižu gimnaziju, učlanio sam se u opštinsku biblioteku, gde sam se dočepao mnogih važnih dela svetske književnosti. Stariji seljaci se i danas sećaju kako sam, pešačeći od škole do kuće, čitao u hodu. Zimi sam od kuće polazio po mraku, pa bih ceo prvi čas proveo sušeći se pokraj furune, u ćošku učionice. I naši nastavnici su živeli skromno, da ne rečem sirotinjski, ali su verovali u svoju društvenu misiju. Bilo ih je svakojakih, odlučnih, osrednjih, pa i loših, i od svakog sam naučio ponešto korisno. Prve, dragocene pouke o lepoti i tajnom potencijalu reči primio sam od profesora Pajića, kao što me je profesor Savić, sa svojim objašnjenjima šta su brojka i tačka, uputio u tajne apstraktnog mišljenja. Sa žarom i strahopoštovanjem prenošena nam je svetska kulturna i naučna baština. U Ljigu sam, između dvanaeste i petnaeste, savladao prve lekcije iz francuskog i ruskog jezika, pročitao dela mnogih klasika, zavoleo matematiku i fiziku – stekao uvid u istoriju starog i srednjeg veka. Naša, siromašna i nepotpuna „realna” gimnazija bila je mnogo više okrenuta Evropi i svetu nego bogata, kompjuterima snabdevena škola moje dece danas, u Francuskoj. Mi smo izlazili iz škole sa svešću da su Šekspir, Dante, Tolstoj, Gete i Balzak i naši pisci, što se kod američkih, nemačkih i francuskih srednjoškolaca veoma retko sreće. Najzad, i učionice su, onih godina, bile punije nego danas. I pored političke neslobode, narod je verovao u život, množio se i napredovao. Bilo je nade, više nego u ovom trenutku. Današnja škola se zaklinje u ujedinjenu Evropu, ali ne drži mnogo do evropske kulturne tradicije koja je za nas, siromašne đake iz sredine prošlog veka, bila svetinja. Danas se propoveda slobodan protok kapitala, robe i tehnologije; slobodno kretanje ljudi, uvođenjem šengenske vize, onemogućeno je. Čim sam stao na svoje noge, počeo sam obilaziti zemlje i gradove, sa ubeđenjem da je svet moj, i da mu pripadam. U međuvremenu, sa političkim oslobođenjem i ukidanjem jednopartijskog poretka, svet se oko nas zatvorio; umesto da nam se približi, on se od nas udaljuje. Evropa nam deli savete i ukore, ali omladina u nju ima manje pristupa nego pod bivšim režimom. Između nas i Evrope podignuta je mnogo jača gvozdena zavesa nego ona razapeta u godinama hladnog rata. Duh škrtosti, samoživosti i zatvorenosti prodro je i u evropski obrazovni program. Tehnologija je dobila zastrašujuću predanost nad humanističkim disciplinama; engleski jezik je osvojio posvećeno, imperijalističko mesto među svetskim jezicima. Ispiranjem mozgova školuju se poslušnici i klimoglavci. Dnevne procene iz plaćene štampe unose se u udžbenike istorije kao potvrđena naučna otkrića.
Testovi i škola bez radosti
Moja deca (14 i 13 godina) pohađaju koledž u Poatjeu. Uspešno otaljavaju svoje obaveze, ali ih u školi ništa ne privlači i ne zanima. Radost, koju sam ja, nekad, upoznao sedeći u školskoj klupi oni, bojim se, nikad neće iskusiti… škola im je od kuće odaljena nešto više od kilometra. Autobus im polazi ispred kuće i staje pred školskom zgradom. Majka ih, često odveze autom, ili ih sačeka po svršetku časova. Ja o takvim pogodnostima nisam mogao ni sanjati. Po snegu i kiši, u šupljoj obući, pešačio sam jutrom i večerom, i čitao velika dela evropske misli. Njih, rođene u Francuskoj, u srcu Evrope, ne privlači mnogo ni zanosi Žil Vern. Zadovoljavaju se Hari Poterom. Ja sam u desetoj, na železničkoj stanici, prvi put video telefon; ona su se rodila sa kompjuterom i internetom… Ručavaju u školskoj kantini, po jelovniku koji se svakog dana menja. Ja sam na leđima nosio dve torbe, čije su se uprte ukrštale na grudima, kao redenici. U jednom torbaku sam vukao pisanke i knjige, a u drugom, konopljanom, suvi obrok: komad hleba, zastrug sa grudom sira, i glavicu luka. Sve je bilo oskudno, elementarno, a opet, u osvajanju znanja uživao sam neuporedivo više od njih. Vršio sam, na kućnom šporetu, opite iz hemije i fizike, raskopavao jaruge i potoke u potrazi za mineralima o kojima sam slušao na času geologije, skupljao cvetove i biljke za herbarijum, i napisao ne naročito originalan pregled srpske istorije od dolaska Slovena na Balkan do Prvog petogodišnjeg plana. Trud moje dece se nagrađuje polaganjem testova, u čemu bi ih mogao zameniti i neki vešto konstruisani robot. Ja sam, u tužnoj palanci zvanoj Ljig, naporedo čitao Milovana Glišića i Balzaka, a onda sam, krajem XX veka, sreo mlade Francuze, svoje studente, koji su položili veliku maturu ne pročitavši nijednu pesmu Bodlera ili Remboa… Moja deca su inteligentnija, zrelija i samouverenija nego što sam u njihovim godinama bio. Škola ih usmerava u novom, meni nepoznatom i neprijatnom pravcu. Daj Bože da stignu do širih, svetlijih prostranstava od ovih do kojih sam se ja probio. Zasad, ne verujem u takvo čudo.
Izvor: Iskra
