Пише: Павле Симјановић
Нетфликсов „програмац“ Десиће се нешто веома лоше надилази своју базичну функционалност и – уколико се конзумира иоле посвећено – подстиче нас да размишљамо о концептима љубави и одговорности.
Извињавајуће упозорење за језички осетљиве: биће употребе енглеских речи, на почетку текста учестало а у остатку умерено, јер понекад другачије не може. Некада давно, у Америци, постојала је пракса тзв. double bill. За цену једне карте могли сте погледати два филма, те је други наслов на вечерњем репертоару убрзо био колоквијално карактерисан као „Б филм“. Неамбициозно прављени да изврше функцију, буџетски скромни и по трајању незахтевни, називани су и programmers. Но, дотични „програмци“ знали су бити скривена блага, попут филма Detour (Обилазница; р. Едгар Г. Алмер, 1945), прљавог, поганог „ноара“ у којем Ен Севиџ као femme fatale из тамних дубина свог – и свачијих, наравно – срца чупа један од сто најфасцинантнијих глумачких наступа у историји филма. У првом кадру ћете се заљубити у њу, после пар минута желети да је убијете, а онда схватити да је трик привлачности управо у колоплету емоција које успева да изазове (и које је много здравије осећати према филмским јунакињама него према стварним људским бићима).
Грешнике и грешнице је у та праисторијска драмска времена правда морала стићи, док су сами филмови углавном бивали праведно а каткад и крајње неправедно заборављани. Ипак, Detour је сваких десетак година изнова откриван од стране следеће генерације радозналих филмских аутора и осталих тарантиновских целулоидних секташа, а 1992. године је у Америци уписан у Национални филмски регистар као једно од дела с „културном, историјском или естетском важношћу“.
О фабули серије непристојно је навести превише због централног обрта, који твори плодно подручје за тумачење
У данашњем времену, с биоскопима као увредом за оно што су некада били, и онако дражесно мусави и неудобни значили, „програмци“ не постоје. Међутим, њихов дух повремено се укаже на телевизијским стриминг сервисима који имају дужност да гледаоцима редовно испоручују дозу жанровске занимације, при чему задата дужина дела није сат и петнаест минута него шест до седам сати распоређених на осам епизода. Серија Десиће се нешто веома лоше (Something Very Bad Is Going to Happen, ауторка Хејли З. Бостон; Нетфликс) управо је „програмац“ у најбољем смислу, производ капиталистичке потребе који надилази своју базичну функционалност и – уколико се конзумира иоле посвећено – подстиче нас да размишљамо о концептима љубави и одговорности. Или, ако серију гледате са својом дванаестогодишњом ћерком, може послужити да када се заврши мало прозборите о празнини речи и вредности дела, што је врло важна лекција, корисна за преслишавање у свим узрастима.
Хејли З. Бостон је млада и нимало наивна сценаристкиња, будући да је учествовала у стварању бизарне и изненађујуће одличне серије – још једног „програмца“! – Потпуно нови укус трешње (Brand New Cherry Flavor; Нетфликс, 2021), а самостално написала четврту, једину ваљану епизоду Кабинета чудеса Гиљерма дел Тора (Gillermo del Toro’s Cabinet of Curiosities), наслова The Outside. Јасно, њена специјалност, њена струковна изузетност, јесте арт-хорор фантастика за масовну употребу. О фабули серије Десиће се нешто веома лоше је непристојно навести превише, или било шта, јер је препоручљива за гледање једним делом и због централног обрта који потом твори плодно тумачеће подручје. Стога, може се евентуално рећи да је Бостон у свом првом ауторском раду наставила да обрађује жанровске елементе експлоатисане у серији Потпуно нови укус трешње, успут присвојивши и њен goth визуелни стил – овај пут дизајн света асоцира на деведесете, док је у претходном случају радња и била постављена у последњу аналогну деценију.
Слободно се, пак, може навести остатак ауторско-занатске екипе. Продуценти су – ако је то препорука – браћа Дафер (Stranger Things), а редитељка четири од осам епизода је Пољакиња Вероника Тофилска која је истоветни квантитет посла обавила и на серији Малени ирвас (Baby Reindeer). Темељно пробрани глумачки ансамбл чине нова звезда (Камила Мороне), њен смислено недефинисани партнер (Адам Димарко), стара лисица и још старији лисци (Џенифер Џејсон Ли, Тед Левин, Златко Бурић), способни европски глумци (Џеф Вилбуш и Карла Кроум) и гошћа из универзума Мајка Фланагана Викторија Педрети као мајка главне јунакиње у ВХС флешбековима. Посебно ваља обратити пажњу на Вилбуша и Кроум који кроз свој помоћни, „Б“ емотивни пар спроводе подтекстуалну линију од суштинске важности – ону која целину од низа самосврсисходних догађаја претвара у материјал за универзално, дидактичко закључивање.
Извор: Радар
