Пише: Ејми Рафаел
Превео: Матија Јовандић
Џим Џармуш је 1991. године бирао екипу за антологијски филм Ноћ на Земљи. Основна замисао била је једноставна: петоро таксиста у пет градова узимају путнике, а све прати музика Тома Вејтса. Сценариста-режисер хтео је да једног од путника игра Џина Роуландс, али је она оклевала и ваљало ју је убедити да пристане. “Ноћ на Земљи требало је да буде први филм који снима након што је изгубила Џона (режисера Џона Касаветеса, њеног мужа) и није била сигурна. На крају је рекла: ‘У реду, бићу у овом филму због тебе’. Џармуш савршено имитира Роуландсову, као и све друге које цитира, и прилично је талентован за то.
У првој вињети Винона Рајдер покупи Роуландсову, која игра директорку кастинга. Рајдерова са жваком у устима, бејзбол капом окренутом наопако, пали цигарету; Роуландсова, елегантна по мери старог Холивуда, са задњег седишта пита Рајдерову чему се нада и о чему сања. Рајдерова одбија понуду Роуландсове да је пошаље на пут славе, истичући да њен сан није да се бави глумом, него да постане аутомеханичарка.
Гледајући га поново сада, са сазнањем колико патила у том периоду, Џина Роулендс се чини сва прожета меланхолијом и тихом људскошћу, али то је, опет, њен велики допринос и дар кинематографији. А што се Џармушовог дара тиче, то су сигурно саосећајни, особени независни филмови у којима од великих звезда извлачи сведене, ненаметљиве улоге. Он увек своје ликове ставља у средиште филма, односно, како је једном рекао, њега не занима писање сценарија о “сексу, освети и згртању гомиле пара”.
Џармуш (73) говори, преко видео позива, из собе препуне књига у Њујорку да би представио свој нови филм, Отац мајка сестра брат (Father Mother Sister Brother), награђен прошле године Златним лавом на фестивалу у Венецији. Изгледа баш онако како смо навикли: седа коса зачешљана на горе, тамне наочаре, црна одећа и оно његово спонтано благо пућење усана.
Пре него што пређемо на филм, Џармуш жели још да прича о сарадњи са Роулендсовом, која је преминула 2024. у 95. години. Начас делује скрхано. “Џина Роулендс. Шта да кажем? Каква невероватна особа, све је радила са таквом лакоћом. Ништа није било усиљено нити лажно. Пошто је радила са Касаветесом, знала је да је лепота филма у томе да пронађеш ту искрену ствар у себи и пустиш је да се испољи. Човече, какво невероватно лепо искуство. Један од најлепших дарова од када радим”.
Прича да се дешавало, док је снимао сцене са Рајдеровом и Роуландсовом, да позове Питер Фолк, који је играо главну улогу поред ње у Касаветесовој Жени под утицајем (A Woman Under the Influence, 1974), и каже: “Џармуше, овде Фалк. Како је Џина, шта ради? Је л’ вам треба нешто?”, насмејао се Џармуш (пошто је савршено скинуо Фалков набусит, промукли глас). “Она је била лавица; ствано јој није требало да је ико штити”.
Неколико година након Ноћи на Земљи Роуландсова је послала Џармушу Касаветесов сценарио под насловом Осим ако тај неко ниси ти. Била је то “предивна љубавна прича, лишена сваке осуде, о жени и млађој особи са аутизмом” који је Касаветес написао за Роуландсову пре него што је умро. Роуландсова се надала да би Џармуш то могао да режира; ако не, онда ни филм неће бити снимљен. Џармуш је, заузврат, рекао да ће то урадити само ако она буде играла главну улогу, али је она одбила. Прошле су две године, а Роуландсова се предомислила; Алцхајмер је напредовао и, рекла је Џармушу, време јој истиче.
Међутим, Џармуш се спремао за Мртвог човека, филм из 1995. године са Џонијем Депом у главној улози, који је режисер касније описао као “психоделични вестерн” и морао је да одбије Роуландсову. “Припреме за Мртвог човека биле су кошмар и био сам у фазону: ‘Е, јеби га, не могу то сад да радим’. Био је то први и једини пут да ме је занимало да режирам према сценарију неког другог”.
То је пропуштена прилика, кажем, али какав је то комплимент кад је Роуландсова питала баш њега да режира према Касаветесовом сценарију. “Знам”, каже, “радим са (директором фотографије) Фредом Елмсом, који је радио и са Касаветесом и са (Дејвидом) Линчом, и осећам се дивно повезаним са оба режисера преко Фреда. Нисам надреалиста као Дејвид, нити сам баш толико висцералан као Касаветес, али сам романтични хуманиста, баш као и Џон”.
Нагиње се према екрану: “Да будемо јасни, не подражавам их. За мене су они недостижни. Само сам у тачки пресека ове двојице америчких филмских стваралаца који ми баш много значе”.
Нико не би ни могао да оптужи Џармуша да имитира било кога. У каријери која се протеже уназад до његовог студентског рада Стални одмор (Permanent Vacation) и филма Чудније од раја (Stranger than Paradise) из 1984. године, обузимала га је несвакидашња американа и често је заобилазио традиционални наративни ритам у корист вињета посвећених простој свакодневици, увек налазећи начина да унесе свој чудесни ненаметљиви хумор. Прича ми да “снима филмове од ствари које би други изоставили. Већина режисера би просто избацила вожње таксијем, а ја сам од њих направио цео филм. У Кафи и цигаретама (Coffe and Cigarettes) истраживао сам тренутке паузе од правих ствари које би требало да урадите”.
Не чуди, зато, што је Отац мајка сестра брат наставак те исте поетике. Штавише, филм је више него раније у духу Јасуџира Озуа (Џармуш је велики фан овог редитеља чији рад дефинишу запажања о свакодневном животу у Јапану). Отац мајка сестра брат је још један антологијски филм, а овај пут је то троделна драма смештена у Њу Џерзи, Даблин и Париз. Иако се ликови не преплићу, има мотива који се понављају, међу којима су група скејтера који се провлаче кроз саобраћај и, зачудо, изразито британски идиом „Bob’s your uncle“[1].
У Оцу Џеф (Адам Драјвер) и Емили (Мајим Бјалик) одлазе колима у посету оцу удовцу (Том Вејтс) у његову кућу богу иза ногу. Напетост се појачава док отац манипулатор инсистира на томе да је финансијски необезбеђен и бесрамно тражи паре од своје деце која имају добре плате.
Разговор баш и не тече глатко, јер брат и сестра нису баш блиски, али су они прави причљиви трио у поређењу са даблинском породицом у делу Мајка. Овде, у раскошној кући у широкој авенији, срећемо мајку (Шарлот Ремплинг), ауторку бестселера, и њене ћерке Тимотеу (Кејт Бланшет) и Лилит (Вики Крипс) током њихове редовне посете једном годишње. За Тим и Лилит бисте тешко помислили да су сестре. Прва је уштогљена и затворена, друга је хипи-панкерка која лаже да је успешна, а баца поглед на телефон и док се сипа чај, али их ипак зближава дистанцираност родитељке. Мајка је, с друге стране, онај тип особе који би држао намештај прекривен пластиком, само када би то било модерно.
У последњем делу триптиха брат Били (Лука Сабат) и сестра Скај (Индија Мур), двојајчани близанци рођени у Њујорку, састају се у Паризу након погибије родитеља у авионској несрећи и враћају се у празан породични стан испуњен топлим успоменама.
Џармуш каже да обично “прилично дуго” прикупља идеје, а затим “јако брзо” пише сценарио. Често почиње од глумаца са којима би желео да сарађује или за које жели да смисли ликове. “Просто сам размишљао о томе колико би било занимљиво да Том Вејтс игра оца Адама Драјвера. И онда, као: ау! А онда ми је пала напамет Мајим Бјалик као Адамова сестра, јер ми је била омиљена водитељка квиза Џеопарди. Написао сам то за, шта знам, десетак дана. Можда две недеље”. То је супербрзо, кажем. “Не окапам над сценаријем; прво изаберем глумце, па брзо пишем”.
Није наодмет ни то што поново ради са истим глумцима: са Вејтсом, са ким се упознао на журки Жан-Мишела Баскијата, у филмовима као што су Под руком закона (Down By Law), Ноћ на Земљи и Кафа и цигарете, и Драјвером у Патерсону и Мртви не умиру (The Dead Don’t Die). Са Блашетовом, такође, у Кафи и цигаретама. Бланшетова, у мејлу, каже: “Џим се својим глумцима и екипи предаје до последњег даха. Он посматра и слуша свет на веома специфичан начин; примећује детаље какви би већини нас промакли. Он поштује и наглашава оне уврнуте особине код људи које би иначе биле одбачене или занемарене. Отац мајка сестра брат носи, баш као и сам тај човек, тајанствено дубок импулс, у њему нема ничег сувишног”.
Џармуш је непоколебљиво лежеран, мада мислим да му не би ни на крај памети пало да употреби ту реч да опише себе. Стив Куган, који је такође глумио у Кафи и цигаретама, указује на то да се на тај филм “филмски аутори често позивају као на камен-темељац. Што се престижа тиче, то су била два најуноснија дана у мом животу. Недостаје ми”. (Џармуш каже да су он и Куган “изводили неке лудорије заједно у Лос Анђелесу и Њујорку; и мени он заиста недостаје”.)
Не допада му се идеја да му “неко ко је управљао фабриком доњег веша говори како да сними проклети филм”
Када је филм Отац мајка сестра брат одбијен у Кану, Џармуш га је однео у Венецију и све изненадио освајањем главне награде. Критичари су мислили да ће она припасти филму Глас Хинд Раџаб (The Voice of Hind Rajab). “Нисам очекивао победу”, каже Џармуш. “То јесте веома значајно, али мене такмичење у уметничком изразу не занима. То ми је некако бесмислено”. Ипак, било му је драго када је, пролазећи са скулптуром крилатог лава кроз обезбеђење на аеродрому у Венецији, сво особље почело да узвикује: Браво! Фантастицо! Аугури! Смешка се. “То тако личи на Италијане. Био сам јако дирнут”.
Џармуш у мају у Паризу почиње да снима следећи филм, али о њему неће да говори јер је “дубоко сујеверан”. Рекао је још 1990. године да “амбиција уме да буде велико зло”; тражење новца за филм му и даље не иде лако и каже да сада, ако му потенцијални финансијер затражи компромис, он одустане. Не допада му се идеја да му “неко ко је управљао фабриком доњег веша говори како да сними проклети филм”. Цео процес је “деликатан и тежак”, посебно пошто то што ради онако како он мисли да треба значи да има и мање буџете и мање времена”. Делимично је и то разлог што је Отац мајка сестра брат његов први филм после Мртви не умиру, зомби хорор комедије из 2019. године: “Сваки пут је све теже завршити филм. Ја нисам комерцијални режисер. Нисам чак ни професионални филмски стваралац”.
Разговарамо кратко и о смрти, пошто је жал за родитељима, живим и умрлим, средишња тема Оца мајке сестре брата. Џармуш каже да он “уопште није особа опседнута смрћу”. “Заправо, трудим се да о томе мислим скоро на будистички или источњачки начин. Ствари су цикличне. Верујем да се енергија не ствара, нити нестаје (кад умремо)… Живот је прелеп дар, али не жалим при помисли да ћу га једног дана изгубити. У доброј сам кондицији. Пливам, радим тај-чи, помало медитирам. Јако се трудим да живим у садашњости, макар и само начас”.
На тренутак изгледа смркнуто. “Планета се уништава и све је тако крхко да некако желим да поштујем сопствени живот”. Прави ли планове за догледну будућност, осим што ће почети да снима у Паризу? “Нема планова; следим план Нила Јанга. Он ми је пре доста година рекао: ‘Џиме, најбољи план, човече, јесте немати уопште план’”.
У међувремену ће просто наставити да буде Џим Џармуш. „И даље сам филмофил. Одушевљава ме гледање разних филмова. Волим и неме филмове. Они су ми као снови. Трудим се да погледам бар по један филм сваког дана и не могу да замислим лепшу ствар којом бих могао да се бавим. А онда се борим за прилику да снимам сопствене филмове. Имам среће, али сам и тврдоглав као ђаво”.
