Пише: Тихомир Гајски
У години обележавања шестотог лета Косовске битке, дакле сад већ давне 1989. године, у штампу је преточен рукопис Дечанско питање српског историчара и дипломате, рано преминулог Душана Т. Батаковића. Како је тема рада необично савремена и данас присутна, мишљења смо да је потребно освежити памћење на ову књигу, писану на непоткупљивим темељима чињеничне грађе.
Аутор нас у дело уводи зидањем Високих Дечана и рађањем култа светог краља Дечанског, кога ће поштовати, а то се и данас наставља, и хришћани и нехришћани. Његово је житије написао почетком 15. века настојатељ манастира, а позније кијевски владика Григорије Цамблак.
Чуда светог краља крепила су душе и тела многих ходочасника из Старе Србије и Македоније. Ипак, јачина његовог култа није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у ратним временима. Тако је Дечане увек чувао неко од такозваних војвода из локалних арбанашких фисова (племена), додуше за добру плату и корист.
У књизи налазимо један занимљив а чини се недовољно познат податак да је уочи Првог српског устанка, у јануару 1804, цетињски митрополит Петар I Петровић обавестио свог блиског рођака, дечанског настојатеља, да се његови Црногорци и Срби са београдске стране спремају на устанак против Турака.
Током наредних деценија и успоном Кнежевине Србије буди се нада да ће и Стара Србија бити ускоро ослобођена. Такође је добро знано колико су Дечани важни за опстанак косовских и метохијских Срба. Помоћ је стизала не само из Кнежевине, већ и из Српског Војводства и других крајева насељених Србима.
Повремено су насиља Арбанаса постајала толика да ни турска званична власт није могла, или хтела, да их спречи; Срби су били присиљени да се молбама за заштиту обраћају руским царевима. Такође, извори сведоче да су им Немци (вероватно Аустријанци) нудили помоћ и новац, али уз примање уније са римокатоличком црквом. Ове су понуде „Штросмајерових недостојних људског имена подлих агената“ дечански калуђери са презрењем одбили.
Погибија кнеза Михаила Обреновића је сасекла наде у устанак, али је деценију касније у време српско – турског рата српска војска продрла на Косово. Ипак, вољом великих сила, од ослобођења Старе Србије тада није било ништа: чак је један мемоар Срба из Турске доспео до немачког канцелара Бизмарка у време одржавања Берлинског конгреса, али су одлуке по нас биле разочаравајуће а арбанашка освета грозна. Турски султан штавише подстиче на терор.
Аутор нам ставља на знање да је најважнија последица ратова из 1876-1878, уз стварање Албанске лиге, поремећај етничке равнотеже у Старој Србије, и то на штету Срба.
Дечани доспевају у тежак положај; лавра стално сиромаши јер Арбанаси присвајају манастирску земљу. Дечански игумани, премда храбри и умешни, због ометања фанариотских владика у Призрену не успевају да ово спрече. Стање се нарочито погоршало по грчко – турском рату 1897. године. Незадовољни арбанашки добровољци, без плена и славе, одбијају да предају оружје турским властима већ га окрећу против Срба, који су стављени пред избор: да се турче или иселе. Између 1880. и 1898. је из косовског вилајета у Србију пребегло „преко 60.000 душа“.
Сложеност односа ће додатно оптеретити акција Аустро-Угарске, оснажене после Берлинског конгреса. Желећи да се прошири скроз до солунског залива, сматрала је Русију и словенске балканске земље својим главним препрекама. Уз осетно досељавање римокатоличких Арбанаса у Метохији јача деловање западне пропаганде. Архимандрит Сава Дечанац помиње „владике обријане и у арнаутско одело обучене“ који би да заузму Дечане.
Неколико година пред крај века министар спољњих делâ Двојне монархије, гроф Голуховски, планира стварање албанске државе, под страним кнезом и аустријским протекторатом. Аустроугарска политичка активност не остаје непозната турским званичницима, па ни самом султану.
Сукоб интереса Аустро-Угарске и Србије почеће да се назире кад краљ Александар Обреновић узме проруски правац у спољњој политици. Званични Београд ће прве године 20. века покушати да придобије неке арбанашке прваке што ће, уз промену династије, довести до отвореног сукоба Србије и Двојне монархије.
Пола века су фанариотске грчке владике столовале у Призрену кад је, настојањима српске владе којом је председавао Стојан Протић, уз помоћ књаза црногорског Николе и подршком руског амбасадора у Цариграду, 1896. године за митрополита изабран Дионисије Петровић. Ту нас Душан Т. Батаковић уводи у једну врло непријатну епизоду везану за дечанског игумана Јоаникија Марковића.
Нови митрополит је Јоаникија, свог духовног оца, из жеље да му се одужи, поставио за игумана Дечана. Међутим, Јоаникијева природа се тек тад открива: повезао се са Арбанасима, за чију је заштиту плаћао; такође, успоставља контакте са аустроугарским конзулом, коме се препоручује за сарадњу. Радећи против српског националног интереса и разоткривши се као аустроугарски агент, Јоаникије је распродавао манастирска имања, па су Дечани све више пропадали. Штавише, планирао је, очекујући смену, да запали целу лавру.
Акцијом новог митрополита Нићифора, Јоаникије је ипак смењен. Премда ухапшен, побегао је Арбанасима, потом у Црну Гору где је опет ухапшен. На крају је послан у Цариград и изручен Патријаршији, која је имала да решава његов случај. Сусревши се са човеком без скрупула, и Патријаршија и Порта су покушале да га искористе за своје циљеве.
Коначно, почетком септембра 1901, Јоаникију је суђено у Призрену пред Духовним судом. Кривица му је утврђена, а на захтев Светог Синода у Цариграду, тамо је послан. Ту му се губи траг, да би се после две године обраћао молбом новом краљу Петру I Карађорђевићу тражећи плату, позивајући се на заслуге за српску цркву и српску идеју. Потом га налазимо у Цариграду где се нуди као посредник у довођењу српских калуђера у Хиландар.
Ова, такозвана, дечанска афера је дубоко потресла српску националну и политичку акцију у Метохији, а Јоаникијева недела су препозната као спрега аустроугарских тајних служби и Арбанаса.
У Дечанском питању је посебна пажња посвећена и опсади лавре Дечани.
На Велику Госпојину 1900. године пред манастирском капијом су у сукобу са дечанским војводама, који су и сами Арбанаси, страдала тројица малисорских одметника. По наметнутом обичају, крвнину је требало да плати сâм манастир. Због овога је пуне две године трајала опсада манастира од стране Арбанаса Малисора. Чак су два пута оружано напали Дечане. Такође, било је ту и огромно дуговање које је направио бивши игуман Јоаникије. За избављење „древног манастира тог несрећног положаја“ тражена је помоћ руске дипломатије.
Напоредо са решавањем крвнине, митрополит Нићифор је намеравајући да појача дечанско братство, а без саветовања са српском владом, преговарао са руским калуђерима из келије Светог Јована Златоустог на Атосу. Ово ће изазвати неслућене невоље.
Неслога међу српским калуђерима, неспоразуми и сукоби у пећкој општини и, нарочито, двогодишња опсада Дечана учврстили су митрополита Нићифора у науму да Дечане и Пећку патријаршију оснажи руским монасима. Митрополит је рачунао на традиционални страх Арбанаса од руске империје, наклоност Срба према свему руском, као и да ће боља спремност и образованост руских калуђера снажније заштитити Дечане и народ од арнаутске обести. Додуше, и златоустовци су имали свој разлог за овакав подухват: хтели су да своју келију, закупљену од Хиландара, подигну у статус скита. Број руских калуђера се, нарочито на Светој Гори, повећао крајем XIX века: било је то време опште верске обнове у свим слојевима руског друштва.
Крајем јануара 1903. године склопљен је уговор о предаји лавре Дечани на управу руским калуђерима. Био је то политички кратковид и непромишљен потез митрополита Нићифора, приштинског конзула Аврамовића и метохијских општинара; вероватно је разлог био тежак положај Срба у Метохији, али и поверење у братију келије Светог Јована Златоустог као представнике царске Русије, традиционалне заштитнице православља у Отоманској Турској.
Срби су дочекали са симпатијама овај договор за разлику од Арбанаса, који су га протумачили као озбиљну претњу. Римокатолички фратри су са своје стране међу Арбанасима сваљивали кривицу на Србе и Русију због реформе коју је Порта била принуђена да спроведе. У крвавим немирима и обрачуну Арнаута са Србима страдао је и руски конзул у Митровици Григориј Степанович Шчербина.
Предајом Дечана на управу руским калуђерима непотребно ће се оптеретити српско-руски односи.
Мајски преврат на престолу Краљевине Србије је до краја јуна 1903. године одгодио решавање питања управе дечанском лавром. Радило се на изменама већ постигнутог договора: да се руским калуђерима уступи на управу какав други манастир у Старој Србији, а да их у Дечанима остане неколико али под управом српског старешине.
Митрополит Нићифор је сматрао да иза покушаја удаљавања руских монаха из Дечана стоје аустрофилски кругови око листа Вечерње новости, као и његови лични непријатељи међу архијерејима из круга либерала у Србији. Управа је ипак остала у рукама руског монаха Арсенија, па су руски калуђери почетком јесени 1903. почели да стижу у Дечане.
Спор нове српске владе са руском дипломатијом, а у вези са управом дечанске лавре, десио се у врло осетљивом тренутку; Србија је почела да се у спољњој политици окреће Русији и била јој је потребна руска подршка у односима са Османским царством.
Многи написи у српској опозиционој штампи о „продаји Дечана“ убрзали су стварање комисије која је требало да реши овај спор.
Комисија је после месец дана рада закључила да је присуство руских калуђера у ма ком манастиру у Старој Србији штетно, а да је уговор митрополита Нићифора и златоустоваца неважећи. Предложено је да се руским монасима надокнаде сви трошкови, а да они изађу из Дечана.
Руски калуђери су условили свој излазак из Дечана великом одштетом, као и преименовањем њихове келије у скит. Тиме је, заправо, откривен главни разлог њиховог доласка у Дечане. Но, то је угрожавало опстанак српског братства у Хиландару, који је тад био под управом бугарских стараца. Додатно, у Метохији се међу Србима формирају две струје: српске и руске присталице.
У наредним редовима књиге, Батаковић нас уводи у тадашње стање хиландарског братства: интриге бугарског дела и политичко неискуство српског дела братије. Монаси златоустовци су покушали да од бугарског дела хиландарског братства добију подршку у преименовању њихове келије у скит, али су изгледи за то постајали све слабији.
Следили су директни преговори између српске и руске владе. Предлог руске стране је подразумевао својеврсну поделу управе над дечанском лавром: српски игуман би имао власт над српском, а руски над руском братијом; српски игуман би ипак био дужан да се покорава „законским наредбама руског игумана“. Такође, руска страна захтева од српске владе да утиче на Хиландар да келију Светог Јована Златоустог уздигне у ранг скита.
Одговор српске владе је саставио Никола Пашић, министар иностраних послова. У њему се Пашић позива на православље и словенску узајамност, те жели да избегне сваку препирку са Русима. Међутим, не попушта у основном ставу који је изрекла комисија, осим што предлаже уступање келиотима манастир Светог Марка код Призрена.
Руском министарству спољњих делâ тад није било од значаја упуштање у неку ширу активност, па је питање остављено у надлежност цариградске амбасаде и руским конзулима у европској Турској.
Написи у српској штампи су највише сметали постизању дипломатског решења. Под спасавањем Дечана се подразумевало спасавање српске части. Највише је замерки на рад митрополита Нићифора, представљеног као аутократу и без политичког талента.
Занимљиво је да се у расправу можда и највише укључују Вечерње новости, лист врло близак аустрофилским круговима у Србији. Новости нарочито нападају Светислава Симића, конзула у Приштини.
Санкт-петербуршке вједомости се оглашавају једним чланком који покушава да разумније приступи читавој ситуација: руски новинар закључује да би губитак Дечана за Србе био исто што и губитак Кијевско-печерске лавре за Русе; он подсећа да је и покојни конзул Григорије Шчербина сматрао „да то шуровање митрополита Нићифора са атонцима [златоустовцима] води нежељеном сукобу Руса са Србима и није се преварио…“
Дужним да се огласи сматрао се и владика жички Сава Дечанац, некадашњи калуђер у дечанској лаври. Он сву кривицу приписује руским келиотима и њиховом настојању да преко управе Дечанима добију звање скита за своју келију. Предлог жичког епископа је да се Русима дâ један мањи манастир и да се у њега позову монаси из Светог Пантелејмона на Атосу: тамо је 2.080 монаха – „има синова из домова милионерских, има кнезова…“
Крајем 1905. године су расправе о дечанском питању нагло сишле са страница београдских листова: јавност је била већ заморена, дошло је до смене владе, а руска политика је имала друга жаришта – револуцију у земљи и рат против Јапана.
У међувремену, српски живаљ из Старе Србије, посебно у Метохији, узда се у помоћ Русије против насиља арнаутског, о чему и пишу руском конзулу у Призрену, Сергеју Владимировичу Тухолки. Срби Метохијци, осим јаког осећања припадности свом народу, су били изграђени у вери у јединство свих православних Словена, чији је заштитник била руска царевина.
Тадашњи дечански сабрат јеромонах Гаврило Дожић закључује да је стварање проруских осећања Срба Метохијаца последица и руске пропаганде: вели да је она отишла предалеко приказујући Српство као нејако, Србију и Црну Гору као државице немоћне, а српско свештенство као непобожно и себично. Исто тако, ову су пропаганду подупирали и имућни српски трговци и занатлије у Пећи, који су раније сарађивали са архимандритом Јоаникијем; они су се надали стицању материјалне добити, а утицали су на једноставан и непросвећен сеоски живаљ.
Батаковић нам нуди закључак да је интерес Русије у читавој ствари био да утицајем на градове Приштину, Призрен, Пећ и Нови Пазар препречи пут Двојној монархији ка вардарској долини. Руски утицај би се, разуме се, ширио и управом Дечанима.
Сукоб у манастиру се заоштрио пошто је Арсеније, руски калуђер, заступник игумана Кирила, завео општежиће наместо претходне идиоритмије. Такође је увео строжи светогорски типик, променио режим исхране, а изоставио је помињање митрополита на богослужењима. Тако је крајем 1903. године, на челу са Арсенијем, више од двадесет златоустоваца живело у Дечанима. Нажалост, нетрпељивост између српске и руске братије је била стални извор сукоба. Кад је неко из шуме пуцао на прозоре српских калуђера, ови су одмах изјавили да је то Арсенијево дело. Пред турским чиновницима Арсеније је пак оптужио српске калуђере да покушавају да га убију. Због покровитељства руског конзула, Арсенијеве оптужбе су имале већу доказну вредност пред турским властима, па су тројица српских монаха провела месец дана у истражном затвору. По њиховом пуштању, на повратку у Дечане, из заседе је убијен Висарион, један од утамничених српских монаха. У Пећи је сукоб дошао до усијања кад је такође из заседе убијен прота Коста Шћекић, а сумња пала на руске присталице.
Колебљиви митрополит Нићифор је био засут оптужбама са свих страна, а Срби су се овим међусобним сукобима трошили и још више били нападани од Арбанаса: Гаврило Дожић је описао да су били „и душом и телом у чемерном стању“.
Иако је био осведочени пријатељ и заштитник метохијских Срба, призренски конзул Тухолка је подршком руским келиотима довео до тешке поделе међу Србима. Са друге стране, римокатолички фратри у Пећи су ширили вести да ће Аустро-Угарска почетком 1904. окупирати део Старе Србије са Митровицом, па све до Пећи, што је додатно узнемиравало Србе.
Ипак, незадовољство Арсенијевом управом Дечанима је довело до тога да он крајем фебруара 1905. напусти манастир и отпутује на Свету Гору. Управу над Дечанима ће преузети његов старешина, игуман келије Светог Јована Златоустог на Атону – Кирило. Српски калуђери су, са своје стране, скоро потпуно изашли из Дечана.
О стању у лаври Дечанима и Метохији сведочи и извештај Милана Ракића, помоћника српског конзула у Приштини. Он наводи да руски калуђери нису послужили као спона између Срба и Русâ, већ су, напротив, разлике у језику, обичајима и навикама изазвали сукобе.
Следе даље међусобне оптужбе митрополита Нићифора и игумана Кирила, а на разрешење дечанског питања не утичу много ни младотурска револуција ни анексиона криза.
Аутор књиге, Душан Т. Батаковић, нам даље даје свој увид у односе Србије и Русије с почетка 20. века. Вели да је дечанско питање било својеврсно огледало тих односа. Руска је политика на Балкану била на известан начин недоследна, колебљива и збуњујућа, али то доводи у везу са унутрашњим и спољашњим искушењима империје. Према Србији је ипак преовладавао однос покровитељства, а руски су интереси били најважнији и Србима је ваљало прилагођавати им се. Управо је преко калуђерâ златоустоваца Русија покушавала да буде што присутнија у балканским превирањима. Временом је руска дипломатија схватила значај монашких заједница за српску спољну политику јер је од њих умногоме зависио српски национални рад у турском царству.
Дечанско питање је опет покренуто једним захтевом Цариградске патријаршије, и то из нелагоде због ширења руских монашких заједница на Атосу. Због овог притиска игуман Кирило се одрекао старешинства у келији Светог Јована Златоустог и остао за стално у Дечанима. Уз настојање да се из Дечана уклони игуман Кирило долази и понуда Арбанаса да они оружјем истерају руске монахе. На притисак руске амбасаде у Цариграду, сваки рад на решавању дечанског питања је обустављен. Овоме доприноси и царински рат између Србије и Аустро-Угарске.
Знатнија промена руске дипломатије према дешавањима на Балкану тиче се планова Аустро-Угарске везаних за градњу новопазарске железнице. Због концесија за градњу, Аустро-Угарска се одрекла притиска на Турску у вези са реформама у Старој Србији и Македонији.
О Дечанима је поново разматрано у влади у Београду после писма Српске Краљевске Академије да је оснивачка повеља дечанског манастира отуђена. Влада је умирена кад је постало јасно да је повеља у рукама Фјодора Ивановича Успенског, директора руског археолошког института у Цариграду. Иако су сматрали да је боље да је повеља у рукама научника, него код несавесних руских калуђера, наложено је да се повеља тражи назад и да се овако нешто у будућности не допусти.
Потом се ређају предлози за окончање дечанског питања: Стојан Новаковић, најискуснији српски дипломата предлаже попуштање руским калуђерима; насупрот њему, Милан Ракић, вицеконзул у Приштини, тражи поштовање уговора којим су златоустовци дошли у Дечане.
Када је на место новог руског амбасадора у Цариграду дошао Николај Чариков, мање крут од свог претходника, руска дипломатија је показала спремност за поштовање уговора из 1903. године. Калуђер који је послат да замени Кирила у Дечанима, Варсонофије, пренео је поруку Чарикова: „Калуђери треба да се моле Богу, а ми да водимо политику“, као и да руски монаси „не смеју да стварају странке, русофилске или ма какве друге“.
Руска амбасада у Цариграду је образовала комисију за решавање дечанског питања, али је постало јасно да руска страна не жели да из Дечана повуче златоустовце. Митрополит Нићифор, сматрајући да су његова права угрожена, је пак одбијао све предлоге комисије и поступке руске амбасаде; сматрао је да је немогуће више било шта радити са златоустовцима и залагао се за нови уговор.
Став српске владе је појашњен 13. фебруара 1910. године. Влада сматра да разлози за останак руских калуђера у Дечанима и даље постоје: Руси би уз помоћ својих конзула могли да заштите Србе од насиља Арнаута. Додаје се да би требало, уз остало, уклонити златоустовце из дечанске лавре, заменити их неким ваљаним калуђерима из Русије, да им се број и време боравка ограниче, да се сачува српски карактер Дечана.
Српска влада је имала лош утисак о митрополиту Нићифору због његове непопустљивости и недостатка политичког слуха. Руска амбасада у Цариграду га је штавише сматрала ненадлежним за решавање дечанског питања.
Како су Дечани, и спор с њима у вези, у Русији доспели до савета министара, постало је јасно да је њихов став да келиоте треба задржати у манастиру. Царска влада је преко њих желела да остане присутна у Старој Србији; присуство златоустоваца је везивано за изградњу Јадранске жељезнице, преко које је Русија намеравала да изађе на топла мора.
Сукоб митрополита Нићифора са српским конзулима у Приштини, као и непослушност према наредбама Министарства иностраних делâ, довели су до захтева председника српске владе Милована Миловановића да митрополит поднесе оставку, а овај је то спремно прихватио. Један од разлога за ово разрешење је било и дечанско питање.
Српска влада више није званично покретала дечанско питање. Најкрупнији разлог је био врење у косовском вилајету, арбанашки устанци, насиља над Србима, избор новог митрополита, и вероватно најважније – припрема балканског савеза. У свему је била потребна дипломатска подршка Русије.
У јесен 1912. године, на почетку Првог балканског рата, док су српске и црногорске армије напредовале у Метохији, Арбанаси су се носили мишљу да запале Патријаршију и Дечане. Црногорска војска је растерала арнаутске трупе и свечано ушла у Дечане. У манастиру се заорила песма:
„Онамо, ’намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.“
Метохија је све до иза Ђаковице након балканских ратова припала Црној Гори; тиме је дечанско питање остало ван надлежности српске владе. Црногорска власт је прихватила руску управу у Дечанима без било каквих услова. Гаврило Дожић, претходно огорчен на златоустовце, а сад пећки митрополит, није се успротивио овој одлуци.
Руски келиоти су све до 1915. године управљали Дечанима. По окупацији Србије и Црне Горе и повлачењу српске војске кроз Албанију, Дечани су, као и сви остали српски манастири у Старој Србији и Македонији, препуштени Бугарима. Пред њихов долазак, Дечане су опљачкали Арнаути.
Кад су Бугари покушали да кивот Светог Стефана Дечанског изнесу из манастира, аутомобил на који су биле стављене мошти се одмах по изласку из манастирске порте покварио. Кивот је потом враћен у манастир.
Руске калуђере су аустроугарске власти интернирале почетком 1916. године у један логор у Мађарској. Дечани су били пусти, без монаха, без служења литургије све до ослобођења 1918. године.
Књига Дечанско питање на живописан начин осликава неколико слојева догађаја: повремено се наглашава да су друштва у Старој Србији, некадашњи назив за Косово и Метохију, као и сами Дечани светови за себе са чудноватим додирним тачкама. Иако живе помешано, као да не владају увек иста правила узрочности. Једно су односи међу самим Србима, једно међу Србима и Арнаутима, посебно су турске власти, однос српских и руских монаха има самосталан ток. На крају, питање Дечана је приказано претежно у политичкој равни, са повременим освртима на друштвене условљености премда се у наше време Дечани као такви повезују са потпуно другачијим пољем вредности. Рекли бисмо да је књига тако сложена не само због усредсређености писца на циљане односе већ и због општег духа описаног времена и светског комешања.
Може деловати поразно како се једна, у основи племенита, идеја развија у неспоразуме, саплитања и сукобе. Но, у кризним околностима јасно су изражене добре, а још више рђаве стране човекове природе.
Душан Т. Батаковић нам Дечанским питањем нуди прилику да размислимо да ли се у историји све мења да би суштински остало исто. То може да значи да се ништа не окончава већ само прелази у другу појавност. Или је пак тешко у процесима дугог трајања јасно разликовати узрок и бројне рукавце последицâ.
Човек без више свесности бива омеђен својим падом и несталношћу. Уз такве мисли, ето нас на пољу есхатологије и богословља као осветљавања историје и њених урвина.
Извор: Живот Цркве
