Пише: Милутин Станчић
“Посматрајући све наше поновљене огледе, и празнике, скупове, ловорике, са венцима, и(ли) без њих; и маршуте задате, скрајнуте, познате и непознате, са „Вођом“, или без њега, народ слепилу одан, са све неколицином на прсте једне руке оданих „пробраних“ да форму задовоље. До следеће смотре. И овога Великог петка, на Удову, на скупу српских асоцијација, партија, и невладиних асоцијација; са вечитом „темом над темама“ преузимање примата „ко је домаћин, а ко је био гост“?”
Таква је српска свакодневица и реалност у Македонији, годинама: Рекло би се с краја 20, и почетком 21. века, иста слика. Године не јењавају, не штеде, употпуњено време – цури, а огледи остају – исти.
Позне су године. Слика иста. Тона нема. У слободном паду, гравитацијом олаком. Речи сувишне.
Олако и брзо прелазимо „игрице“, пречице кроз „причу“ о „јединству“, напретку, и благостању, а тас све тањи, и бројке неумитне.
Док „ревнују“ за српство, са укућанима ни реч на српском да прозборе, на македонском зборе.
Док „лидер“ задаје домаћи задатак, а полтрони извршавају, пишу статусе, сликају се „групно“, да се покаже „јединство“, за „по кућу“. Књиже и броје, набифлаше неколико стотина присталица, са партијским заставама „поново у моди“ у првим редовима, нешто се побојали; па их опет веју. Прокњижено и побројано – таговано њих чак – 12! Од тога пола одустно, али шта то мари, кад је истина била њихова интересна сфера? лебди тамни облак, радијација са светлописа избија, не може се сакрити, испразним речима, безделатног битисања, крепе један другог.
Са све фамозним асоцијацама појединаца, и вајним бројним регионалним одборима.
Ни Дипломатском особљу не сметају партијски симболи у првим редовима. И њима потаман.
„Размишљање једног обичног српског вола“ зборио је (Домановић), а ми додајемо време се мења, а волови стоје.
Доба је ново, а навике старе, овде је колорит употпунила и делегација у једној персони из матице, у слободном ходу на путу за Солун, продужени је викенд.
Призма сатире, превазилази време и наше оквире огледе.
Од сатире, ни потребе нема.
Записана је само реалност.
Извор: Спона
