Piše: Miloš M. Milojević
Okončani su mađarski izbori. Šesnaestogodišnja vlada Viktora Orbana bliži se kraju. Početkom ili sredinom maja, mađarski predsednik poveriće mandat za obrazovanje nove vlade Peteru Mađaru, predvodniku stranke Tisa, ubedljivog pobednika nedeljnih izbora.
Za Tisinu je glasalo nešto preko pedeset dva odsto glasača, odnosno nešto preko pedeset četiri odsto za njene kandidate po izbornim okruzima. Međutim, zbog odranije štelovanih izbornih pravila imaće, sva je prilika, sto trideset sedam poslanika (još uvek se proveravaju rezultati u nekoliko izbornih jedinica), odnosno preko dve trećine poslaničkih mesta. Dovoljno za ustavnu reformu, koju su najavljivali pre izbora, a kojima bi zapravo bile poništene neke ranije ustavne promene koje je izvela stranka Viktora Orbana, Fides.
Ko se štelovanja lati, od štelovanja strada, reklo bi se. No, nisu Viktoru Orbanu izborni izgledi pošli niza stranu samo zbog pažljivog krojenja izbornih okruga i sistema koji malu prednost u broju glasova može da pretvori u ogromnu prednost u zauzetim poslaničkim sedištima.
Deluje da je nesuzdržanost, nešto čega se konzervativci uobičajeno groze – a Viktor Orban se predstavljao kao eminencija evropskog i svetskog konzervatizma – odredila da Fides loše prođe. Preteralo se za upodobljavanjem sastava sudova partijskim političkim interesima, I sputavanjem autonomije univerziteta, kao i grupisanjem medija u rukama drugova iz dečačkih dana. Lazar Mesaroš, nekada sitan privrednik koji je kako beleži Indeks.hu, postao medijski tajkun za svoj poslovni uspoh zahvaljivao se – „Bogu, sreći i Viktoru Orbanu“.
Ukoliko bi se nešto moglo označiti kao temeljni princip konzervativne politike onda je to instinktivna odbojnost prema prevelikoj koncentraciji moći , posebno u rukama vršioca izvršne vlasti. Otuda konzervativci insistiraju na difuznosti moći, prihvatanju različitih, ponekad zatečenih i nedržanih nivoa odlučivanja i kontrole i uvažavaju postojanja često tradicionalno određenih centara društvene moći i odlučivanja: univerziteta, lokalnih samouprava, verskih zajednica i privrednih asocijacija.
Orbanova praksa jačanja izvršne vlasti, čak i u odnosu na sudsku vlast predstavljala je prilično ogrešenje o ovakvo razumevanje konzervativne politike.
Druga, možda i važnija stvar kod konzervativaca jeste insistiranje na moralnom utemeljenju političkog delovanja – politika se ne da svesti na tehničku veštinu. Tu je Orbanova vlada odlučujuće podbacila. Njegova politička zvezda počela je da se gasi od 2024. godine kada je pomilovan zamenik direktora doma za staranje o deci osuđen za prikrivanje dokaza i zastrašivanje svedoka zlostavljanja dece. Njega je pomilovala predsednica mađarska Katalin Novak, što je dovelo do razbuktavanja političke krize i njene ostavke. Ali to nije bilo dovoljno.
Posle unutarstranačkog rascepa i tokom dugotrajne i energične Mađareve kampanje Fides se uobičajeno slabije kotirao prema istraživanjima javnog mnjenja, ponekad se, tu i tamo, oporavljao, ali nije uspevao da bitnije ugrozi protivničko vođstvo.
Mađareva kampanja zaobilazila je kontroverzne teme i usredsredila se na slabu upravu svojih protivnika. Mađarska ekonomija poslednjih godina stoji slabo. Pristiže ih Rumunija, što je bolno svakom mađarskom srcu. Posle pandemije ozloglašeni evropski komesari usporili su doturanje novčanih sredstava za oporavak. Zbog pomanjkanja fiskalnog zraka, Orban je gubio dah.
Malo ko bi obratio pažnju na ove mađarske izbore da se Orban nije preigravao na spoljnopolitičkoj areni. Razvio je neobično snažno usredsređenje, gotovo fiksaciju na Ukrajinu, Vladimira Zelenskog i četvorogodišnji sukob Volodimira i Vladimira upozoravajući da Evropa srlja u propast i da se rat mora okončati pod ruskim uslovima. Ometao je, ponekad, usvajanje spoljnopolitikih mera Evropske unije, da bi odustajao od svojih tvrdih pozicija kada bi Mađarska dobila izuzeće ili izdašnija novčana davanja.
Sve bi to bilo od nevelikog značaja da Orban (a sa njime i Mađarska) nisu postali mimovi u američkom kulturnom ratu. Elektronske sličice oblikuju stvarnost. I Orban je postao jedna takva sličica, zaštitnik Evrope, hrišćanskog sveta, porodičnih, tradicionalno utemeljenih vrednosti, od kulture pobuđenosti, Sorosevskih aktivista i azijsko-afričkih migranata. Ponešto od toga zaista jesu bili realni politički problemi: migrantska kriza obremenila je evropsku javnost poslednjih desetak godina i tu, pritajeno, prihvatljivijim postaju pozicije koje su bliže Orbanovim u odnosu na one Angele Merkel iz vremena razbuktavanja građanskog rata u Siriji. Menjaju se zakoni oko traženja azila i status tokom čekanja na rešenje predmeta tražilaca. Postavljaju se čvrste granične barijere, a novac se potajno gura u odore libijskih silnika da, kako bi to jednom drugom prilikom rekao nemački kancelar Fridrih Merc, za Evropu obave prljavi posao.
Međutim, preterano uranjanje u svet Internet kulturnih ratova odredilo je da Orban više na vlada situacijom te da mu okvire retorike, kampanjskog nastupa i prisustva na društvenim mrežama određuju američki konzervativni Internet aktivisti, te da javni diskurs oblikuju pojmovima potpuno stranim (ili barem ne središnjim) mađarskoj publici. Videlo se to prilikom nastupa američkog potpredsednika DŽ. D. Vensa. Kao i po pretežnom obraćanju na engleskom jeziku po društvenim mrežama bliskih Orbanovih saradnika i Fidesovih čelnika.
I Mađaru, posle izborne pobede, preti slična opasnost. Pokuljale su čestitke od vrha Evropske komisije pa na dalje. Oglašavan kraj Orbanove neliberalne demokratije i oslobodilački trenutak koji ne zaostaje za onim iz 1989. godine. Oglasile su se američke demokrate i razni uglednici, među njima i bivši američki predsednik Barak Obama. Iz zatočeništva ga je pozdravio turski opozicionar Ekrem Imamoglu. Nije nema ostala ni Vjosa Osmani, podsećajući se na vekovno prijateljstvo mađarskog i albanskog naroda, iskovano u antiosmanskoj borbi Janoša Hunjadija i Đurđa Kastriota.
Već se pomalja najveća politička opasnost po Mađarevu vladu: da uludo postane municija u tuđim kulturnim ratovima. Da se okameni kao još jedan – mim.
