Пише: Атанас Ступар
Први дио прочитајте овдје
Црногорско-француске везе су се у ранијим временима остваривале углавном кроз дипломатију и школовање наших људи у Француској. Најинтензивније су биле пред Први свјетски рат. У међуратном периоду су те везе са црногорске династичке стране нешто ослабиле због новог положаја Црне Горе у краљевини Југославији. Иако је краљ Никола са породицом живио као емигрант у Неију крај Париза а потом у Кану и Антибу није имао контаката ни са Француском републиком ни са Краљевином Југославијом из простог разлога што се једна историјска етапа завршила и отпочела нова не само на Балкану већ у и читавој Евроазији. Током Великог рата француски генерал Франше Депере писао је хвалоспјеве српској восјци говорећи да “Иде напријед попут олује”. Према способностима црногорске војске која је била обезглављена одласком владара у емиграцију савезници су били врло сумњичави.
Француско споменичко наслеђе које се дотиче Црне Горе из тог доба најупечатљивије је у Паризу. Црногорском зету краљу Петру Карађорђевићу ослободитељу и његовом сину Александру Карађорђевићу ујединитељу, унуку црногорског краља Николе, Французи су подигли велелепни споменик на истоименом скверу који се налази на ободу Булоњске шуме. Француски пјесник Едмон Ростан аутор Сирана де Бержерака у пјесми је описао Албанску голготу и страдање краља Петра Карађорђевића. Племе Паштровића је своју најљепшу варошицу Кастел Ластва преименовало у Петровац по краљу Петру Карађорђевићу ослободитељу, свом саборцу и страдалнику. У конкуренцији је било и име Александровац по његовом сину краљу Александру Карађорђевићу ујединитељу. Петровац је добио 12 гласова а Александровац 11 гласова. Била је то сасвим нормална реакција ондашњег становништва имајући у виду да је на Солунском фронту учествовало на хиљаде бораца са подручја Приморја, Боке Которске и Црне Горе од Паштровића до Грбља, од Мораче до Васојевића.
Послије Великог рата првог у свјетској историји успоставило се ново устројство. Пропала су четири царства, нестале старе државе, појавиле се нове. Завршио се један начин живота. Отпочео нови. Нијесу само улице и тргови добијали нова имена већ и државе и градови. У еманципованом, напредном и слободоумном свијету то се зове нова реалност. Неко је прихвата с тугом, неко с олакшањем, неко с гњевом али јој се не може оспорити нормалност с којом су живјеле четири пет наших генерација.
Трагикомично је да послије дуже од једног вијека дио образоване Црне Горе о том добу упорно прича као да се јуче збивало. Сличан фаул праве историчари, заговорници хиљадугодишње државности Црне Горе, када нам саопштавају да се на дворовима Војисављевића и Балшића служио богато осмочани качамак занемарујући да су се кртола и руметин у Европи појавили тек након Колумбовог открића Америке. Историјске искључивости и машта раде нам свашта. И најблаже упозорење на чињенице доводи вас у ситуацију да од њихове стране будете проглашени издајником националне ствари.
У новој реалности препознају се додирне тачке Црне Горе и Француске старе преко сто година.
Француски утицаји у новоствореној краљевини Срба Хрвата и Словенаца огледали су се у још већој посвећености француском језику и култури уз још јача преплитања са српско-хрватским језиком и културом. Односи су се развијали и расли захваљујући угледу људи који су се у међуратном периоду образовали у Француској. Међу њима били су црногорски сликари Мило Милуновић, Петар Лубарда, Милош Вушковић, Јован Зоњић из старије генерације. Из млађе генерације послератне Југославије Париз памти Дада Ђурића, Фила Филиповића, Уроша Тошковића, Драга Дедића…. Присутност црногорских интелектуалаца и сликара видљива је дакле у Француској и прије Првог свјетског рата, и између два рата и послије Другог свјетског рата.
Много је значајних Црногораца током два вијека француско црногорских веза завршило високе студије на Сорбони. Тешко им је побројити имена али се никада не смије заборавити њихов просветитељски рад и раскошан дух којим су описмењавали и оплемењивали културно и образовно запуштену Црну Гору. Послије немјерљивог доприноса Руса Белогардејаца Црна Гора на том плану дугује захвалност и Француским ђацима. Пред Први свјетски рат на Цетињу је радио Руски дјевојачки институт. Пред Други свјетски рат на Цетињу је постојало Француско забавиште.
У Паризу након седамдесетих година прошлог вијека осим црногорских сликара о којима је много тога већ испричано живе и тихи црногорски интелектуалци који представљају драгоцјен дио француског јавног живота и културе. Имао сам срећу да се упознам и дружим са Станком Церовићем у његовом Паришком дому који се налази тик до цркве Нотр Дам. Шетајући обалама Сене причали смо о старим и новим културама и повезаностима Црне Горе са Француском.
Један дио идеолошке Црне Горе и даље с огорчењем и мржњом изговара имена из краљевске лозе Карађорђевића. Та иста имена веома често спонтано лебде на уснама свјетског џет сета јер се у престижном Паришком кварту на углу улице краља Петра Првог од Србије налази један од најлуксузнијих Паришких хотела Жорж Санк док се у самој улици налази чувени Паришки музеј моде, те ресторан Калвадос познат по посјетама славних музичара, глумаца, модних креатора, умјетника.
Црногорцима су и приступачнији и приснији умјетнички крајеви Монтпарнас и Монтмартар. У првом им је омиљено састајалиште био ресторан “Селект”, у другом крчма “Мезон Роз”. Био сам на тим мјестима. Уз њих посјећивао сам и кафану “Ловћен” у Сент Денију коју је држала одива цетињске породице Станишић. Боемски Париз чува занимљиве приче о Црногорцима и њиховим догодовштинама по Паризу.
Једна од највећих свјетских музичких тема веже се за стари и по луксузу чувени Паришки ресторан “Маxим”. Уређен је у стилу сецесије са стакленим кровом и витражима. Своједобно су у њему боравили и дружили се са кабаретским плесачицама из оближњег Крејзи Хорса синови краља Николе Мирко и Данило. Иако послати од стране црногорског двора на школовање у Париз много чешће су боравили у Максиму него у школи. Захваљујући томе постали су главни ликови оперете Франца Лехара “Весела удовица” једне од најизвођенијих у свијету. Жалосно је што Црна Гора још није видјела ту оперету. Претпостављам да ће Никшић као европска престоница културе за 2030. годину исправити овај пропуст.
Много је наших додирних тачака са Фрнацуском мимо политике и дипломатије. Везе су биле изузетно динамичне кроз језик, културу, лектиру, умјетност. Примјера ради само Станислав Винавер и Данило Киш иако друге националности урадили су огроман посао на афирмацији и повезивању културног наслеђа француског и српског језика. Два Милована, Милован Глишић у улози великог писца српског књижевног реализма и Милован Данојлић као модерни српски писац и есејиста обезбиједили су нам својим преводима дивни увид у богатство француске књижевности.
Додирне тачке се не огледају само у националним кухињама, споменичком и културном наслеђу, личностима везаним за историју, образовање, музику, културу, књижевност. Од изузетног значаја су и животима обичних људи.
Наши људи углавном шнајдери радили су у великом броју у Француској текстилној индустрији коју су махом држали Јевреји. Мој брат од стрица дошао је из Никшића шездесетих година прошлог вијека и читав живот провео у Паризу бавећи се шнајдерским занатом. Из његовог доба остала ми је у памћењу велика колонија Никшићана који су живјели у 19 и 20. арондисману гдје је рођена и Едит Пјаф. Тај крај око улице Белвил дјеловао ми је као најмултикултуралнији простор на свијету. Уз Југовиће било је Турака, Пјеноара из Туниса, Алжира, Марока, било је Кинеза, Грка, Јермена, Јевреја, црнаца из Субсахарске Африке. Мој брат од стрица је суботом код Турака куповао печене јагњеће главе. Ја сам се држао француских сирева, паштета и багета. Брат је у бистроу на ћошку попуњавао листић за коњске трке док сам ја за шанком испијао розе Кот ди Рон. Једном ми неки Француз рече ви нисте више руж. Постали сте розе. Није мислио на моје пиће већ на Југославију из које долазим правећи алузију на праве црвене (руж) комунисте и нове разблажене (розе) комунисте. Претпостављам да је био следбеник Жоржа Маршеа француског политичара који никада није осудио Стаљина.
Добро се сјећам шнајдерских сутерена са шиваћим машинама које су брујале дан-ноћ. Гомилале су се панталоне, сакои, сукње, мантили и јакне, блејзери, прслуци, шалови, капе. У великим свезаним балама излазиле су из подрума на свијетлост дана као гастарбајтерских руку непотписано дјело. Због слабијих материјала и ниских продајних цијена ти комади гардеробе нијесу били модно репрезентативни али су одржавали у солидном животу наше људе у Паризу обезбеђујући њиховој дјеци образовање што државно, што приватно.
Лијепе додирне тачке са животима наших људи биле су и остале Руска и Светосавска црква у Паризу о којој сам већ писао. У ранијим временима нашег народа је било много мање у црквама него што га има данас. Црква има моћ да их окупља и зближава. Као и на другим мјестима наше дијаспоре црква их повезује и помаже им да колективно уживају у радостима и да лакше преброде личне недаће.
Још у Цетињском дјетињству чуо сам приче о члановима културно уметничког друштва Његош са Цетиња који су у неко послератно вријеме на смотри свјетског фолклора у Француском граду Дижону освајали медаље. Њихове стасите фигуре, ношње, кореографије, музике, кола у најбољем свијетлу су представљале црногорску традицију. Било их је и на разгледницама са Цетињским манастиром у позадини.
Наши људи би коначно требали схватити да се додирне тачке у идентитетским вредностима налазе у преклапањима култура, умјетности, реалног живота. Да се на додирним тачкама његује толеранција, елиминишу конфликти, промовише мир и заједништво. Умјесто тога наши идентитети личе на исукане сабље а приче о њима на збркану, раштимовану, бучно звечећу “Игру сабаља” композитора Арама Хачатуријана.
Француска с Паризом дуго времена је словила за нашу прву додирну тачку са Европом. Представљала је циљано инострано одредиште наших умјетника, студената, радника. Умјетници су преживљавали, радници опстајали уз тешки рад, студенти долазили и враћали се. Повратци су били инспирисани љубављу и емоцијама које су развили према Француској и Паризу. Први пут сам отишао у Париз као студент друге године факултета. Са Београдске жељезничке станице допутовао сам возом на Гар де Лион. Снашао сам се неочекивано брзо и лако. Одсјео сам на Тргу Републике у хотелу Малтешки крст. Имао је једну или двије звјездице. Паре које сам тога љета зарадио знојећи се на траси новог пута од Лапчића до Будве биле су ми довољне да у Паризу проведем мјесец дана, без иједног тренутка глади и жеђи. Ишао сам и у музеје и у позориште. Ни бистро и пијаце нијесам заобилазио.
Пола вијека касније овеселила ме нискобуџетна мађарска компанија Визер која је прије мјесец дана отворила своју базу на Подгоричком аеродрому. Визер ће неколико пута недјељно летјети из Подгорице за Париз. Захваљујући Визеру, ако Бог да, више пута ћу осјетити радост препознавања Паришких четврти и уличица, француских сирева и паштета, топлину багета, француских грађевина, тргова, паркова, пијаца. Надам се да ће ми друштво правити млађи брат од ујака који је изузетан познавалац француског језика, културе и умјетности.
Унапријед се радујем слијетању на аеродром Бове и погледу кроз широки прозор шатл аутобуса и тих осамдесет километара вожње од аеродрома до Конгресне палате. Поново ћу се провозати кроз плодне равнице О де Франса гдје се налази и огромна фабрика Бри сира у троугластим паковањима.
Не могу одољети пориву да на крају не цитирам Хемингвеја који написа:”Ако је човјек имао срећу да као млад буде у Паризу, Париз ће увијек бити са њим јер Париз је покретни празник.
