Пише: Др Михаило Луковић
Ову причу бих могао да почнем као исповед, али она то није. Више је то размишљање и прича са Њим о оном што ме мучи и духовно сабија душу, калупи, покушава да је премести тамо где она не припада. А могао бих да почнем са:“Опрости ми, Господе, што сам у младости гордо прихватао за себе све заслуге у излечењу оних које сам лечио.“ Тад сам се много више радовао животу, и свом и туђем, живео пуним једрима и дисао слободно растерећен многих ситних и крупнијих проблема које он носи са собом. Затим сам почео да схватам сву изнијансираност и фине прелазе које деле живот од смрти, тај метафизички тренутак који настаје и пролази, стално бивајући неухватљив. Учио сам и откривао део по део тајни људског организма. Начине на који функционише, услове који морају да се испуне.
Први директан сусрет са мртвим човеком доживео сам у вежбаоници Анатомског института. Непримерене шале и опомена асистента означиле су мој отпор да прихватим да је тај што тако исечен лежи испред мене некад био жив човек. Не, то је била лутка. Али, нажалост, то није била лутка већ човек од крви и меса који је преминуо и после препарирања дошао на наш сто. Како ми је само било тешко кад су поједине колеге са пуно знатижеље пинцетама подизали поједине делове ткива. Страшније и бруталније је било на патологији, а заиста мучно на судској медицини. Три судбине. Први су били здрави људи умрли природном смрћу, други болесни и због тога преминули, а трећи су били они који су углавном настрадали од људске руке.
Тад сам у себи објавио рат свему што угрожава људе и трудио се да што боље испечем занат лечења и њиховог спашавања. И одатле је наилазила та гордост, гордост победника. Само се једно, Господе, нисам питао, мада су ми то на свој начин током школовања објашњавали – одакле се на Земљи створио човек, његов живот и живот свих других живих створења. А тада, као што то обично бива ако пажљивије посматраш, почињу да ти се намећу објашњења. Најпре дискретно, а касније, ако немаш слуха за њих и брутално. Радио сам у хитној помоћи. За два дана догодиле су се две ствари које су ме натерале да коначно почнем да размишљам. Првог дана један пијани таксиста, возећи превеликом брзином, ударио је у дрво крај пута. Ауто је претрпео тоталну штету, а кад смо дошли да указујемо помоћ, он се зачуђен осмејао и, лелујајући се тешко пијан, показивао је час избијен зуб, час слупана кола, не верујући да је остао жив.
Наредног дана, у једном аутомобилу, погинули су отац и петогодишње дете, а на колима је била готово занемарљива штета. Први пут сам тада почео да верујем у судбину. Заправо, да ослушкујем оно што не може ни да се чује ни да се види, али може да се осети. Схватао сам полако да си ми дао моћ да лечим и да ме притом водиш својом руком. Постоје тренуци кад у лечењу реагујеш интуитивно. Многи ће да кажу како је тај начин реакције последица претходно нагомиланог знања. Тачно. Али оно право решење и оно погрешно решење готово да имају подједнаку снагу аргумента, а само оно право значи живот. Постоји ту, дакле, инстинкт за животом. Интуиција прати инстинкт. А чије дело је живот, Господе? Чија рука је инстинкт? Године су се ређале, а ја сам све више осећао твоје присуство. Кад га нема, тражио сам га у најнеобичнијим околностима – и налазио.
Сусрет великана Православне Теологије: Митроплит Амфилохије Радовић и Христо Јанарас
Готово да осећам кад одлучиш да негде нема помоћи, кажем то родбини, али се и даље борим. Не борим се против тебе, Господе, јер за ту борбу нисам моћан ни вољан, него покушавам да осетим трачак твоје добре воље за продужењем живота. Моја слобода да наставим борбу није непослушност, већ, напротив, дубока вера у твоју добру вољу.
Та несрећна гордост коју сам као млад имао, кад бих открио неку тешку болест коју нико други није могао, сад ме прогања. Бескрајно сам несрећан кад сада идем тим истим путем. Не зато што ту осећам да си рекао да нема спаса, јер ти знаш коме и зашто има или нема спаса, већ зато што туђе зло ни у примисли не сме да буде повод твог задовољства. Сад сам у тим тренуцима бескрајно тужан, мада знам да га тамо у мраку чека твоја рука и да неће бити сам. Ови што пале рефлекторе у мраку неће да га тамо пронађу и праве ми доктрину да се борим до задњег атома снаге. Ма ја се борим, али не због њихове доктрине, већ твоје доброте којом си ми подарио способност да несебично помажем.
Немам овде намеру да причам о онима који не мисле о теби, већ само о себи, јер ће њима доћи тренутак, као и мени, да осете твоје присуство, а ако не дође биће ми бескрајно жао њихове самоће, не усамљености, јер они око себе могу да имају много људи, али кад остану сами са собом неће имати Тебе. Постоје дан и ноћ. Хиљадама година човек је живео дању, а спавао ноћу. По дану је могао да види све што треба да види, а ноћ је остајала за оно што није било његово, па је требало да је преспава. Дао си нам вољу, слободу и знатижељу. За нас је тешко да будемо у соби где су врата према другој соби одшкринута и да ти не завириш у њу, без обзира што знаш да тамо влада мрак и што ти је речено да тамо не идеш. С једне стране знатижеља, с друге – слобода да урадиш нешто и против онога што ти је забрањено.
Тек крочили смо ногом у мрак гоњени знатижељом. Попут детета које почиње да хода, у почетку смо стално у мраку тражили твоју руку Господе, а касније, кад смо стекли мало сигурности, нисмо баш много водили рачуна где си. То нам је мало помало постао манир. Онда смо осветлили ноћ и помислили да смо ти равни. Ми ствараоци! А љубав? Па, Ти си нам оставио слободу да се ноћу препуштамо љубави, али у миру, безвремено, а не у журби и трчању. То наше стварање, будући да је дете ноћи, јесте рађено у љубави, али често она није била ни јака ни суштинска. Ноћ би скривала све наше грешке, неискреност, површност у раду. Нисмо имали моћ да у наша дела утиснемо неизбрисив дух љубави и живота и створили смо атомску бомбу, хидрогенску бомбу… Створили смо и многе друге ствари које су наизглед одисале љубављу, као што су машине за дијализу, протезе, вакцине…
А онда је неко решио да, мимо Тебе, у мраку, на основу својих дела, прави морални кодекс. Твоје апсолутно добро, апсолутно лепо, апсолутно истинито, апсолутно праведно, оно где морају да се поклопе језичци на ваги да би ми били налик Теби, неко је почео, као у херојско доба Грчке, да мачем додаје и одузима на ваги правде. Упрли су рефлекторе иако нам се душа буни, јер верујемо у Тебе, Господе, у наше очи, и пуштају хиљадама пута слике којима покривају део наше душе где мисле да си Ти. Они пусте љубав два мушкарца или две жене, а ја знам да само љубав мушкарца и жене може да изнедри нови дух; пусте слику помоћи у неком бедом погођеном месту, а ње не би било да је они нису направили. Нека их, нека раде своје.Тамо где си, они не могу да допру, а ја уз многе знам како да Те нађем.
Неки што пале светло на рефлекторима носе Твоје име, али и ако кажу да си им у срцу ја знам да то није тачно, јер да је тако њихова рука никад не би упалила то болесно светло.Опрости што не клечим, већ стојим и разговарам са Тобом. Ти си у мени и око мене, свуда. Ти знаш моје мисли, моје покрете, моје намере. Дао си ми слободу и пратиш да ли ти верујем. Моје одлуке говоре и Ти то знаш. Један мој земљак написао је причу „Осам килограма среће“. Они пуни разума, грохотом се смеју, а ти ми с тим разумом мере праведност, хуманост и нигде у томе не виде Твоје дело, не осећају Те. Не знају они да се дух Твој осећа добротом, лепотом.
Шта је то добро и лепо? – зачикавају они. То је складно, то је јединство разноврсности. И ту они губе битку. Не схватају, Господе, богатство облика које си им подарио и складност у њему. Небојим се ја Тебе, већ Те волим и поштујем, али се бојим себе, бојим се да својим чињењем не угрозим Твој склад који си нам поклонио, бојим се даТе не разочарам, јер заправо ја и не могу да покварим Твој склад. Можда накратко, али само накратко, и опет хармонија.
Не плаше нас Тобом вечним, већ бомбом и зрачењем. И веруј ми да се плашим бомбе и зрачења, јер су они дело онога што си мраком затамнио, а ми рефлекторима открили.Одкако смо кренули Теби у сусрет, стално се намеће питање чињења. Неки покушавају душом да Те чују шта им говориш и чине како чују, а неки мисле да Те чују и желе даТе подражавају. Ови први, знајући да су Твоје дело, чине како мисле да би и Ти чинио, Господе, а ови други пишу законе, прописе, кодексе и мисле да у њима нема ништа лоше и да су неопходни, али они су нажалост изнад нашег интимног обраћања Теби.
Тешко је лечити а да се нема на уму Твоја и моја воља. Твоја – да својом руком водиш моју, а моја – да сведочим о Твом делу. Стално покушавају да богатство разних судбина ставе у своје шаке и буду изнад тога. Мисле да могу да предвиде природу .Човеку који има такве и такве симптоме мора да се уради то и то, да се да то и то. А Ти, Господе, понекад знаш да болесног ставиш спрам нас тако да нам се ствари учине и да их не видимо добро. А онда дође доктрина, изгуби се веза с Тобом и мученик бива неповратно изгубљен. Рећи ће они: „Па зар то они иду негде, а не иду њему? “ Иду они њему, али ја нисам урадио оно што сам морао, нисам дао сву своју душу. Зато Те понизно молим да гледам душом, да миришем истину, да чујем додиром. Да трчим,трчим за сваким гласом који ми се обрати, све док могу да мрдам чулима. Да у мени више никад не буде гордости, све и да сам спасао сваког иксана који ми је дошао на праг душе.
Хвала Ти, Господе!
