Piše: Marko Lakić
Ratni dopisnik sarajevske „Srspke reči” koji je 1912. godine boravio na Cetinju, bio je prisutan u bolnici kada je kraljica Milena posetila ranjenike. Ona je tada naišla na jednog ranjenog Crnogorca kojem je iznad glave, na papiru pisalo da ima 64 godine i da je rana teška. Smrtonosna.
– Đe si ti ranjen, pitala je kraljica blagim glasom, punim nežnosti. Kao majka koja brine za svoje dete
– Pod levom sisom, isprekidanim glasom odgovorio je stari ratnik. Pokušavao je. ali nije imao snage da pokaže kuda je prošao neprijateljski kuršum. On je probio pluća i slomio rebra
– Bog će ti pomoći i Sveti Petar , junače, ozdravićeš ako Bog da, rekla je kraljica. U to, nastade neka tišina. Muk. Seda kraljica je nepomično stajala pored ranjenika. Njene oči su zasuzile.
Stari ranjenik je uzdahnuo duboko. Trgnuo se kao iz sna. Tiho je izgovorio – „Još, neko…liko dana.” Bog sveti i Ostroški Vasilije neka ti budu u pomoći, rekla je vladarka.
Ranjenik je ponovo izgovorio – „Još neko…liko dana pa opet.”
Kraljica ga je pitala „šta opet”.
Crnogorac je bio obliven hladnim znojem, u bunilu, samrtničkom ropcu. Izgovorio je, već nesvestan prisustva kraljice i okoline.
– Hej, Kosovo ćemo osvetiti, izgovorio je on isprekidano.
Kraljica je krenula dalje kroz prostoriju sa ranjenicima. Pre nego što je došla do sledećeg kreveta jednoj bolničarki, Ruskinji, rekla je da bude uz starog ratnika i da se pobrine da dobije sve što je moguće. Poseta je završena i vladarka je otišla automobilom.
Sutradan, kada je sunce nestajalo u pravcu zapada, odjeknulo je Cetinjem mrtvačko zvono. To je bo poslednji pozdrav starom ranjeniku koji je pritiskom smrtnih bolova sanjao o Kosovu i osveti.
Ratna hronika 1912-1913.
Izvor: Politika Onlajn
