Piše: Zoran Janković
Biće novih leta, scenario i režija Gvozden Đurić (koscenarista Uroš Tomić), igraju: Tamara Krcunović, Zlatan Vidović, Anđela Kribl i Mladen Lero.
Svakog dana nas život jasno podseća na takozvanu lepotu, a onda i značaj sive boje, na ono što se nalazi pri sredini spektra na čijim se oprečnim stranama nalaze bespogovorni ekstremi. A lepota je i u sivom, jer ako u srpskom filmu kao jedan pol prepoznamo najprizemnije narodske komedije a na drugom samodovoljni i samoradikalizovani arthaus, uvidećemo da najviše manjka onoga po sredini. Kao epitom tog soja mogao bi da bude izdvojen Nije lako s muškarcima Predraga Perišića i Mihaila Vukobratovića, koji se mirne duše može podvesti i u ešalon filmova o odmorima, putovanjima, dražima turizma…
Tu dolazimo do najpodesnijeg konteksta za dramediju Biće novih leta scenariste i reditelja Gvozdena Đurića (koscenarista je Uroš Tomić), koja je prethodnog vikenda stigla u ovdašnje bioskope, kao prvi novi lokalni “filmski proizvod” nakon prispeća i ogromnog uspeha ispotprosečne hrvatske komedije Svadba. Teško da će Biće novih leta samo u Srbiji uspeti da parira uspehu Svadbe (a taj je uspeh na prvom mestu ipak fatumski i nasumični fenomen), a ako je za utehu, reč je o nešto kvalitetnijem filmu od narečenog hrvatskog blokbastera “u gostima”. Uz to, Biće novih leta u samom svom idejnom zametku donosi blagu inverziju u odnosu na uobičajene filmove o odlascima na odmor i putovanja, jer ključni dramski i dramaturški zamajac te priče proizlazi iz nemogućnosti aktera (porodice Škrbić – majke, oca, kćerke i sina) da otputuju na viđeniju i prestižniju turističku destinaciju. Kako je navedeno, zaplet je nadahnut stvarnim događajima iz ovog kutka sveta, mada će, kanda, mnogima, probuditi asocijaciju na čuvenu epizodu izvornog Pozorišta u kući, onu u kojoj junaci u potpunoj konspiraciji provode sedam ili deset dana samozatočeni u svom stanu umesto u Dubrovniku. Kako je film ogromnim delom i čedo i integralni deo popularne kulture, ta podudarnost ne bi trebalo da zasmeta, tim pre jer ovde imamo film koji se kreće u rikverc u odnosu na (pod)žanr kome svesno teži, a otvara i podtekst u kojem dobar deo ljudi dragovoljno pada pod jaram društveno uslovljenih i poželjnijh uloga.
Načelno, reč je o dovoljno zdravom polaznom okviru, a nevolje nastupaju kada se krene put dublje analize onoga urađenog u krajnjem obliku. Recimo, ovo je primer filmske priče kojoj fali uverljivosti da bi se potpuno prihvatilo ono što se unutar te priče odvija, na primer: teško je prihvatiti spremnost ostalih aktera da se potčine očiglednom teroru supruge-majke, a sa nekakvom grižom savesti kao pokrićem. Ovde možemo da se vratimo na Pozorište u kući – ta postavka tamo je funkcionisala i bila šarmantna jer je sprovedena u saglasju sa suštinom i zakonitostima sitkoma kao strogo određenog žanra, a i zahvaljujući vremenu i tadašnjim preovlađujućim naravima, kada je odsustvo otvorenijeg otpora bilo nešto u šta se načelno može poverovati. Osim toga, tako osmišljen zaplet celishodnije i učinkovitije deluje u kraćim formatima, jer iole širi manevarski prostor predstavlja zamku da hirovito ponašanje dobije i odlike psihotične zadrtosti i opsesivnosti.
Podosta je ovde rukavaca koji su repovi te šire postavljene i ispričane priče, a to onda navodi i na razmišljanje o upadljivim neuverljivostima. Na prvom mestu zašto se Škrbići zarad tog lažnog letovanja na otmenijoj destinaciji kriju od komšija u jednoj od sasvim običnih zgrada na beogradskom Vidikovcu, ako zapravo svoje finansijske neprilike nastoje da po svaku cenu sakriju od snobovskog društva iz rotarijanskih krugova, koje sa njihovim komšiulkom nema ama baš nikakve veze? Zašto se nisu bolje logistički i etapno pripremili za tu samoizolaciju? Zašto je tako brzo pretrčano preko muževljevog priznanja neverstva? Zar otmica svojeglave kućne pomoćnice nije preterivanje u smeru sasvim suprotnog od samonametnutog cilja? Zašto očevoj majci ranije nije predočeno ono što se od nje priželjkuje, a na šta ona u sklopu brze montažne sekvence u završnici filma ionako pristane? Pretpostavka je da je sve tako da bi zapleta i puke mehanike odvijanja radnje uopšte i bilo, te se može očekivati da razrešenja neka od tih pitanja stignu u okviru serije koja nam sledi. Na drugoj strani, doduše, imamo povremene nalete šarma, nešto duhovitosti u samom tekstu, kao prijatnost koju sa sobom prirodno nosi i zdravorazumski zaključak do koga i Škrbići sami dođu u završnom činu – da su cunami u vidu porodičnih drama nekada nužne međufaze na putu ka ponovnom pronalasku u nekom trenutku zaturene bliskosti, naravno, ako je reč o ljudima kojima iskreno mare jedni za druge.
Izvor: Vreme
