Пише: Сејмон Херш
Џозеф Кенеди је играо по својим правилима у сваком сегменту живота, у породичним односима и у гомилању богатства. Исту безобзирност и тајновитост је примењивао према свима: својој жени, пословним партнерима, вођама организованог криминала, политичарима и новинарима.
У Рузвелтовој администрацији је био на функцији председника Комисије за хартије од вредности и берзу и, касније, председника Поморске комисије. Његова највећа амбиција је била да убеди Френклина Рузвелта да га номинује за амбасадора у Великој Британији, што је сматрао најпрестижнијим местом у америчкој дипломатији. Џо Кенеди је сматрао да би то унапредило социјални статус и њега лично, као и његових потомака. Хтео је да бостонској елити докаже да може успети без њене подршке.
Уместо снобова из његовог завичаја, Кенеди се уздао у председниковог сина Џејмса Рузвелта. Председник и његови најближи сарадници су разумели природу тог „пријатељства“, али нису покушали да интервенишу. Кенедијев утицај на председниковог сина је био огроман. Кенеди је био богат и привлачан женама, а млади Рузвелт је хтео исто то.
Рузвелт, тргујући очевом славом, радио је као брокер, а потом га је Кенеди, на крају прохибиције, ангажовао у послу са увозом алкохола из Канаде и Велике Британије. Током њихове сарадње увек је било новца и жена. Док је био амбасадор у Енглеској, Кенеди је једном помоћнику рекао да је Џими Рузвелт, као и он, „толико луд за женама да би имао секс и са змијом која иде узбрдо“.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (5)
Уз Кенедијеву помоћ, млади Рузвелт је именован за председника Националне корпорације за квасац из Белвила у Њу Џерсију, једне од многих компанија које су ушле у тај посао након укидања прохибиције. Квасац је био неопходан за масовну производњу пива и постао је један од легитимних послова који су били привлачни бившим кријумчарима алкохола. Међутим, Рузвелт је у том бизнису пропао у року од шест месеци. Његови пословни неуспеси су несумњиво утицали на очеву одлуку да га, упркос противљењу саветника, именује за свог личног секретара на почетку свог другог мандата. Ипак, Кенеди је наставио да председниковог сина обасипа наклоношћу и женама.
Као лични секретар свог оца, председника САД, Џејмс Рузвелт је играо главну улогу у Кенедијевој номинацији за амбасадора у Енглеској. Најопширнији извештај о махинацијама појавио се у аутобиографији Артура Крока, објављеној 1968. године. Крок, тадашњи колумниста и шеф вашингтонског дописништва Њујорк тајмса, поред званичних имао је и тајне пословне комбинације. Крајем 1930-их постао је један од Кенедијевих сарадника, проводио је одморе у Кенедијевој кући на Флориди, делио његов начин живота и писао оно што је Кенеди желео. То је био образац по коме су новинари извештавали о Џоу, а касније и о Џону Кенедију. У својој аутобиографији, Крок је описао догађаје на једној вечери, на којој се појавио Џејмс Рузвелт. Кад је стигао, председников син је одвео Кенедија у другу собу, где су имали дуг и непријатан разговор. Након састанка, Кенеди је рекао Кроку да у Белој кући постоје утицајни људи који се противе његовој номинацији за амбасадора у Великој Британији. Зато му је млади Рузвелт предложио да прихвати именовање за секретара трговине. „Па, нећу! Френклин Рузвелт ми је обећао Лондон! Рекао сам Џимију да свом оцу каже да је то једини посао који су прихватити“, испричао је тада Џо Кроку.
Кенеди је добио што је хтео. У децембру 1937. стигао је у предратни Лондон. Кенедијев успон и пад у том дипломатском послу често је описиван као кратак медени месец са британском штампом, која је била фасцинирана његовом фотогеничном и занимљивом децом. Убрзо је дошао груб пад. Кенеди је био критикован због свог дефетизма. Он је био уверен да Велика Британија нема ни вољу ни наоружање да победи у рату против нацистичке Немачке. Такође, био је исмејан због свог наводног кукавичлука током бомбардовања Лондона од стране Луфтвафеа 1940. године. Ноћи је проводио на сеоском имању, далеко од циљаних градских центара. Документи немачког министарства спољних послова, који су објављени после Другог светског рата, показују да је Кенеди, без одобрења Стејт Департмента, више пута тражио лични састанак са Хитлером уочи почетка општег рата „како би се постигло боље разумевање између Сједињених Држава и Немачке“. Његов циљ је био да пронађе начин да спречи Америку да уђе у рат за који је био уверен да ће уништити капитализам.
Амбасадор Кенеди у данима пре рата није разумео да је заустављање Хитлера морални императив. Напротив, о Јеврејима је говорио тежим речима, него о Хитлеру. Харвију Клемеру, једном од својих ретких сарадника из амбасаде у које је имао поверења, рекао је: „Харви, појединачно су Јевреји у реду, али као раса смрде, кваре све чега се дотакну.“ Клемер се у интервјуу, много година касније, присећао да је Кенеди називао Јевреје погрдним термином „шмрклови“.
Кенеди и његова породица су одлучно негирали оптужбе за антисемитизам, које потичу из времена његовог амбасадорског стажа. Међутим, немачки дипломатски документи доказују да је Кенеди доследно минимизирао јеврејско питање у свом покушају да, током лета и јесени 1938, добије аудијенцију код Хитлера. Кад је нацистички режим систематски укидао грађанска права Јевреја, тадашњи немачки амбасадор Херберт фон Дирксен послао је депешу у Берлин, у којој је навео да „господин Кенеди сматра да није толико штетна чињеница што желимо да се решимо Јевреја, већ велика бука којом смо пратили ову намеру. Кенеди је потпуно разумео нашу политику према Јеврејима.“ Средином октобра 1938, неколико недеља пре Кристалне ноћи, у којој је извршен терористички напад смеђих кошуља на синагоге и јеврејска предузећа, Кенеди се поново састао са амбасадором Дирксеном, који је потом обавестио своје претпостављене да је Кенеди „и данас, као и током претходних разговора, поменуо је да у Сједињеним Државама постоје веома јака антисемитска осећања и да велики део становништва разуме немачки став према Јеврејима“.
Пре него што је дошао у Лондон, Кенеди је мало знао о култури и историји Европе, а ни касније се није трудио да нешто научи. Стално је погрешно процењивао. На пример, крајем 1938. председнику Рузвелту је послао писмо у коме је истакао да „ситуација у Европи није тако критична“. Дипломате које су служиле у Америчком одељењу британског Министарства спољних послова брзо су почеле да се плаше Кенедија. И да га мрзе. Саставили су тајни досије о њему, познат као „Кенедијана“. На тим страницама, сер Роберт Ванситард, подсекретар Министарства спољних послова, почетком 1940. године, кад се рат већ ширио Европом, написао је: „Господин Кенеди је веома гнусан примерак преваранта и дефетисте. Он не мисли ни на шта друго осим на свој џеп. Надам се да ће овај рат донети бар елиминацију људи његовог типа.“
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (4)
Белешке Министарства спољних послова садржавале су многе оптужбе против Кенедија за ратно профитерство. Кенеди је присвојио простор у теретним бродовима, који је користио за транспорт шкотског вискија и џина који је увозио у Америку. Веровало се и да је злоупотребљавао службени положај, који му је омогућавао приступ поверљивим информацијама, за своје послове на Вол Стриту.
Кенеди је био подједнако опуштен у коришћењу амбасадорских повластица. Сараднике је ангажовао да се баве његовим личним пословима, као што је била испорука алкохола. Углед амбасаде и упорност особља омогућила је Кенедију да у бродове утовари по 200.000 кутија вискија.
Забринутост Лондона због понашања америчког амбасадора ишла је много даље од оптужби за профитерство и дефетизам. У мају 1940, док је Француска била на ивици пораза, Винстон Черчил је наследио неуспешног премијера Невила Чемберлена. Неколико дана касније, Черчил је направио план за победу над нацистичком Немачком: „Увући ћу у рат Сједињене Америчке Државе“.
Чак и много пре тога, било је јасно да је Џо Кенеди, са својим утицајем на Рузвелта, жељом да се лично састане са Адолфом Хитлером и одлучном намером да се по сваку цену избегне америчко учешће у рату, постао национални безбедносни ризик по Енглеску. Историчари се слажу да је Кенеди био приоритетна мета британске контраобавештајне службе МИ5 и да је био подвргнут физичком надзору, као и опсежном прислушкивању. Ниједан извештај МИ5 о Кенедију никада није декласификован и објављен од стране британске владе, упркос поновљеним захтевима.
Кенеди се у Лондону виђао са богатом разведеном Енглескињом, која је била у контакту са сер Освалдом Мослијем, водећим британским фашистом. Та веза је била под посебном пажњом МИ5. Харви Клемер, Кенедијев најближи сарадник, непосредно пред смрт, у својој 92. години, описао је случај који га је уверио да су под надзором британске службе: „Кенеди ме једног дана замолио да је одвезем кући, и то у једном од њених аутомобила. Тако сам и урадио. На повратку, зауставио ме униформисани полицајац и рекао ми да је у току вежба ваздушног напада и да морам да напустим ауто на неко време. Одвео ме у једну сеоску кућу у којој је било неколико цивила и полицајаца. Пре него што сам изашао из аута, на одређени начин сам распоредио рукавице и неке папире на седишту. Кад су ми полицајци дозволили да наставим пут, видео сам да су те ствари померане, да је извршен претрес аутомобила. Знао сам да сам под сумњом и надзором британске службе због моје повезаности са Кенедијем.
С обзиром на његов несигуран положај у Лондону, неки од Кенедијевих поступака делују запањујуће.
У пролеће 1939. године, убрзо након немачке окупације Чехословачке, Кенеди је, упркос томе што му је Стејт департмент забранио да то чини, подстакао бизаран план, који је промовисао Џејмс Д. Муни, председник компаније Џенерал Моторс. У својим необјављеним мемоарима, Муни је описао како му је у Берлину обећано да ће нацистички режим пристати на мировне уступке и разоружање у замену за зајам од 1,5 милијарде долара, који би требало да дају Британија и Сједињене Америчке Државе. Муни је о немачком предлогу обавестио Кенедија. Према том плану, Кенеди је требало да се у Паризу састане са др Хелмутом Волтатом, замеником фелдмаршала Хермана Геринга. Кенеди је затражио дозволу Стејт департмента за те преговоре. Државни секретар Кордел Хал је одбио тај захтев. Кенеди није одустао. Затражио је дозволу од председника Рузвелта. Још једном му је речено да се не упушта у то. Ипак, Кенеди се у Лондону тајно састао са Мунијем и Волтатом 9. маја 1939. године.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди
Значајан је и други случај, који је описао новинар Њујорк тајмса Џејмс Рестон у својим мемоарима „Дедлајн“. Рестон је истакао како је на једном брифингу са групом америчких новинара у амбасади у Лондону, Кенеди испричао да се неколико немачких генерала припрема да свргне Хитлера. Групу официра-дисидената предводили су Лудвиг Бек, тадашњи начелник немачког генералштаба, и његов заменик Франц Хадлер. План тог двојца, који је пружио најозбиљнији рани отпор Хитлеру, укључивао је и могућност атентата.
Није могуће проценити шта је било на уму Кенедију када је одлучио да успутно информише америчке дописнике о завери и да каже имена официра који су у њу умешани. Његово брбљање се може најневиније посматрати као жељу амбициозног дипломате да се представи као инсајдер како би се додворио новинарима. Али постоји и далеко мрачније тумачење.
Досије „Кенедијана“, који је направило британско Министарство спољних послова, показују да се Кенеди противио свакој политици која је обухватала и могућност атентата на Хитлера. Кенеди је сматрао да би Хитлерова смрт направила простор за надирање совјетског комунизма. Крајем септембра 1939. године, три недеље након Хитлерове инвазије на Пољску, Кенеди је то јавно тврдио на конференцији са лордом Халифаксом, британским министром спољних послова. Кенеди је тврдио да америчко јавно мњење сматра да је совјетска Русија много већи потенцијални реметилац светског мира него нацистичка Немачка.
Током година проведених у Лондону, Џо Кенеди је погоршао политичке и личне односе са Рузвелтом и његовим вишим саветницима. У Белој кући је било много моћних људи којима је сметала његова претерана амбиција да постане председник САД. Иако је неспретно покушавао да сакрије ту намеру, Кенеди је провео много времена припремајући кампању за прелиминарне изборе у Демократској партији, надајући се да ће бити номинован за председничког кандидата на изборима 1940. године.
Пола века касније, у последњем телевизијском интервјуу, Кенедијев сарадник Клемер је рекао: „Кенеди је имао огромно самопоуздање. Сматрао је да нико није бољи председнички кандидат од њега.“
Група Кенедијевих новинарских улизица, на челу са Артуром Кроком, више пута је подметала приче о његовој кандидатури. Крокове колумне у Њујорк тајмсу су насмејавале људе у Белој кући. У дневничком запису од 22. маја 1939. године, министар финансија Хенри Моргентау је описао како је Томас Г. Коркоран, један од Рузвелтових виших политичких саветника „постао заиста насилан“ док је расправљао о Кенедију и Кроку: „Рекао је да Крок води кампању да демократе кандидују Џоа Кенедија за председника. Крок је најопаснији отров у Белој кући.“ У свом дневнику, Харолд Ајкс је изразио забринутост због Кенедијевих квалификација и амбиција: „У времену када бисмо требали да у Велику Британију пошаљемо најбоље што имамо, ми то нисмо учинили. Послали смо богатог човека, необученог у дипломатији, неупућеног у историју и политику, који је велики ловац на публицитет и који има очигледну жељу да постане први католички председник Сједињених Држава.“
Рузвелт је имао намеру да се 1940. кандидује за трећи мандат, а био је подједнако вешт као и Кенеди у подметању прича.
Волтер Трохан, шеф редакције Чикаго Трибјуна, за кога се знало да је близак Кенедију, описао је како му је Стив Ерли, Рузвелтов секретар за штампу, припремио лични и професионални изазов. „Ерли ме позвао у Белу кућу и упитао да ли сам пријатељ Џоа Кенедија. Рекао сам: ‘О, да, свиђа ми се Џо!’ Он је рекао: ‘Значи, не бисте га критиковали.’ Одговорио сам: ‘О, да, бих! Критиковао бих сваког политичара. Шта је Џо урадио?’ – испричао је Трохан. Ерли му је дао две копије Кенедијевих писама. У интервјуу за ову књигу, 1997. године, Трохан ми је рекао да је прво писмо било упућено Артуру Кроку и да је у њему Кенеди нагласио своју основну процену: „Не би требало да улазимо у рат“. У другом, које је упутио Стејт департменту, Кенеди је заступао сасвим супротан став, предлажући да Америка безрезервно подржи Велику Британију у рату против Немачке.
Трохан је у Трибјуну објавио текст о тим Кенедијевим играма. Неколико недеља касније, Кенеди је позван у Вашингтон. „Налетео је на мене и превукао је руку преко грла. Џо је знао да сам информације добио из Беле куће“, рекао је Трохан, који је нагласио да му је „Џо касније ипак опростио“.
На политичку опасност коју је представљао Кенеди, Рузвелт је одговорио тако што га је задржао у Лондону и тако га изоловао од америчке јавности и свих важних политичких одлука. Средином 1940, након што је Хитлер извршио инвазију на Данску и Норвешку и започео продор у Холандију и Белгију, председник је послао неколико личних представника у Велику Британију. Рузвелт је изасланицима наложио да на лицу места спроведу истраживање британског морала и војне спремности. Људи попут пуковника Вилијама Џ. Донована, званог „Дивљи Бил“, пуковника Карла Спаца, генерала Џорџа Стронга и адмирала Роберта Л. Гормлија стигли су у Лондон, обавили свој посао и вратили се у Вашингтон, а све са мало или без икаквог контакта са америчком амбасадом. То је изазвало Кенедијеву збуњеност и бес.
Са ратом који се водио широм Европе, америчка дипломатија је примарно деловала преко амбасадора Вилијама С. Булита у Паризу, који је био познат као Рузвелтов човек од поверења, али и искрен и одлучан противник нацистичке Немачке.
Кенеди је схватио да је Рузвелт, супротно својим бројним јавним изјавама, намеравао да увуче Америку у рат. Такође, Џо Кенеди је схватио да је Рузвелт угушио његову амбицију да се кандидује на изборима и постане председник Сједињених Држава.
Извор: Таблоид
