У трећем, завршном дијелу разговора за Журнал, Зоран Ћирјаковић изнио је своје погледе на односе Србије и Црне Горе.
Разговарао: Александар Живковић
Црногорци су склони, не сви, да нас виде као одвратне, декадентне људе којима заслужују да владају, почиње Зоран Ћирјаковић, трећи дио разговора за Журнал.
Као Грузини Русе, као брђани равничаре…
Компликованије је то јер смо један народ. Ту долазимо до те тужне чињенице, неодвојиве од тога да је Црна Гора постала независна, проблем о којем ви доле не волите да говорите. Погледајте сајт митрополије: mitropolija.com. Ја сваки дан на том сајту укуцам: срп и срб, и никада претраживачи не дају више од једног погодтка. Редовно проверавам и на сајту спц.рс да ли има: срп и срб. И тамо је, истини за вољу, то слабо заступљено, али битнији је сајт митрополије.
То се говорило и под митрополитом Амфилохијем: одваја цркву у ЦГ.
Увек настаје још већи проблем када се постојећи проблеми гурају под тепих. Такви проблеми вам експлодирају у лице. Свако одбијање да се суочимо са проблемима унутар српства јесте оно што изнутра разбија српство. Ми имамо студенте у Београду који су Срби од понедељка до петка, викендом су етнички Црногорци. Ја сам јако сумњичав према томе ко је у Црној Гори етнички Црногорац, а ко етнички Србин.
Зоран Ћирјаковић говори за Журнал (1): Српство је полицентрично
Ја нисам ни крштен, атеиста сам али ценим историјску улогу православља и СПЦ. Ако ће људи да дисквалификују моје ставове само зато што нисам крштен, нека их, то је лоше по њих. Елем, мени смета када се у два месеца на сајту митрополије само једанпут појави вест са „срп“: „Нови календар Српске православне цркве“. То не може да буде случајно, као што није случајно да само непријатељи српства у Црној Гори говоре о Српској православној цркви.
Они говоре о „Цркви Србије“… Доста изазива трење та тема.
Идентитет је у кризи. И мислим да ви о томе недовољно говорите. Свака аутоцензура је интернализована цензура. Људи се плаше да говоре о нечему што ја посматрам као „дубоку митрополију“ у Црној Гори, да не би испали непријатељи српства.
Не знам за такве, али ако је њихов избор да ћуте и – то је неки избор. Знао сам много њих који су се жалили на митрополита Амфилохија, управо у смислу у коме говорите, па су послије лили горке сузе за њим и ковали га у звијезде.
Никада људи и њихови избори нису случајни. Слабост српског интелектуалног национализма у Србији је трагична. Чувени историчар Фернард Бордел у Медитерану, другом тому, каже да највећа граница у Европи иде Савом и Дунавом. То је већа граница него она између Европе и Азије на Босфору. Пошто је српски народ полицентричан, строго говорећи, он нема само један културни образац.
Кад смо код медитеранских студија, јесмо ли Медитеранци? Ево, Пећка патријаршија је у медитеранској зони.
Сумњам да је некога сада брига за то. Идеја о нама као Медитеранцима припада Жарку Видовићу, али је значајније да смо оријентални. Ја кажем: Алепо ја наш културни образац.
Вратимо се односу Србије и Црна Горе – медији главног тока у Црној Гори стално пишу о томе да Србија нешто хоће од Црне Горе. Шта?
Вероватно нешто хоће. Сваки сусед нешто хоће од суседа. Још је исти народ у великој мери. Сада имамо тај проблем „црногорског језика“. Но важније је шта Црна Гора и Црногорци хоће од Србије. Хоће власт, богатство, моћ у Србији.
Хе, хе, није ни била идеја да будемо независни а да не управљамо Биоградом…
Не слажем се са професором Антонићем да је Србија колонија, али ако је ичија – Србија је црногорска колонија. Да ли су ти колонизатори етнички Црногорци или етнички Срби, свеједно.
А шта је са самом Србијом?
Реч и идеја демократија, представља сложену модерну норму, која се састоји од двадесетак норми: слобода медија, контрола избора итд. Код нас се не разуме да те норме и демократске институције нису прављене по нашој мери, већ по западној. И тај несрећни референдум који су карикатурално средили Мило и Лајчак, а који је морао да се прихвати као реалност. А нама је као врховна норма остављен Кумановски споразум. Тренутно, Србија има свој устав а то је Кумановски споразум.
Ви сте у НАТО, ми смо опкољени и премрежени НАТО и тзв. невладиним организацијама. Верници Српске православне цркве у Црној Гори, а то нису сви етнички Срби, треба да нађу начин како са свим тим проблемима да живе, а не да их не гурају под тепих.
