Пише: Небојша Поповић
Познати амерички новинар, Такер Карлсон, изјавио је да је последњи амерички предсједник који се успротивио Израелу био Џон Кенеди, 1962. године. Кенеди који је убрзо након тога завршио трагично, противио се идеји да Израел добије атомску бомбу. Од тог момента, сваки становник Бијеле куће у последњих шест и по деценија беспоговорно слиједи све што ради Израел. Неријетко и на штету самих САД.
Управо то се десило и ово пута када су САД увучене у рат против Ирана – земље величине Западне Европе и са око 90 милиона становника, са знатним геополитичким залеђем Русије и Кине. Рат од којег Вашингтон може имати само штету, како тврди Карслон, који се уз то пита – како је могуће да једна мала земља од само 9 милиона становника(Израел), наређује и управља са највећом свјетским суперсилом од 350 милиона становника.
Небојша Поповић: ЕУ дочекала судбину какву је намијенила Црној Гори
Питање природе односа САД и Израела је питање које се очито полако помаља у жижу америчке јавности. Карслон као једна од кључних фигура МАГА покрета који је Трампу обезбиједио други мандат убрзо је платио цијену. Јавно изношење ставова против Израела резултирало је експресним Карлсоновим искључивање из МАГА-е од стране Доналда Трампа.
Карслон међутим није једини. Постоје и други амерички интелектуалци попут професора Џона Миршајмера који у немогућности да рационализују амерички интерес за отворени рат против Ирана, сада постављају питање праве природе односа њихове државе са Израелом.
Управо та дебата која је до скора била незамислива сада претендује да заузме своје легитимно мјесто у америчкој политици.
Једна од кључних теза је та да ово није рат Америке већ Израела, за који Вашингтон није ни питан, нити је имао избора до да се укључи, те да због веома танког оправдања за његово покретање разлог треба тражити у религијској компоненти – тзв. хришћанском ционизму који је веома битна компонента МАГА покрета и Републиканске странке. Када се као дио мејнстрим наратива устоличе синтагме попут „Великог Израела“ и сл. есхатлошких и религисјких идеја, онда заста треба застати и поразмислити о свему.
Превелика цијена за хегемона
Рат против Ирана за сада би могао скупо да кошта САД јер се показало да земље амерички клијенти у Заливу не могу да рачунају и ослањају се на америчку заштиту. Штета за Заливске монархије коју им тим чином наноси њихов савезник Вашингтон је већ енормна, а ако борбена дејства потрају показаће се катастрофалном.
Небојша Поповић: Јубилеј 250 година Декларације о независности (1776 -2026), куда иде Америка?
Такође, то што је Иран демонстрирао да је способан да погоди америчке базе у Заливу је једна ствар. Али сасвим друга ствар ће бити ако се пређе на корак који би значио уништавање критичне гасне и нафтне инфраструктуре Заливских земаља. То не само да би трајно уназадило Заливске економије већ би представљало и својеврстан Дамоклов мач над америчким петродоларом – сценариo који пријети да реконфигурише само геоекономско устројство планете.
За сада тај сценарио и даље није изгледан, али није незамислив уколико се рат против Ирана потпуно отргне контроли. Или ако Иран буде превише притискан уза зид. Свакако, озбиљна жртва кризе на Блиском Истоку биће и ионако посрнула Европа, која ће услед продубљивања хаоса у Заливу и самом Ирану(што се чини да је циљ), осим економски, додатно бити на удару и од миграната из тих земаља.
Дакле, губитници у овом рату су сви осим Израела – САД, Европа и земље Залива. То је околност која очигледно почиње да копка и дио америчких елита које виде да је Вашингтон у озбиљном ризику да изгуби своје деценијама стицане позиције на Балиском истоку, као и чињеница да се један дио друштва сада пита да ли то америчко вођство интересе властите земље претпоставља интересима неке друге државе.
