„Мислила сам да је Приштина најтежа. Бојим се да нам је најтеже сада. Ко издржи до краја, спасиће се“. Али и: Живети данас на Косову и Метохији није хендикеп. Живети данас овде је част“. Ово су поруке професорице Филозофског факултета у Косовској Митровици Валентине Питулић са јучерашње трибине у Северној Митровици о судбини Универзитета у овом граду.
Најављена пуна примена два косовска закона о странцима и возилима од 15. марта извесно ће угрозити Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, како гласи његов пуни назив од пресељења, прво као избегла институција ’99 из Приштине у централну Србију, а потом од његовог повратка на Косово 2001 – на Север – упозорили су студенти и професори.
У пуној сали приватног локала у северном делу града, јер – како су истакли организатори – нису добили дозволу да трибину одрже у просторијама факултета, синоћ је одржан скуп под називом „УПКМ – Привремено седиште, стална институција“. Атмосфера је била испуњена емоцијама, тишином и аплаузима који прекидају говоре.
Ко остане до краја спасиће се
„Човек ако није усправан, постаје ништа“, казала је професорка Филолошког факултета у Косовској Митровици Валентина Питулић, чије су речи спојиле лично сећање, колективну трауму и поруку о достојанству и опстанку.
„Ја данас имам две радости. Прва радост је да смо ми на Филозофском факултету коначно проговорили“, започела је Питулић, обраћајући се присутнима.
Подсетила је на своје студентске дане у Приштини, где је, како је нагласила, дипломирала и од 1982. године остала везана за Универзитет.
„Ја заиста не могу да се отмем утиску док сам вечерас слушала све вас – враћају ми се слике из 1999. године. Слике из Приштине. Завршила сам студије тамо и поносна сам на све оно што су нас учили наши професори. Није приштински универзитет оно што се прича по централној Србији – ‘дођеш и узмеш диплому’. Не. Имали смо сјајне професоре. Имали смо од кога да учимо.“
Подсетила је на часове књижевности, на Његоша и Ђуру Јакшића, на стих „Нека буде што бити не може“, истичући да су те речи данас више од поезије – оне су завет.
Говорећи о данима повлачења из Приштине, евоцирала је сусрете, од поруке британског старешине „Пролазећи Скопљем, казали су ми Македоци да су Срби лудо храбри, па будите и ви луди и останите“, до сусрета са патријархом Павлом.
„Да смо имали мало више срчаности да останемо у универзитетском насељу… Говорили су нам: поставићемо тенкове, џакове, надлетаће вас хеликоптери, молим вас, немојте да идете. Нажалост, одлазило се полако пут севера. Патријарх Павле је дошао у универзитетско насеље, питали смо шта да радимо, а он је, онако пахуљица од човека, рекао: ‘Останите, децо. Ко издржи до краја, спасиће се.’“
Данас, каже, ситуација делује можда и тежа.
„Мислила сам да је Приштина најтежа. Бојим се да нам је најтеже сада“.
Нас може да брани само онај ко се није заклео на Уставу Косова
Две највеће туге у животу, рекла је, јесу када умре мајка и када умре држава.
„То је оно што смо ми доживљавали у Приштини. Како смо опстали – не знам. Одакле нам снага – не знам.“
А снагу, додаје, треба тражити у „предачком знању“ и у народној епици – „на страшном месту постојати“.
„Тражићемо је у предачком знању. Тражићемо је у ономе што су наши говорили и у народној епској песми ‘на страшном месту постојати’, а мислим да нема страшнијег места данас од енклава на југу и од Косовске Митровице.“
Са осталгијом се присетила времена када је, како каже, постојало јединство.
„Има овде сјајних Митровчана када смо трчали на мост, када смо били једно… Ја сам била најсрећнији човек у тим тренуцима; када су на барикадама заједно били политичари, који нису били у истим политичким странкама, потпуно различити, када су заједно били студенти, ђаци, професори и Црква. Били смо одлучни да бранимо оно што се бранити мора.“
Данас, описује, влада тишина:
„У мом Лешку у 21 час нема никога на улици. Гробна тишина. У Митровици тишина, у Лепосавићу тишина, у Звечану тишина. Народ се савио у своју тугу. Неко је уплашен, неко уцењен. Жао ми је што се она наша снага изгубила.“
„Нас може да брани само онај ко се није заклео на Уставу тзв. Републике Косово“.
Да нам часни професори из Приштине буду пример како да се понашамо кад је најтеже
Охрабрена је састанком који су имали са ректором јуче, пре свега својим колегама који су му пренели јаке поруке када је дошао.
Филозофски је устао, каже Питулић. „Ми смо иза вас“, поручили су ректору.
„Изаберите најбоље правнике, професоре, аполитичне. Немојте да вам кров буде једна политичка опција. Нас може да брани онај ко се није заклео на Уставу тзв. Републике Косово. И замолила сам га – немојте да будете ректор који ће у историји остати записан по томе да је предао Универзитет у руке ‘сепаратистима’.“
Подсећајући и на страдале колеге из страшних времена у Приштини, истиче да академска заједница нема право на заборав.
„Ми немамо право да издамо икону професора Андрије Томановића, који је остао на својој клиници потпуно сам. На жалост и његови ђаци су га напустили. И са свог радог места је отишао у легенду. Кости му нису пронађене. На Економском факултету убијен је професор, убијени су радници. Професор Драгољуб Башић убијен је у центру Приштине, наочиглед Албанаца и КФОР-а. Нека нам ово буду примери како треба да се понашамо када је најтеже.“
Апеловала је на истрајност без обзира на материјалне околности.
„Хајде да мало издржимо, с новцем или без новца. Немојте да нам то буде мерило да ли ћемо остати овде. Човек ако није усправан, постаје ништа. Немамо право због оних који су прешли Албанију, немамо право због оних који су киднаповани, немамо право због оних који су положили своје животе на овој земљи.“
Апел за одбрану Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици
Прескачем векове
Говорећи о осећају слободе, рекла је:
„Нигде човек није слободан онако како је слободан овде. Када идем кроз Призрен где нема више Срба, питају ме – како ти је? Лепо ми је. Прескачем векове.“
Закључила је да су унутрашња снага и „фикција“, како је назвала менталну отпорност, кључ опстанка.
„Морате да имате унутрашњу снагу. То је тема за психологе – како остати нормалан и усправан. Ми немамо другу снагу него да је тражимо у нашим песницима, у нашим прецима, у свему што јесмо. И надам се да ћемо на крају, усправни пред прецима и потомцима, моћи да кажемо – вредело је живети онда када је било најтеже.“
Пуручила је да је живот на Косову данас част.
„Живети данас на Косову и Метохији није хендикеп. Живети данас овде је част. Да се човек запита – чиме сам заслужио да будем овде, када смо једна карика између онога што је било и онога што ће да буде.“
Трибина је завршена дуготрајним аплаузом и усправим овацијама, које су пре свих започели студенти, Кажу, институција није само зграда, већ људи који у њој остају.
Цио говор професорице Питулић погледајте овдје
Извор: KoSSev
