SAD su „pogurale“ istočnoevropske saveznice u preoštru konfrontaciju sa Rusijom, a sada nisu sigurne – šta dalje. Za njih je jedino dobro rešenje „ruska ofanziva“. Ali šta ako nje nema?
Exklusiv: Russlands Kriegspläne So könnte Putin die Ukraine vernichten!“ Bombastičan naslov, nedavno osvanuo u nemačkim medijima. Rusija planira invaziju na Ukrajinu, spremno je 175.000 vojnika, detalje akcije otkrio je NATO, a ako bude realizacije, odigraće se u tri faze sa ciljem osvajanja Kijeva i formiranjem nove „linije razgraničenja“ po pravcu jug-sever Černivci-Vinica-Žitomir-Korostenj. Kremlj još nije doneo „konačnu odluku“, ali – gde ima dima, ima i vatre.
Iako detaljna, radi uverljivosti dodatno razrađena, suštinski, ova ekskluzivna vest ipak je samo još jedna u nizu najava buduće „ruske ofanzive“.
Priča o Ukrajini
Tema Ukrajine dominirala je tokom poslednjeg susreta Bajden-Putin, održanog u „onlajn režimu“. Bela kuća se potrudila da bude na „fonu“ medijskih najava o „novoj Putinovoj agresiji“. Pepe Eskobar primećuje tri poruke koje stižu iz Vašingtona, u kojima se opisuje kako je razgovor dva predsednika protekao, čak ih i gradacijski ređa (u komentaru za Asia Times).
Prvo – Bajden zahteva od Putina da se „vrati diplomatiji“ i preti mu „odlučnim ekonomskim i drugim merama“ ako se usudi da reaguje vojno. Drugo – ako „Rusi krenu“ SAD će vojno pomoći Ukrajini. Treće – Vašington nije dao nikakve garancije da će Ukrajina ostati van NATO. Kako su dani nakon sastanka prolazili, tako je priča obogaćivana novim elementima. Poseban kuriozitet je činjenica da iz Moskve na ove izjave uopšte nisu recipročno odgovarali.
U redovnim nastupima Dimitrija Peskova i Marije Zaharove nastavljeno je sa „uobičajenom retorikom“, prebrojavanjem kršenja primirja i incidenata na liniji razgraničenja, upozoravanjima da broj instruktora iz zapadnih država u ukrajinskim redovima raste uz redovni dotok oružja ka Kijevu, negodovanjem zbog približavanja američkih vazduhoplova i brodova ruskim granicama i uporno insistiranje na normandijskom formatu.
Prema onome što se čuje sa obe strane, ispada da je Bajden lupao šakom o sto, stavljao do znanja Putinu da mu neće dozvoliti vojnu akciju, dok je Vladimir Vladimirovič ponavljao – pregovori, pregovori i samo pregovori. Jer, to je suština teze o normandijskom formatu.
Zbog toga, teško je poverovati u istinitost opisa koji dolaze iz Vašingtona. Sasvim sigurno, Bajden je morao spomenuti neprihvatljivost „ruskog vojnog mešanja“ u ukrajinsku krizu. Međutim, da li je dalje od toga išao – ostaje i te kako diskutabilno! U velikoj meri, deluje i neverovatno. Da je bilo kakvih pretnji, bilo bi i odgovora sa ruske strane. Da je bilo teških reči na početku, ne bi razgovor trajao dva sata, niti bi se dogovorilo da će biti nastavljen na „ekspertskom nivou“.
Igra rečima
Primetno je da „obogaćivanje priče novim elementima“ dolazi nakon poluglasnog negodovanja (istočno)evropskih saveznika rezultatima susreta Bajden-Putin. Pre svega iz kontinentalnog dela koji se označava 3B + PU (tri baltičke države + Poljska i Ukrajina). Otuda i gradacija poruka koju uočava Eskobar.
Prvom reakcijom iz Bele kuće nisu bili zadovoljni ni 3B + PU, ali ni nova šefica nemačke diplomatije: šta oni imaju od novog kruga sankcija Rusiji?
Dok Putin „završava stvar“ na terenu, Bajden će proširivati liste sankcionisanih ruskih preduzeća i zabranjivanih roba koje mogu biti eksportovane ka zapadnim tržištima!? Koga to interesuje, kada su dosadašnje sankcije pokazale neučinkovitost ovakvog pristupa!?
Zatim je, u cilju smanjivanja nezadovoljstva, dodato i kako Ukrajina može računati na „vojnu pomoć“ SAD. Ali i tu se javilo nerazumevanje, jer SAD već pomažu Ukrajini u tom pogledu. Zaharova lepo primećuje da se saradnja na ovom polju poslednjih godina intenzivira u svim pravcima.
Šta to Vašington još može kroz formulaciju o „vojnoj pomoći“ ponuditi Kijevu, a da nije nuklearni arsenal? Manje-više, dobili su sve što je moglo, ali im to nije pomoglo.
Zahtevi za novim angažmanom SAD u Ukrajini podrazumevaju obećanje kako će u slučaju „ruske invazije“ američka vojska takođe intervenisati. Što znači i ući u otvoreni konflikt sa ruskim trupama. Ili makar – da se Ukrajini obeća mesto punopravne članice NATO! I to hitno.
Onda bi, po članu 5. Povelje Severnoatlantskog saveza i bezbednost nove članice bila osigurana.
Međutim, Bajdenova administracija niti je obećala direktno učešće u potencijalnom ratu, niti je garantovala Ukrajini članstvo u NATO. Već, pored vojne pomoći, još i naznačila da Putinu „nisu date garancije kako Ukrajina neće postati članica NATO.“ Prosto, ovo je igra rečima koja treba da podrgeje nade na evropskom istoku!
Bajden u međukoraku
Bajden je ostao „zaglavljen u međukoraku“, niti sme da se povuče, niti može da donosi nove odluke ofanzivnog karaktera. On nastavlja dosadašnji kurs, provocirajući Rusiju sve češćim „približavanjem ruskim granicama“ avijacije i mornarice i paralelno – vođenjem medijske kampanje o „ruskoj ofanzivi“ koju će lupanjem šakom o sto baš američki predsednik sprečiti. Ipak, ovo prvo nije izazvalo očekivanu reakciju Rusije, a drugo se pokazuje jalovom politikom na srednje staze.
Dok se u medijima, pa i sa nekih (ne)zvaničnih nivoa, poručuje kako je „ruska agresija“ neprihvatljiva, te da će je zapadna Alijansa sprečiti, Bajden osim puke retorike ne nudi Ukrajini ništa novo kako bi je zaštitio. I ne samo Ukrajini, odnosi se to na ceo „pojas“ 3B + PU.
Sa „ruskom agresijom“ ili bez nje, ovo je i svojevrsno priznanje da su SAD učinile maksimum, te da u redovnim okolnostima od Vašingtona saveznici i ne mogu očekivati više.
I tu se sada javlja najveća opasnost ovakvog Bajdenovog pristupa. Naime, saveznici su, posmatrano iz njihovog ugla, ostavljeni na (ne)milost Rusiji, sa kojom ni u jednom pogledu, vojni aspekt i da ne pominjemo, ne mogu izaći na kraj.
Šta ako neko od američkih istočnoevropskih saveznika, Zelenski na primer, odluči da radikalizacijom krize ili kakvim krupnim incidentom učini postojeće stanje gorim, jer je to jedini način da nateraju SAD na „direktno uključivanje“? Ili na neposredno vojno sukobljavanje sa Rusijom, ili na hitno širenje NATO, što se onda u velikoj meri – svodi na isto.
SAD su „pogurale“ sve istočnoevropske saveznice u preoštru konfrontaciju sa Rusijom, a sada nisu sigurne – šta dalje. Za njih je jedino dobro rešenje „ruska ofanziva“, pošto bi to pomoglo homogenizaciji NATO i opravdalo njihove dosadašnje akcije.
Ali šta ako „ruske ofanzive“ nema? Medijska buka tu malo pomaže Bajdenu. Pa taman i ako uključuje detaljne ruske planove koje je spektakularno otkrio NATO, a koji su potom volšebno stigli do štampe.
U ovoj „šahovskoj partiji“ Putin nema razloga da prvi poseže za vojnim sredstvima, nema politički interes da kreće u „ofanzivu“, „agresiju“ ili kako se to već učitava. Njemu je dovoljno da stalno podseća na normandijski format i zahteva obnavljanje pregovora. A ako pregovora ne bude, izvesno je i kako će se stvari dalje odvijati, na šta opet upozorava Eskobar: „Ukrajina, koja trune iznutra, iscrpljena strahom, gnušanjem i siromaštvom, ostaće u limbu, dok će Donjeck i Lugansk postepeno bivati sve povezaniji sa Ruskom Federacijom.“
Osim ukoliko Zelenski ne napadne Donjeck i Lugansk. Tada se sve menja.
Izvor Sputnjik
