Пише: Аднан Бајровић
– Постављање споменика од 18 метара је израз захвалности роба господару који га је држао у ропству, оцијенио је Шоја.
Хисторичар, дугогодишњи дипломата и бивши амбасадор БиХ у Француској Слободан Шоја, за Ослобођење је прокоментарисао случај усвајања иницијативе за подизање споменика аустроугарском пријестолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији.
Када је ријеч о импликацијама иза овог потеза и томе шта то значи за Сарајево, те политичке, друштвене и хисторијске односе у земљи, Шоја наводи да ова иницијатива има два аспекта.
– Први је стручни и односи се на писање иницијативе, други је цивилизацијски и морални и односи се на питање подизања споменика нехуманом окупатору, а трећи је политички и односи се на питање шта је био политички циљ јер за мене нема сумње да је иницијатива потпуно политички обојена. На првом плану, иницијатори су потпуно пали на испиту јер су неспретно, невјешто и нестручно саставили. Реакција Музеја Сарајева који је неозбиљне иницијаторе подсјетио да реченица „неприхватљиво је да постоје обиљежја Гаврилу Принципу, а да не постоји аутентичан споменик за оне који су убијени“ је трагикомична јер се споменик налази у Музеју, десет метара од мјеста гдје је некад стајао. Помиње се и трудноћа Софије Хоткове с циљем да се свако разњежи, а они који су мало читали знају да је Софија родила мртво дијете деценију прије па су је упозорили да би било фатално да поново буде носећа. Све те непрецизности и лажи умањују вриједност, тачно обесмишљују потпуно иницијативу и чине је аметерским покушајем провокације, наводи Шоја, те додаје:
– Други аспект је такође веома важан. Ако се зна да је хабзбуршка политика према домаћем становништву била окрутна и потцјењивачка и да јој је главни национално-политички циљ био подјела становништва и стварање мржње међу њима (ово је чак у свом Дневнику признао Бењамин Калај, заједнички министар финансија аустроугарске владе, који је био фактички владар Босне и Херцеговине који је о нашој земљи говорио као о „Еридиној јабуди“ идеалном за сијање мржње и неповјерење међу народима) онда се поставља питање какав је то морални и цивилизацијски пад једног свијета који своје тлачитеље понизно слави. Треће питање је главно питање. Будући да су иницијатори показали своју испразност, нестручност и неспретност, илузорно је очекивати да су намјеравали нешто добро и племенито. Управо супротно, њихов циљ је био да се изазову подјеле. И успјели су наравно. Прије дванаест године, кад се обиљежавала стогодишњица од атентата видјело се да у нашој земљи култура сјећања није јединствена, најблаже речено, већ је по питању атентата потпуно супротстављена и свађалачка. Покретати поново исто питање могао је само неко ко је велики и неозбиљни незналица или неко ко је велика хуља. Та ријеч, ма како тешка и оштра, најбоље пристаје особи која изазива међунационалне трзавице.
Шоја је прокоментарисао и евентуални значај овог споменика за туристичку понуду Сарајева. Питали смо га и да ли мисли да ова одлука доноси редефинисање културе сјећања, с обзиром на то да је за вријеме Фердинанда БиХ била под окупацијом Аустро-Угарске.
– Сасвим је легитимно и пожељно што Градско вијеће размишља о туристичком представљању Сарајева. Чак ћу признати да је таква идеја одлична. Ја сам у вријеме обиљежавања стогодишњице атентата, 2014. године, предлагао да се направи нека посебна инсталација гдје би се појавили сви актери драме у Сарајеву 28. јуна 1914. То би било и оригинално и говориле би искључиво чињенице. Што је најважније, то не би био израз подаништва и слављења окупатора већ оригиналан прагматични приступ чији циљ је јачање туризма. А постављање споменика од 18 метара је израз захвалности роба господару који га је држао у ропству, оцијенио је Шоја, те додао:
– Што се тиче култура сјећања, она је нужност савременог доба и она може бити сврсисходна уколико они који учествују у активностима буду стручни и морални људи са јасним циљем. Таква култура сјећања лијечи и фаворизује дијалог и осјећај потребе јединства и сарадње. У супротном, она се претвара у некултуру сјећања, у провокацију, у сукобљавање у којем нема никаквог дијалога. Али изнад свега је важно изнијети истину и само истину. До ње се долази поштењем и читањем. Код нас непоштени људи који не воле ни читати ни слушати паметније труде да сакрију или фалсификују истину.
Шоја сматра да је генерални проблем у Босни и Херцеговини што се људи који нису упућени у материју без имало задршке упуштају у тумачење хисторије.
– Аустро-Угарска јесте препородила Босну и Херцеговину у сваком смислу, али то је урадила због себе јер је планирала вјечно остати. Независно од тога, напредак је био стреловит и заиста Хабзбурзима много дугујемо. Хабзбуршка политика јест била изузетна на урбанистичком, образовном, културном, здравственом, административном, економском, правном и многим другим пољима, али је потпуно подбацила на два поља, најважнија: националном и социјалном. На националном плану, за разлику од Османлија, Хабзбурзи су нас тјерали да се мрзимо, а с сељаци који су чинили 90 посто становништва живјели су горе него под Османлијама. Да ли је онда напредак кад 90 посто људи живи горе, упитао је Шоја, те додао:
– Кад судимо о хабзбуршком добу, увијек заборавимо сиротињу и помињемо само оне који су се обогатили на рачун сиротиње. Кад се каже „хабзбуршки сјај у Сарајеву“ мисли се искључиво на оне привилеговане који су пили добра вина и плесали валцер. Сељаку и напредном слободарском омладинцу није било до валцера, они су тражили бољи живот за сељака а слободу и правду за све. Насљедници ових привилегованих направили су себи нови сјај и уживају у општој несрећи, јаду и чемеру овог распамећеног и подијељеног друштва које ће се захваљујући оваквим иницијативама које почивају на незнању, мржњи и инату још више подијелити.
Шоја сматра да овдје није толико питање заслужује ли Франц Фердинанд споменик, већ „зашто је једно добро дијете које је било спремно умријети за правду и слободу и које је искрено вољело људе свих вјера остало без улице и моста“?
– Гријех Гаврила Принципа трајао је двије секунде, а читав живот био је примјеран. У земљи у којој је нормално да неко ко је симбол убијања слободе и правде има право на споменик, а сиромашни локалац који се борио за правду и слободу нема, нешто не штима и то не може на добро изаћи, оцијенио је.
На питање о тренутку доношења ове одлуке, Шоја одговара:
– То је заиста суштинско питање које пада у најгоре вријеме и само додатно оснажује бијес омладине која се буди послије убиства једног талентованог младића који је остао под шинама полудјелог трамваја. Кад се погледа шта младост тражи, уз пуно право, и морално и политичко, питања попут подизања споменика окупатору заиста је потпуно депласирано. Али да кажем нешто важно и лијепо: поносан сам на своје Сарајлије који су брзо и енергично реаговали на вијест да се планира подићи огроман споменик Фрањи Фердинанду и који су, неки уз љутњу, неки шаљиво, неки саркастично, јасно показали колико је ова иницијатива штетна, неспретна и бесрамна. Њихово противљење артикулисано веома јасно најпоузданији је знак да иницијатива неће проћи.
Извор: Аутограф.хр
