Пише: Милован Урван
Дуго најављивани улазак Црне Горе у Европску унију данас све више изгледа као реална политичка извјесност. Ипак, што је та извјесност већа, то су унутрашње националне нервозе снажније. Као да се са приближавањем Бриселу убрзава потрага за „матицом“ — за центром око којег би се дефинисала лојалност, припадност и политичка сигурност.
Идеја матице није нова. Деведесетих је, у распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, доминирала амбиција да свака нација заокружи своју државу. Тај процес је, условно речено, довршен у Хрватској, а дјелимично у Србији, док је у другим случајевима остао извор трајне фрустрације и наратива о „недовршеној државности“. У Црној Гори се та фрустрација испољава као стална дилема: да ли је држава политички оквир свих, или продужена рука једне националне визије?
Отуд и повремена реинкарнација југословенског модела — не као геополитичке амбиције, већ као концепта надређеног идентитета. Идеја је једноставна: изградити кровни политички оквир, неку врсту савремене матице, која би различите нације обавезала на лојалност држави као заједничком центру. То је, у извјесној мјери, покушано кроз концепт грађанске државе. Али тај концепт је често остајао на нивоу декларације, док су у пракси националне елите одржавале сопствене мобилизацијске митологије.
Тако је свако остао у свом балону. Дијалог је замијењен паралелним монолозима, а политички романтизам постао је важнији од институционалне зрелости. Привидна стабилност коју је производио режим Мило Ђукановић више је личила на тактичку равнотежу него на стварни друштвени договор. Са једне стране, настојало се да се кроз институције постепено редефинише национални идентитет; са друге, свако противљење том процесу лако је означавано као пријетња држави. Тај механизам је стварао привид довршености — али не и стварну кохезију.
Сада, пред улазак у Европску унију, правила игре се мијењају. Чланством у ЕУ држава и нација губе дио своје класичне функције као главни инструменти концентрисања моћи. Политичка снага се постепено сели у сферу администрације — у контролу институција, регулаторних механизама и управљачких структура. Искуство Хрватска показује да након уласка у Унију симболичке теме остају гласне, али да се стварна моћ све више одвија унутар бирократских канала.
У том свјетлу, савремене приче о „југословенском моделу“ у Црној Гори могу се читати двојако. Једно тумачење види у њима искрен покушај да се изгради наднационални политички идентитет који би ублажио хроничне подјеле. Друго, мање наивно, тумачење види трку за контролу будућег система — за позиције у администрацији које ће, у новом европском контексту, бити кључни ресурс моћи. Ако је тако, онда расправа о матици није расправа о идентитету, већ о матрици управљања.
И управо ту лежи главно питање: да ли Црна Гора улази у ЕУ као заједница која је научила да управља разликама, или као простор у којем ће се старе подјеле само преселити у нови институционални оквир?
