Пише: Мишо Вујовић
Недавно сам, у друштву лекара, чуо причу о човеку који је у исто време успео да буде пионир, визионар, страдалник и жртва злобне зависти. Све то — у сопственој биографији.
Главни јунак је академик. Не било какав, већ хаџи академик. Прошао је ходочашће кроз све комисије, катедре, одборе и подсекције. Није он само ушао у институције; он их је обишао као света места. Свако заседање по једна станица, свако гласање по један тропар.
У његовој биографији радова има толико да човек стекне утисак да је и у сну писао, злобници кажу други су ноћима писали а он би се ујутру уредно потписао. И то потписом који временом добија посебну тежину: није то више мастило, то је печат судбине.
Злобници тврде да су неки „ауторски“ радови били колективни напор читавих клиника. Али шта је колектив? Па то је лепа реч којом се прикрива чињеница да није било једног великог ума да све сам изнесе све би пропало. Академик је, дакле, помагао скромнијима да се осете као део његове биографије. Хумано!
„Пионирске методе“? Наравно. Истина, постојале су и пре њега, али без његовог имена нису имале праву тежину. Као што и земља постоји без мапе — али тек кад је уцртате, постане цивилизација.
Око пријема у Академију дигла се некаква прашина. Неко је помињао улепшане податке. Мало скројене мало уштепане. Неко нетачне године. Неко туђе заслуге. Али коме веровати папирима или утиску? А утисак је био импресиван. Биографија дебља од телефонског именика, без приградских општина.
Уместо расправе у духу via exit настао је мук. Али не било какав мук, свечан и институционалан мук. Као химна без текста. Процедура је одрадила своје; истина је стрпљиво сачекала да прође рок жалбе и повукла се у амбуланту правне патологије.
Онда је Суд части рекао своје. Повреда етичког кодекса. Лепо звучи, скоро свечано. Као кад вам кажу да сте „погрешили у форми“, али је суштина нетакнута. Етика је констатовала, каријера наставила.
Код нас је етика као апарат у болници — постоји, али се укључује само кад дођу званичници. У пракси, лечимо симптоме; дијагнозу не отварамо да се не прехладимо од промаје.
И тако, хаџи академик остаје симбол једног система у којем није најважније шта знаш, већ кога знаш. Не шта си написао, већ где си се потписао.
Он не мора бити најбољи научник; довољно је да буде најбољи планинар институционалних врхова. И док се ми дивимо звањима као да су светиња, заборављамо да светост није у титули него у истини.
Али истина је код нас незгодна. Тражи доказе, питања, расправу. Много је лакше ићи на ходочашће процедуре и вратити се са дипломом као сувениром.
На крају, у земљи у којој се компромис сматра дипломатијом, а ћутање мудрошћу, хаџи академик није изузетак. Он је прототип.
И зато му треба одати признање: није он прећутао истину. Он ју је институционално стерилисао.
Извор: ИН4С
