На Сретење Србија је могла да се подсјети оне народне: Ко хоће часно, не може ласно. Њени вољени команданти затварају се у нушићевском стилу. Да ли ће и цијела Војска заиста да постане „дигитална“ или страдијска, питање је сад?
Пише: Александар Живковић
На празник је начелник Генералштаба, Мојсиловић, у Политици обнарадовао „дигиталну трансформацију Војске Србије“. Опозициони Danas донио је много занимљивију вијест дописнице из Ниша – укратко: превремено пензионисани (јуна прошле године) командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, стављен је у шестомјесечни кућни затвор на основу споразумног признања кривице „продуженог кривичног дјела из Закона о тајности података који се односи на његов члан 98“. (Bivši komandant Kopnene vojske Srbije general Simović osuđen na šest meseci zatvora: Prekršio Zakon o tajnosti podataka – Društvo – Dnevni list Danas)
Тренутно најпопуларнији српски генерал прихватио је кривицу за вишекратно одавање података са ознаком „интерно“ и „поверљиво“, не и „строго поверљиво“. То се види када се „рашчлани“ чл. 98 Закона о тајности података „у вези чијег је става 3“, генерал Симовић, за сада неправоснажно, осуђен.
Александар Живковић: Владика у бесудној земљи (поводом документарне ТВ серије)
Читалац не мора да улази у правне финесе поступка који је вођен против доскорашњег другог човјека Војске Србије, да схвати да је он у највећој мјери кафкијанско – драјфусовски. Војни стручњаци кажу да у садашњем стању шпијунске технологије, постоје само три озбиљно чуване војне тајне: 1) стање морала, 2) стање готовости, тј. вријеме почетка операције и 3) командни план.
Све би оне биле, разумије се, класификоване у „строго поверљиве“, па се поставља питање зашто би генерал Симовић и коме одавао „интерне“ и „поверљиве“ тајне? Прилијепљен је онај нушићевски жиг „издаје“ једном генералу који је импоновао својом професионалношћу. Има то код Нушића, „код нас кад се двојица свађају онај други је издајник“. Има код Нушића али нема у Кривичном закону у коме су дјела издаје и велеиздаје давно укинута (властодршцима су нешто сметала).
Али „Србија је велика тајна“ пјевала је Десанка. Ко зна шта све може да изађе из овог случаја? Најбоље би било да се часни српски официри подсјете пословице: Ко хоће часно, не може ласно.
Важи и обратно: ко хоће ласно, тешко ће часно.
