Пише: Недим Сејдиновић
“Виктор Орбан је почео као стипендиста Сороша, наставио као истакнути либерал, али је препознао доминантни вредносни систем мађарског друштва и померио се ка десном центру, где је стекао трајну власт. Александар Вучић је кренуо са крајње деснице, с временом је своје место потражио на десном центру, где је такође стекао трајну власт. Обојица су за главне противнике означили либерализам и левицу”
Непосредни повод за разговор са новосадским књижевником Ласлом Вегелом, чланом чувене мађарске Сечењи академије наука и уметности и добитником свих важнијих књижевних награда суседне земље, јесте стото извођење позоришне представе Неопланта, коју је у Новосадском позоришту (Újvidéki Színház), по његовом роману, поставио Андраш Урбан. Такав јубилеј за ово мањинско, али важно и угледно позориште јесте – преседан. Поготово ако узмемо у обзир чињеницу да Вегел међу садашњом мађарском политичком елитом, и у матици и у Војводини, није омиљен интелектуалац. Јер воли да критикује. Дакле, упркос свему – стото извођење! Валидан повод, свакако.
Но, има ту још много тога што би се могло прогласити за повод. Као романескни хроничар и Новог Сада, и Војводине, и централне Европе, Вегел је из специфичног, мултимањинског угла, увек радо коментарисао и актуелне догађаје. Није се сакривао, као многи други. Са њим, тако, разговарамо и о збивањима које данас море све нас или нам дају наду, и о грађанско-студентском бунту, и о Војводини у крхотинама, али и о аутократско-братским односима Виктора Орбана и Александра Вучића. Али, пре свега о Новом Саду, Вегеловој опсесивној теми, као граду бунта или граду којег су појеле историја и корупција.
НОВИ САД – КУЛТУРА КАО НЕПОТРЕБАН ЛУКСУЗ
“Од оснивања односно од 1748. године, до краја века Нови Сад је живео у национално сложеној држави. Према оснивачкој повељи, град је и званично ступио у вишенационалну империју као вишејезични. Марија Терезија, кума града, записала је у оснивачком документу да му име буде Неопланта, али да га сваки народ назива на свом језику. Настао је готово ни из чега након турске владавине и, са изузетком хортијевског периода (1941–1945), све до распада социјалистичке Југославије – дакле, током огромног дела своје вишевековне историје – био је део вишенационалних империја. Тек у последњих тридесет и шест година нашао се у оквирима националне државе, што је неминовно нарушило његову традицију.
Град се налази у географском полукругу који почиње у Гдањску, а завршава се у Трсту. Довољно је да се сетимо градских романа Гинтера Граса или Клаудија Магриса да бисмо схватили у каквим су се посебним, често драматичним ситуацијама, ти градови морали борити за опстанак. У ову групу спадају и неки градови бивше Југославије као што су Љубљана, Загреб, Марибор, Осијек, али на известан начин и Сарајево. Није случајно што се у овом простору непрестано рађају романи о градовима: поред Граса и Магриса, мислим и на дела Јерговића и Шнајдера. Током јужнословенских ратова ова вишевековна традиција почела је све више да бледи. Град је изгубио улогу коју је у социјалистичкој Југославији брижљиво неговао: чување дунавске равнотеже. Тај културни систем вредности показао се као непотребан луксуз”, каже Ласло Вегел на почетку разговора за “Време”.
“ВРЕМЕ”: Комад Неопланта приказује мене града кроз дуги низ година, ратове и пораћа пре свега прошлога столећа; има снажан друштвени и политички ангажман. Чему дугује своју дуговечност? У којој мери заправо кореспондира са садашњим временом?
ЛАСЛО ВЕГЕЛ: Данас град води драматичну борбу са самим собом. Изгубио је свој стари, вишевековни идентитет, али није успео да изгради нови, нити да оствари синтезу прошлости и садашњости. Велико је питање да ли је то у оквиру националне државе уопште могуће. Нови Сад је, заправо, губитник или херојски учесник те могућности.
У актуелним расправама о Европској унији, на једној страни стоје заговорници националне суверености који би ЕУ претворили у неку врсту царинске уније, док се на другој страни налази концепт који настоји да ограничи премоћ националних држава. Судбина Новог Сада зависи од овог сукоба. Ако превлада национална концепција, историја града једноставно ће нестати. Неће бити потребно да се насилно брише — сама ће увенути. Можда ће остати тек неколико музејских вредности: романи Александра Тишме, евентуално још понеко дело мојих колега, међу њима и моја. Тако да је, можда, представа популарна управо као реквијем за један град који нестаје.
У роману Неопланта или Обећана земља тематизујете генеалогију пре свега прошловековног Новог Сада. Шта се, по вашем мишљењу, у међувремену десило? Одакле смо кренули и где смо дошли? Да ли је Нови Сад и даље “обећана земља” с обзиром на чињеницу да непрестано мења структуру становништва?
У протеклих сто година национални састав становништва драматично се променио. Било би, међутим, неправедно везивати то само за Нови Сад. Мултикултурни градови тог појаса о којем сам говорио прошли су слично и у демократским околностима. Британски историчар Хобсбаум двадесети век назвао је кратким, али крвавим веком. Заиста је био крвав, пун етничких чишћења.
Ипак, треба нагласити да демографске промене не изазивају нужно и драматичне промене културног система вредности. Довољно је сетити се Истре, где се после 1945. године радикално променио састав становништва, али су потомци обновили претходни вредносни систем. Истина је да је у социјалистичкој Југославији било озбиљних покушаја у том правцу. После 1945. године земља је представљала велики европски експеримент: да ли могу заједно живети различите нације, мањине, вере и културне традиције? Политичка елита после Тита, која је тапкала у месту, није имала одговор на то питање, чиме је само подстицала националне страсти. Комунисти су подигнутих руку чекали националистичке месије. На чудан начин, југословенске елите су и популизмом и доктрином националне суверености претекле средњоисточноевропске елите. У том контексту настале су новосадске трауме, које су град усмериле ка раскиду са сопственом прошлошћу.
А шта је са Војводином? Да ли је њена аутономија ствар прошлости? Колико је крив централистички национализам, а колико субјективне слабости оних који су се залагали за аутономију?
Аутономија Војводине била је заправо демократско достигнуће некадашње Југославије, које њени наследници нису успели да сачувају. Постала је лака мета Милошевићевих популистичких присталица. Локално становништво није одговорило контрадемонстрацијама. Аутономија је остала незаштићена. Постала је лака мета и зато што је покрајинска партијска елита идеју аутономије бранила недемократским средствима. После кобних чистки током “антилибералне револуције” започете 1971. године, није било могуће супротставити се “антибирократској револуцији” алтернативним програмом. Град је практично раширених руку чекао Милошевића. Тај парадокс делимично је компромитовао идеју аутономије, коју, нажалост, није било могуће обновити чак ни када је ригидну политику заменио још ригиднији популизам и национализам. У драми “Јудита”, коју сам тада написао, описао сам град који једва чека да буде освојен.
Сматрам да је играло улогу и то што је већина становништва, иначе снажно подељена у погледу војвођанског идентитета, крајем осамдесетих и касније сматрала да је национални интерес важнији од демократије, што се до данас није променило.
Колико су у том погледу криве елите највеће мањинске заједнице, мађарска пре свега, који су од Војводине сада изгледа и занавек одустале?
Њихова улога била је углавном симболична. Готово је законитост — и не важи само за Србију — да се мањинске странке организоване на етничкој основи прилагођавају владајућим партијама како би изнудиле одређене уступке за заједницу, али пре свега за своју елиту. СВМ је деведесетих година у локалним самоуправама склапао “техничке коалиције” са Социјалистичком партијом Србије. У октобру 2000. прешао је на страну ДОС-а, накратко ушао у владу, а након доласка Српске напредне странке поново је променио страну и постао лојалан владајућој партији — лојалнији од осталих коалиционих партнера. Задовољава се националним саветима основаним после 2000. године, чиме је довршена политичка фрагментација покрајине.
Вратимо се на Нови Сад. Стицајем околности, он је постао највећи центар отпора Вучићевом режиму. Да ли је то само последица чињенице да се трагедија, пад надстрешнице, десио баш у овом главу или се може говорити и о неким дубљим узроцима?
Не бих тврдио да је Нови Сад бунтован град. Истина, постоји солидан и образован грађански слој, али он више жели да преживи него да се буни. Нажалост, последњих деценија није се појавила политичка елита са националним угледом, док је водећи слој интелектуалаца у критичним ситуацијама бирао компромис или такозвану дискретну опозицију уместо трајног критичког става.
Међутим, стравична погибија шеснаесторо људи услед урушавања надстрешнице емоционално је узбуркала грађане. Станујем близу Железничке станице и био сам на улици када се трагедија догодила. Никада у животу нисам видео такво огорчење. Изненада су се отвориле старе ране и трауме које је грађанство годинама потискивало. То је имало више људски него политички карактер. Политичка димензија настала је пре свега због изузетно лоше комуникације владајуће елите, која је била свесна пословних и корупционих тајни које су стајале иза несреће, о којима грађани у почетку нису знали ништа. Како су се тајне разоткривале, развијао се отпор који је био само делимично политички, а у суштини је подсећао на снажан психолошки земљотрес који је превазилазио политику. Урушавање надстрешнице није само однело шеснаест живота, већ је срушило и један инфраструктурни мит. Мислим да се у људима пробудила нека савремена верзија баладе Зидање Скадра. Одједном су почели да отпадају плафони у болницама и школама, да се љушти малтер са зидова, а народ је све то доживљавао као неку врсту небеског знака. Лично сам чуо како је једна бака испред Палате Танурџић ухватила унука за руку и рекла: “Хајде да идемо кроз двориште, не испод надстрешнице, може да се сруши”.
Лајтмотив ваших дела је “несахрањена прошлост”, немогућност да се прошлост сагледа и достојанствено сахрани. Да ли је ово што наша земља данас доживљава последица “несахрањене прошлости”?
У свом роману Несахрањена прошлост писао сам о том веома болном феномену. У овом региону ниједна генерација није успела да доврши свој историјски задатак и да достојанствено сахрани блиску историју, док је истовремено славила неку илузорну, музеализовану прошлост. А блиска прошлост око нас неподношљиво заудара. Једна генерација је тако прошла са социјализмом, друга са Милошевићевом ером. Ми Средњоевропејци и Балканци највише волимо измишљену прошлост.
А како генерално коментаришете овај дуги и велики бунт младих људи у Србији? У њих смо сви сумњали, али се испоставило да они ипак не живе у својим “малим азилима” него да су савршено свесни свог окружења. Шта су дубински разлози генерацијске побуне?
Одговарајући на ово питање, неизбежно ми падају на памет два стиха Гинтера Граса: “Ова кућа има два излаза/ Ја улазим и излазим на трећем”. Не цитирам их само зато што мислим да у овим догађајима није дневна политика у првом плану. Ради се о нечем вишем. И сам сам мислио – живео сам у заблуди – да се млада генерација конформистички прилагођава стварности, коју истовремено чистог срца одбацује. Живи у сопственом мехуру, који је чистији од мехура претходне генерације. Радије слепа него саучесник. Погрешио сам. Испоставило се, међутим, да је био у праву библијски Јеремија када је рекао: “Очеви су јели кисело грожђе, а синовима су од њега зуби утрнули”. Наиме, чини ми се да студентски покрет има дубље корене који нису везани само за дневну политику. Србија је током последњих тридесет до четрдесет година прошла кроз бројне трауме. Свако их тумачи на свој начин, али оне опстају, често скривене у подсвести. Распад земље, братоубилачки рат и етничка мржња, НАТО бомбардовање, гигантска инфлација, слом некадашњег југословенског достојанства и изврсности (због чега смо у појединим периодима чак и саламу шверцовали из суседних земаља), осећај повређености јер су многе бивше социјалистичке земље, које су деценијама каскале за нама, данас важни чланови Европске уније – створили су у нама те трауме.
Млади нараштај који се сада појављује и протестује суочава се са више од три деценије траума, а ми се, да цитирам Манхајма, суочавамо са генерацијом која је постала историјски чинилац тиме што је препознала сопствени положај у историји. Ова генерација је углавном рођена после 2000. године. Није доживела оне трауме, дилеме и замке које су нас спутавале, и захваљујући “милости касног рођења” покушава да започне живот на новој страници. Та намера је легитимна — свака генерација има право на то. Сматрам да су студентски протести створили добру прилику за утемељење новог посттрауматског друштва. Владајућа странка, што је и очекивано, није препознала ту велику шансу, јер је нови феномен посматрала искључиво кроз призму дневне политике и борбе за власт, што производи неизвесну будућност и трајну напетост. А сада, ту смо – где смо. Ако се неко укрца на воз који иде у погрешном смеру, станице могу бити лепе и уређене, али правац пута остаје погрешан.
А да ли ми као друштво, оно које не припада структуру политичке моћи, стављамо исувише велики терет младим људима? Као да они могу да реше све нерешене проблеме овог друштва и државе?
На почетку сам и ја мислио да је реч о себичности старијих генерација: нека неко други изнесе племените идеје на пијацу. С временом сам, међутим, донекле изменио свој став. Није мало оних који часно обављају свој позив и преузимају грађански ризик. Грађани су и даље бољи од партија. Много више ме брине понашање партијских лидера. Ни најмање не сумњам да међу њима има доследних људи који су учинили све да се стање поправи. Не критикујем њих већ њихове странке, које после многих неуспеха не увиђају да ако им је циљ промена друштва, морају и саме да се промене. Они још увек дају благе знакове живота за мене неразумљивом језиком.
Верујете ли да су политичке промене у Србији могуће? Да ли су оштри потези режима, репресивни и заправо антиполитички, свакако антиевропски, знак његове слабости или снаге?
Велики део данашњих напетости не јавља се само у Србији, већ у готово свим бившим социјалистичким земљама које су прошле транзиције. Капитализам је уведен одозго, а не као резултат органског развоја. Такозвано “слободно тржиште” није играло озбиљну улогу. Партије су се договориле и на основу права располагања поделиле социјалистичку заједничку имовину. Нова буржоазија није стекла богатство тржишном конкуренцијом, нарочито не на међународном тржишту, већ захваљујући државним инвестицијама.
Тако је настао клијентелистички капитализам, који неминовно води у аутократски систем. Не мислим да је данашња ситуација последица воље појединих политичара, већ производ саме структуре — клијентистичког капитализма. У Србији је то пустило посебно дубоке корене, јер је тај систем рођен у рату, а пут до њега поплочан је крвавим траговима. У данашњој великој геополитичкој рулет-игри ниједна мала држава не може се осећати сигурном. Влада не може дугорочно бити банкомат за крупни капитал. Не може се истовремено служити крупном капиталу, бирачима и интересима великих сила. То је прескупо. У данашњем времену рецесије и економске кризе представља огроман ризик. Нисам пророк да бих могао да предвидим како ће се завршити ова криза у Србији. Не сматрам ни да би евентуална промена власти била почетак краја света. Черчил, херој Другог светског рата, изгубио је изборе после рата, потом се његова странка у опозицији консолидовала и он је поново победио на изборима. Опозиционо “прочишћавање ватром” понекад добро дође свакој опозиционој странци. Победницима ће бити теже него губитницима.
Често се тешим једном бритком реченицом Симоне Веј: “Ниси могао да се родиш у боље време од овог садашњег, у којем смо све изгубили”. С времена на време у свој дневник запишем и Брехтову реченицу: “Пошто је влада изгубила поверење у народ, не би ли било једноставније да изабере нови народ?” Под утицајем година постао сам стоик који се ипак нада. Довољно је и то! Некима и превише. Пре или касније, неко ће изгубити стрпљење јер ред се не може одржавати силом до вечности. Талеран је био у праву: “Бајонетима се може много тога учинити — само се на њима не може седети”.
Представа о којој прича цела Европа: Овације за „Процес Пелико“ на отварању не:Битефа
Интересује ме ваше мишљење о “јаранском” односу Орбана и Вучића, односно њихових режима? У чему је тајна блискости и које су главне сличности и разлике?
Када једног дана неко напише историју транзиција у источној и средњој Европи и на Балкану, у средишту приче наћи ће се сличности и разлике између ове две парадигматске политичке каријере. Виктор Орбан је почео као стипендиста Сороша, наставио као истакнути либерал, али је препознао доминантни вредносни систем мађарског друштва и померио се ка десном центру, где је стекао трајну власт. Истовремено је повео одлучну борбу против либерализма и левице. Александар Вучић је кренуо са крајње деснице, с временом је своје место потражио на десном центру, где је такође стекао трајну власт. Међутим, он није повео снажну борбу против екстремне деснице из које је потекао, већ је, попут Орбана, за главне противнике означио либерализам и левицу. Њихове каријере говоре о великим дилемама, драматичним обртима и хаотичном идеолошком пејзажу транзиције у овом региону. Могу да замислим романописца који ће за једну или две деценије, на основу трезвенијег историјског искуства, написати њихов имагинарни дијалог.
Какве ће реперкусије евентуални пад Орбановог режима имати на Србију генерално? А и на мађарску мањину специфично?
Не верујем да ће се односи између две земље погоршати, евентуално ће изгубити идеолошку димензију. Мађарски капитал је већ освојио значајан простор у Србији и не верујем да би нова мађарска влада ишла против интереса сопствених тајкуна.
Војвођанска мађарска политичка елита понашала би се као и до сада. СВМ је пре Орбана кокетирао са левицом, потом постао Орбанов савезник, а после евентуалне победе опозиције брзо би прешао на страну нове власти тврдећи да сарађује са мађарском владом, а не са партијама. Дошло би евентуално до мањих кадровских промена, више као последице унутрашњих борби него налога нове мађарске власти. Улога мађарске мањине постепено слаби: ни у Будимпешти, ни у Београду нисмо превише важни, јер се између последња два пописа број Мађара смањио за тридесет одсто. Безначајни смо у изборној утрци.
Да ли се СВМ претворио у сопствену карикатуру? Које су последице његове владавине по мађарску мањину?
Не видим суштинску разлику између СВМ-а и СНС-а. Понекад ми само падне на памет виц: миш, прелазећи мост са слоном, пита га — чујеш ли како мост тутњи под нама? То је помало карикатурално. Ипак, војвођански Мађари гласају за њих јер сматрају да им је национална дужност да подрже мађарску странку. Друга реална опција практично не постоји, осим на папиру. СНС је чак и већим партијама, попут СПС-а, одузео идентитет. Разлика је само у томе што се СПС не хвали као миш, већ мрзовољно каска за СНС-ом.
СВМ-ову власт прати исељење Мађара из Србије, које се може сматрати европским рекордом. Не могу тврдити да систем директно приморава људе да одлазе, јер председник Вучић пријатељски говори о војвођанским Мађарима. Ипак, нешто очигледно није у реду.
Извор: Време
