Piše: Vukašin Karadžić
Kako su šortsi i rilsovi preuzeli našu pažnju i zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo po mobilnim telefonima? Psihološkinje Snežana Mrvić i Doris Elena Herera za „Međuvreme“ objašnjava kako algoritmi pogađaju naš dopaminski sistem i doprinose sve većem zadržavanju pažnje na sadržaju sa društvenih mreža
Nekada davno, u „predalgoritamskoj“ eri, ovo i slična pitanja, koja bi, valjda, trebalo da pronađu uzroke propadanja našeg inače savršenog sveta, često smo mogli čuti iz usta zabrinutih roditelja, nastavnika ili kojekakvih dežurnih TV posmatrača i to uglavnom u kontekstu priče da današnja deca ništa ne valjaju.
Ali danas, kada se u naše uređaje uveliko uselio algoritam, a sa njime i novi format sve kraćeg i sve bržeg sadržaja na mrežama, „screen time“ čak i najokorelijih kritičara novih tehnologija danas nije preterano bolji nego u omladine.
Šta su šortsi i rilsovi
Ove kratke forme koje vladaju današnjim socijalnim mrežama (i našim mozgovima) različito se zovu – tiktotkovi su na TikToku, na instagramu su to „rilsovi“, na Jutjubu „šortsi“ – ali rade po istom principu.
Svaki korisnik mreže ima svoj personalizovani algoritam, koji će mu, na osnovu afiniteta, servirati tonu kratkih video snimaka dužine od po maksimum nekoliko desetina sekundi. Parodije, mimovi, izjave političara, isečci iz filmova, snimci životinja, pecanje, kulinarski recepti… Ima za svakog ponešto.
Što se više skroluje, algoritam više podilazi, sve dok se u tom kolu ne utopi nekoliko sati dnevno, posle kojih nastupa osećaj dezorijentisanost, umora i griže savesti zbog protraćenog vremena.
Kako je sve počelo
Kratak video sadržaj na mrežama prisutan je dugo, još od pokojnog Vajna i Snepčeta koji je i danas popularan.
TikTok je, kada se pojavio, bio praktično Vajn „na steroidu“, gde je ulogu steroida obavio agresivni algoritam koji je bio sposoban da korisniku saspe u mozak više stotina njemu interesantnih snimaka u roku od sat vremena.
Uvidevši potencijal da prikuje korisnike za ekrane (još da im usput i uvaljuje reklame), ovaj format preuzele su i druge društvene mreže. Meta je u svoje mreže implementirala rilove 2020. godine, a godinu dana kasnije isto je učinio i Jutjub.
Zašto su toliko adiktivni
„Drajv“ koji vuče korisnike kroz višesatno skrolovanje, može se objasniti hemijskim procesima koji se odvijaju u mozgu. Specijalistkinja medicinske psihologije Snežana Mrvić objašnjava za „Međuvreme“ da ovakav sadržaj pogađa osnovne mehanizme nagrade u našem mozgu.
„Svaki sledeći video koji se pojavi nosi dozu neizvesnosti u smislu hoće li biti smešan, šokantan, emotivan ili ’baš za mene’. Upravo ta nepredvidivost aktivira dopaminski sistem, isti onaj koji učestvuje u razvoju svih oblika zavisnosti. Mozak vrlo brzo uči da jednim klikom može da dobije trenutno zadovoljstvo, bez napora i čekanja“, kaže ona.
U nikšićkoj osnovnoj školi zabranjena upotreba mobilnih telefona
Specijalistkinja psihijatrije Doris Elena Herera dodaje da prilikom skrolovanja kratkih video-sadržaja dolazi do čestih i naglih dopaminskih pikova, jer svaki novi video donosi mali nalet prijatnosti i očekivanja da će sledeći biti još bolji.
„Problem nastaje kada su ti pikovi prečesti i previsoki. Mozak tada ulazi u stanje stalne stimulacije, bez vremena da se vrati u ravnotežu. Vremenom dolazi do iscrpljivanja dopaminskog sistema, ne u smislu da ’ponestane dopamina’, već u smislu smanjene osetljivosti receptora.
Kako utiče na život
Kako i svaka „tradicionalna“ zavisnost, posledice skrolovanja u digitalnom svetu mogu se preliti i na stvarni. Doris Elena Herera kaže da se to najčešće svodi na kraću pažnju, poteškoće čoveka da se fokusira, gubitak interesovanja, osećaj nemira i potrebe da se telefon stalno ima pri ruci.
„Mnogi se žale i na mentalni umor, iako objektivno nisu radili ništa naporno. To je posledica stalne stimulacije bez pravog odmora. Dugoročno, ovakav obrazac može uticati na produktivnost, raspoloženje i sposobnost da se uživa u jednostavnim stvarima“, kaže ona.
Iako ovi simptomi znaju da zaliče na pojedine poteškoće sa mentalnim zdravljem, poput ADHD-a, naše sagovornice kažu da, suprotno uvreženom mišljenju, nauka još uvek nije uočila vezu između skrolovanja i kliničkog poremećaja pažnje. Mrvić naglašava da je dijagnostika ADHD-a složena i zahteva multidisciplinarne procene.
„Ono što ipak vidimo u praksi jeste da prekomerno korišćenje brzog, kratkog sadržaja može da dovede do simptoma koji liče na ADHD, ili da pojača postojeće teškoće sa pažnjom i samoregulacijom. To se može manifestovati kao rasutost, nemir, impulsivno proveravanje telefona, teškoće u organizaciji i odlaganju obaveza. Kod nekih mladih to je prolazno i vezano za stil života i navike, a kod drugih je to deo šire kliničke slike“, pojašnjava Mrvić.
Rilsovi ili knjige
Poteškoće sa pažnjom odražavaju se i na konzumiranje „obimnijeg“ sadržaja. Oni koji redovno vise na mrežama, imaju sve manje koncentracije za čitanje knjiga, a gledanje serije ili filma se ponekad čini kao produktivno provedeno vreme.
„Problemi sa pažnjom prilikom konzumiranja opširnijeg sadržaja, poput knjiga, filmova ili serija je posledica načina na koji se pažnja danas trenira. Mozak je plastičan organ, on se prilagođava onome što najčešće radimo. Ako smo svakodnevno izloženi kratkim, brzim i visoko stimulativnim sadržajima, naš sistem pažnje se navikava na stalne promene, brze nagrade i intenzivne podražaje“, objašnjava Mrvić.
Dodaje da za razliku od TikToka ili rilsa, knjige i filmovi zahtevaju strpljenje, postepeno ulaženje u radnju, toleranciju na dosadu i sposobnost da ostanemo sa jednom pričom, emocijom ili mišlju duže vreme.
„Kada je mozak naviknut na stalne dopaminske skokove, sporiji sadržaji mogu delovati naporno, dosadno ili čak frustrirajuće. Nije problem u kvalitetu sadržaja, već u raskoraku između tempa na koji smo naviknuti i tempa koji je potreban za dublje iskustvo“, kaže Mrvić.
Kako se „skinuti“ sa skrolovanja
Čovek je, po prirodi, podložan zavisnostima, ali je isto tako sposoban i da se sa njih „skine“. A za to je, osim samokontrole, potrebno i pratiti smernice stručnjaka. Naše sagovornice navode da treba krenuti od osvešćivanja problema.
„Ako primećujemo da je telefon postao glavni regulator emocija, sna i koncentracije, to je signal da treba uvesti granice, vratiti ritam i potražiti podršku – bez krivice, ali sa odgovornošću. Iz mog iskustva, promene koje traju počinju malim, realnim koracima. Najvažnije je da mlada osoba prvo primeti kada i zašto poseže za telefonom – da li je to dosada, stres, usamljenost, izbegavanje obaveza ili potreba da se „isključi“, objašnjava Mrvić.
Sledeći korak je hvatanje u klinč sa problemom. Doris Elena Herera kaže da se u kliničkoj praksi pokazalo da apsolutne zabrane često nisu korisne, jer mogu pojačati osećaj uskraćenosti i dovesti do kontraefekta, tačnije još jače potrebe za skrolovanjem.
„Mozak se ne ’odvikava’ naglo, već postepeno, kroz promenu obrasca ponašanja. Sa neurobiološke strane, potrebno je smanjiti učestalost i intenzitet stimulacije, kako bi se dopaminski sistem ponovo doveo u ravnotežu. U praksi to znači: jasno ograničiti vreme skrolovanja, ali bez rigidnosti, izbaciti automatsko skrolovanje pred spavanje, jer tada mozak ostaje u stanju pobuđenosti, uvoditi kratke periode bez telefona tokom dana, kao vežbu tolerancije na sporiji tempo“, kaže ona.
Na kraju, važno je mozgu ponuditi alternativu. Dosada je sama po sebi, kako kaže Herera, važna za mentalno zdravlje, ali je isto tako važno mozak vratiti u stanje ravnoteže sadržajem koji pričinjavaju dublje zadovoljstvo poput fizičke aktivnosti, boravka u prirodi, razgovora, čitanja ili svesnog mirovanja.
„U početku se često javlja nelagoda, nervoza ili dosada, ali to nije znak da nešto ne valja, već da se mozak prilagođava. Dugoročno, većina ljudi primećuje bolju koncentraciju, manji unutrašnji nemir i veći osećaj prisutnosti u svakodnevnom životu“, kaže Herera.
Suština nije u zabrani, zaključuje ona, već u balansu i svesnom korišćenju. Tehnologija treba da bude alat, a ne izvor kontrole nad našim ponašanjem.
Izvor: Vreme
