Пише: Вукашин Караџић
Како су шортси и рилсови преузели нашу пажњу и зашто не можемо да престанемо да скролујемо по мобилним телефонима? Психолошкиње Снежана Мрвић и Дорис Елена Херера за „Међувреме“ објашњава како алгоритми погађају наш допамински систем и доприносе све већем задржавању пажње на садржају са друштвених мрежа
Некада давно, у „предалгоритамској“ ери, ово и слична питања, која би, ваљда, требало да пронађу узроке пропадања нашег иначе савршеног света, често смо могли чути из уста забринутих родитеља, наставника или којекаквих дежурних ТВ посматрача и то углавном у контексту приче да данашња деца ништа не ваљају.
Али данас, када се у наше уређаје увелико уселио алгоритам, а са њиме и нови формат све краћег и све бржег садржаја на мрежама, „screen time“ чак и најокорелијих критичара нових технологија данас није претерано бољи него у омладине.
Шта су шортси и рилсови
Ове кратке форме које владају данашњим социјалним мрежама (и нашим мозговима) различито се зову – тиктоткови су на ТикТоку, на инстаграму су то „рилсови“, на Јутјубу „шортси“ – али раде по истом принципу.
Сваки корисник мреже има свој персонализовани алгоритам, који ће му, на основу афинитета, сервирати тону кратких видео снимака дужине од по максимум неколико десетина секунди. Пародије, мимови, изјаве политичара, исечци из филмова, снимци животиња, пецање, кулинарски рецепти… Има за сваког понешто.
Што се више скролује, алгоритам више подилази, све док се у том колу не утопи неколико сати дневно, после којих наступа осећај дезоријентисаност, умора и гриже савести због протраћеног времена.
Како је све почело
Кратак видео садржај на мрежама присутан је дуго, још од покојног Вајна и Снепчета који је и данас популаран.
ТикТок је, када се појавио, био практично Вајн „на стероиду“, где је улогу стероида обавио агресивни алгоритам који је био способан да кориснику саспе у мозак више стотина њему интересантних снимака у року од сат времена.
Увидевши потенцијал да прикује кориснике за екране (још да им успут и уваљује рекламе), овај формат преузеле су и друге друштвене мреже. Мета је у своје мреже имплементирала рилове 2020. године, а годину дана касније исто је учинио и Јутјуб.
Зашто су толико адиктивни
„Драјв“ који вуче кориснике кроз вишесатно скроловање, може се објаснити хемијским процесима који се одвијају у мозгу. Специјалисткиња медицинске психологије Снежана Мрвић објашњава за „Међувреме“ да овакав садржај погађа основне механизме награде у нашем мозгу.
„Сваки следећи видео који се појави носи дозу неизвесности у смислу хоће ли бити смешан, шокантан, емотиван или ’баш за мене’. Управо та непредвидивост активира допамински систем, исти онај који учествује у развоју свих облика зависности. Мозак врло брзо учи да једним кликом може да добије тренутно задовољство, без напора и чекања“, каже она.
У никшићкој основној школи забрањена употреба мобилних телефона
Специјалисткиња психијатрије Дорис Елена Херера додаје да приликом скроловања кратких видео-садржаја долази до честих и наглих допаминских пикова, јер сваки нови видео доноси мали налет пријатности и очекивања да ће следећи бити још бољи.
„Проблем настаје када су ти пикови пречести и превисоки. Мозак тада улази у стање сталне стимулације, без времена да се врати у равнотежу. Временом долази до исцрпљивања допаминског система, не у смислу да ’понестане допамина’, већ у смислу смањене осетљивости рецептора.
Како утиче на живот
Како и свака „традиционална“ зависност, последице скроловања у дигиталном свету могу се прелити и на стварни. Дорис Елена Херера каже да се то најчешће своди на краћу пажњу, потешкоће човека да се фокусира, губитак интересовања, осећај немира и потребе да се телефон стално има при руци.
„Многи се жале и на ментални умор, иако објективно нису радили ништа напорно. То је последица сталне стимулације без правог одмора. Дугорочно, овакав образац може утицати на продуктивност, расположење и способност да се ужива у једноставним стварима“, каже она.
Иако ови симптоми знају да заличе на поједине потешкоће са менталним здрављем, попут АДХД-а, наше саговорнице кажу да, супротно увреженом мишљењу, наука још увек није уочила везу између скроловања и клиничког поремећаја пажње. Мрвић наглашава да је дијагностика АДХД-а сложена и захтева мултидисциплинарне процене.
„Оно што ипак видимо у пракси јесте да прекомерно коришћење брзог, кратког садржаја може да доведе до симптома који личе на АДХД, или да појача постојеће тешкоће са пажњом и саморегулацијом. То се може манифестовати као расутост, немир, импулсивно проверавање телефона, тешкоће у организацији и одлагању обавеза. Код неких младих то је пролазно и везано за стил живота и навике, а код других је то део шире клиничке слике“, појашњава Мрвић.
Рилсови или књиге
Потешкоће са пажњом одражавају се и на конзумирање „обимнијег“ садржаја. Они који редовно висе на мрежама, имају све мање концентрације за читање књига, а гледање серије или филма се понекад чини као продуктивно проведено време.
„Проблеми са пажњом приликом конзумирања опширнијег садржаја, попут књига, филмова или серија је последица начина на који се пажња данас тренира. Мозак је пластичан орган, он се прилагођава ономе што најчешће радимо. Ако смо свакодневно изложени кратким, брзим и високо стимулативним садржајима, наш систем пажње се навикава на сталне промене, брзе награде и интензивне подражаје“, објашњава Мрвић.
Додаје да за разлику од ТикТока или рилса, књиге и филмови захтевају стрпљење, постепено улажење у радњу, толеранцију на досаду и способност да останемо са једном причом, емоцијом или мишљу дуже време.
„Када је мозак навикнут на сталне допаминске скокове, спорији садржаји могу деловати напорно, досадно или чак фрустрирајуће. Није проблем у квалитету садржаја, већ у раскораку између темпа на који смо навикнути и темпа који је потребан за дубље искуство“, каже Мрвић.
Како се „скинути“ са скроловања
Човек је, по природи, подложан зависностима, али је исто тако способан и да се са њих „скине“. А за то је, осим самоконтроле, потребно и пратити смернице стручњака. Наше саговорнице наводе да треба кренути од освешћивања проблема.
„Ако примећујемо да је телефон постао главни регулатор емоција, сна и концентрације, то је сигнал да треба увести границе, вратити ритам и потражити подршку – без кривице, али са одговорношћу. Из мог искуства, промене које трају почињу малим, реалним корацима. Најважније је да млада особа прво примети када и зашто посеже за телефоном – да ли је то досада, стрес, усамљеност, избегавање обавеза или потреба да се „искључи“, објашњава Мрвић.
Следећи корак је хватање у клинч са проблемом. Дорис Елена Херера каже да се у клиничкој пракси показало да апсолутне забране често нису корисне, јер могу појачати осећај ускраћености и довести до контраефекта, тачније још јаче потребе за скроловањем.
„Мозак се не ’одвикава’ нагло, већ постепено, кроз промену обрасца понашања. Са неуробиолошке стране, потребно је смањити учесталост и интензитет стимулације, како би се допамински систем поново довео у равнотежу. У пракси то значи: јасно ограничити време скроловања, али без ригидности, избацити аутоматско скроловање пред спавање, јер тада мозак остаје у стању побуђености, уводити кратке периоде без телефона током дана, као вежбу толеранције на спорији темпо“, каже она.
На крају, важно је мозгу понудити алтернативу. Досада је сама по себи, како каже Херера, важна за ментално здравље, али је исто тако важно мозак вратити у стање равнотеже садржајем који причињавају дубље задовољство попут физичке активности, боравка у природи, разговора, читања или свесног мировања.
„У почетку се често јавља нелагода, нервоза или досада, али то није знак да нешто не ваља, већ да се мозак прилагођава. Дугорочно, већина људи примећује бољу концентрацију, мањи унутрашњи немир и већи осећај присутности у свакодневном животу“, каже Херера.
Суштина није у забрани, закључује она, већ у балансу и свесном коришћењу. Технологија треба да буде алат, а не извор контроле над нашим понашањем.
Извор: Време
