Piše: Branko Milanović
U nedavno objavljenom zanimljivom članku prikladno naslovljenom „Protiv imperije“ („Contra el imperio“), kolumnista „El Paisa“ Antonio Munjoz Molina daje skraćen pregled međunarodne politike poslednjih pola veka, odnosno političkih razočaranja levice. Članak je napisan u senci povratka imperijalizma. Otvara se citatom autorove partnerke, koja kaže da moraju, kao u mladosti, ponovo da se vrate borbi protiv imperijalizma. Završava se u sličnom tonu: pozivom na borbu protiv (podrazumevanog) imperijalizma Trampa, Putina i Si Đinpinga.
Veći deo teksta sastoji se od spiska – moglo bi se čak reći litanije – grešaka antiimperijalističke levice iz autorove mladosti.
Svako ko ima više od pedeset godina, a pogotovo stariji, savršeno dobro pamti sve te događaje. Ja se zapravo sećam svih koji su navedeni u članku, nekih možda čak bolje nego događaja koji su se zbili pre nekoliko meseci.
Reč je o kritici levice koja, kako Molina piše, počinje čitanjem Lenjinovog dela „Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma“ i Maove „Crvene knjižice“, a potom se sve više fokusira samo na kritiku američkog imperijalizma. Levica je zanemarila, ignorisala ili podržavala, a u najboljim slučajevima bila nedovoljno kritična prema katastrofama koje je sama izazvala, poput masovnog egzodusa stanovništva Južnog Vijetnama nakon pobede Severnog Vijetnama i Vijetkonga; ignorisala je sovjetsku invaziju na Čehoslovačku ili nije zauzela jasan antihomeinijevski stav tokom Islamske revolucije. Još gore, levičari su podržavali represivne režime u bilo kojoj zemlji Trećeg sveta (pri čemu se ovde, korisno, citira Vargas Ljosa), bilo da je reč o Kubi, Zimbabveu ili Kini.
Ovo su uobičajene liberalne kritike levice i teško da su nove. One su praktično ostale nepromenjene još od 1917. godine, samo se broj događaja na koje se mogu primeniti povećao. Ipak, da ne bi ispalo da je potpuno slep za zbivanja iz poslednjih trideset godina, Molina donekle mlako – čini se – proširuje kritiku i na nedovoljno jasno odbacivanje neoliberalnih oligarhija u Južnoj Americi od strane demokratske levice, oligarhija koje u svojim zemljama žive u strogo čuvanim kompleksima, a nakon kupovine skupih vila u Majamiju i Madridu uživaju u čarima egalitarnijih i bogatijih društava. (Možda je u tom kontekstu mogao biti pomenut i markiz de Vargas Ljosa.) Ne zaboravljaju se ni ekcesi postkomunističke privatizacije, koja je najviše koristi donela upravo komunističkim kadrovima.
Branko Milanović: Četiri istine koje su prošle – Da li je svet devedesetih bio bolji od današnjeg?
Ipak, čitalac se pita: koja je svrha članka, osim pukog nabrajanja grešaka, ili „grešaka“? Da li levica koja je, navodno, tokom pedesetak godina bila u stalnoj zabludi, sada, kada je svet ponovo postao imperijalistički, treba da se vrati vrednostima svoje mladosti? Lenjinovom delu „Imperijalizam kao poslednji stadijum…“? Nije jasno da li je to zapravo poruka ovog članka, ali sumnjam da jeste.
Ali jedina druga poruka koja se može iščitati jeste da se treba skloniti u ono što bi se moglo nazvati intelektualnim narcizmom, gde je čovek uvek politički u pravu, ali je istovremeno i naivan i irelevantan. Da li je ova kombinacija sujete i naivnosti zapravo poželjna?
S tim na umu, kritike koje Molina tako slobodno deli počinju da gube na snazi. Uzmimo primer Vijetnama. Da li levica nije trebalo da podrži vijetnamske komuniste u njihovoj borbi protiv američkog imperijalizma zato što im demokratija nije bila naročito važna? Ili da li je trebalo da ignoriše Homeinijevu teokratiju? Odgovor uvek može biti „da“, ali problem je u tome što je u stvarnom svetu, za razliku od sveta intelektualnih snova, i međunarodni kontekst važan.
Tu je i pitanje manjeg zla. Određene borbe zaslužuju podršku ili zato što se strana koja se podržava smatra manjim zlom od one druge, ili zato što se te borbe moraju sagledavati u širem, globalnom kontekstu. Na primer: rat između SSSR-a i Nemačke 1941-45. može se – i treba – posmatrati isključivo u međunarodnom kontekstu. Nema smisla proglašavati neutralnost zato što je Staljinov režim u nekim slučajevima bio jednako represivan, a u mnogim čak i represivniji od Hitlerovog. To nije osnova na kojoj odlučujemo koju od dve strane treba da podržimo. Odluka se mora doneti u globalnom kontekstu, odnosno imajući u vidu šta bi pobeda jedne ili druge strane značila za svet.
Podjednako je besmisleno kritikovati ljude zato što nisu podržali politike ili ideologije koje uopšte nisu bile moguće. Opcija koju bismo najviše želeli možda uopšte ne postoji. Nije na meniju. Ako bismo se zatekli u Teheranu u januaru 1979. godine, izbor je bio nastavak kompradorske diktature sujetnog autokrate, teokratska vladavina, preuzimanje vlasti od strane komunista ili uspostavljanje ekstremno levičarskog režima Trećeg sveta. Liberalna demokratija nije bila na meniju. Molina bi možda želeo da je bila, ali jednostavno nije bila. Čovek ima izbor: ili da nastavi da živi u svetu fantazije i zauvek ostane dosledan i „ispravan“ – a samim tim i irelevantan; ili da izabere ono što u datom trenutku smatra manjim zlom.
Zapravo, svaki primer koji Molina navodi mora se razmatrati u svom kontekstu. Uzmimo Crvene Kmere. Oni su došli na vlast nakon svrgavanja diktature Lon Nola, instalirane uz američku podršku. Ali Lon Nol je došao na vlast zato što su Amerikanci odlučili da izvrše invaziju na Kambodžu kako bi zaustavili dotok oružja koje je duž „Ho Ši Minovovog puta“ stizalo u Severni Vijetnam. Dakle, odluka da se podrži Severni Vijetnam, ili Kambodža, ili Sihanuk ne donosi se na osnovu predviđanja o posledicama, već isključivo na osnovu uslova koji su tada postojali. Dolazak Crvenih Kmera na vlast ne poništava ispravnost odluke da se podrži Kambodža u snabdevanju Vijetkonga oružjem. Puko nabrajanje grešaka gubi istorijski smisao. (Pored toga, primer koji Molina navodi tehnički nije sasvim tačan, jer su vladu Crvenih Kmera kasnije, nakon što su ih Vijetnamci zbacili s vlasti, podržavale SAD, a ne „antiimperijalistička“ levica.)
Takvo nabrajanje je i beskorisno. Kada danas odlučujemo o najboljem pristupu, mi možemo da optužujemo Trampa i Putina za američki, odnosno ruski imperijalizam, a Si Đinpinga za nepoštovanje ljudskih prava. Ali u svetu kakav jeste, moramo da donosimo odluke na osnovu istorijskog konteksta i principa manjeg zla. Rat u Ukrajini mora da se završi. Rusija će kontrolisati teritoriju koju niko u svetu neće priznati i to će potrajati neodređeno dugo. Tramp (kao i Bajden) su pomerili Ameriku ka politici koja čvršće uspostavlja njenu dominaciju nad zapadnom hemisferom i fokusira se na suprotstavljanje Kini na globalnom planu.
Govoriti o otmici Madura i pretnjama Grenlandu kao da predstavljaju potpunu novinu u ponašanju Sjedinjenih Država jednostavno je pogrešno. Pre nego što je Maduro otet, isto tako otet je bio i Norijega – i to uz mnogo više žrtava i s angažovanjem 20.000 američkih vojnika koji su napali zemlju bez odobrenja nijednog od međunarodnih tela. Pre nego što je zaprećeno Grenlandu, tako je bilo i sa Irakom, i opet uz mnogo više žrtava.
Ono što u članku „Contra el imperio“ iz „El Paisa“ izgleda kao novo, zapravo uopšte nije novo. Tokom čitavog prošlog veka suočavali smo se sa različitim oblicima imperijalizma. Ponekad su neki od njih bili podržavani jer su (po mišljenju levice) bili bolji za svet ili zato što su unutar zemlje među opcijama na raspolaganju predstavljali manje zlo. Današnja situacija nije drugačija. Imperije su postojale i tokom neoliberalne ere. Nisu izmišljene juče.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
