Пише: Ирена Арсић
Није необично, а лично врло волим да прочитам, да се повремено из таме векова на светло дана промоли понеки заборављени српски писац. И онда се дивимо, уживамо у новооткривеним, а старим делима, усхићени смо својом интелектуалном ширином да сада, ево, можемо поново да читамо и неке писце који током времена, из различитих разлога, углавном политичких, нису били у фокусу интересовања.
Ређа је појава, не само у нашим странама (стари израз, али бољи него – у региону), а и шире, да се затури читав један век, па можда и дуже – што је случај у српској култури.
У питању је литерарно стваралаштво Срба у Дубровнику у периоду од 1841, када је објављена песма Меда Пуцића са јасним културно-националним одређењем, до 1941, односно до светског прелома, када су многи од писаца овог доба већ отишли са животне, а неки пак са културне сцене.
Зашто је тако? Зашто на десетине Дубровчана, Срба по свом личном националном осећању (а јавно објављеном; о томе је подробно писао Дубровчанин Никола Тоља у књизи Дубровачки Срби католици: истине и заблуде), који су писали српским језиком (штокавским наречјем) и бавили се српским темама (а што су, сва три, важећи библиографски и библиотечки критеријуми за устројавање књижевних дела у националну литературу), нису свој литерарни опус могли да уврсте у историју српске књижевности или бар културе?
Елис Бекташ: Са Ловћена кличе вила, Дубровниче, сјећаш ли се Мила?
Шта каже хрватска историографија?
Да ли су (опет) криви други, овога пута хрватска књижевна историографија? Да ли су се хрватски књижевни посленици онако како повремено страсно, али углавном систематски, Држића и Гундулића убрајају у своје литерарне основе грабили око Пуцића, Бана, Градија, Стојановића, Зоре, Војновића (Луја)? Не! Сем понеког спомињања оних којима ово није прави посао (историчара Стјепана Ћосића, али у оквиру културе Срба католика у Дубровнику) нема ни појединачних радова о Дубровчанима овога периода. Било је покушаја, који су се неславно завршили, каква је студија о „коперниканском обрту” у делу Никше Градија, али пошто се то показало као научни промашај, од тога се одустало.
Пошто је овај најприхватљивији разлог декласиран, који је следећи? Да ли је реч о самоцензури српских књижевних историографа?
Нећемо се лагати: времена од педесетих година прошлог века наовамо нису била лака. Ми дуговечнији смо слушали о томе сећања наших угледних савременика. И то увек са живописним појединостима. И тада је било најмудрије одлучити се за приоритете, а онда, из разлога безбедности, и суптилнији начин борбе. Не мислим да је то било погрешна одлука – стара дубровачка књижевност, период ренесансе и барока, до данас је део нашег школског система, а предмет, мудро назван, Књижевност од ренесансе до рационализма одржава се на студијама националне филологије. И то је, вероватно, у ондашњим условима, велико наслеђе српске рагузеологије, односно њеног неприкосновеног ауторитета Мирослава Пантића.
Али где су они за које није било двоумљења да припадају српској култури пошто су сами себе тако квалификовали?
Освета за југословенство
Бољи познаваоци друштвених и, уопште, историјских токова можда би имали за овакав игнорантски потез српске рагузеологије, али и осталих истраживача, и дубље објашњење. Наиме, у последњим деценијама деветнаестог века, у оквиру интелектуалног круга Срба католика у Дубровнику, све чешће се разматра питање судбине Јужних Словена, у чему они виде и решење своје муке – питање Дубровника и опстанка његове традиције. Оквири заједнице Јужних Словена, под именом Југославије, а са Београдом као центром, односно српским народом као оснивачким и водећим, све су чешћа тема не само публицистичких текстова него и литерарних остварења – поезије, најпре. И пре Матије Бана, који је „оптужен” да је уз термин „четник” сковао и реч „Југославија”, било је Дубровчана (поменимо Никшу Градија) који су у оваквој држави видели будућност.
Да ли су на тај начин Дубровчани, искрени заговорници Југославије, били „криви” нашим елитним књижевним посленицима за невоље које су их задесиле у новој држави, моја је смела идеја али и питање.
У том смислу, свако ко се бавио личностима интелектуалног круга Срба католика, био је осуђен на радикализам. Па ми данас не желимо да знамо за, на пример, бројне текстове које су деценијама, највише ван земље, објављивани о овом питању. Та тема била је осуђена на ненаучност, све до деведесетих година прошлог века, када су, нажалост, ратне прилике и додатна национална заоштравања „дозволили” и неке од озбиљнијих осврта на овај пресахли рукавац српске културе. Тако да је између корица књиге Српство Дубровника времешног Јеремије Митровића, иначе некадашњег асистента историчара Владимира Ћоровића, стало све оно што је српска рагузеологија деценијама сакупљала о друштвеном ангажману Срба у Дубровнику, а није смела да објави.
А ко су заборављени писци, Дубровчани, који су својим литерарним опусом испунили читаво једно столеће? Они најистакнутији, а тек их је двојица, на известан начин су познати српској научној и широј јавности. Први од њих, Матија Бан, после више од пола века активног рада, и политичког и културног, али и књижевног у Београду, доспео је у српски школски систем, што му омогућује и место у нашој књижевности. За другог се то не може рећи. Дубровачки племић Медо Пуцић личност је која није непозната у нашој култури (Скерлић га је видео као значајну везу ка српској матичној књижевности, док га је Миодраг Павловић двема песмама уврстио у своју антологију). Ипак, био би, као тема, изненађење на нашим честим научним скуповима.
Следећи пак писци и интелектуални прегаоци (Дубровчани су по традицији обавезани на ангажованост, па и у литератури) нису блиски и обавештенијим српским истраживачима. Ако је неко и чуо за дум Ивана Стојановића, чије дело је актуелизовао Петар Милосављевић, па се његовим жанровским преплетајима бавили и други наши научници (Горан Максимовић, Предраг Станојевић, Славко Петаковић, Тања Богојевић, Наташа Трнавац Ћалдовић), за Луку Зора, Никшу Градија, Петра Франасовића, Стјепа Кастрапелија (псеудоним Стојан Косовац), Вида Вулетића Вукасовића, Људевита Вуличевића, Антуна Вучетића, Франа Кулишића, Јовицу Перовића, Крста Доминковића тешко да је ко чуо или пак прочитао неку од њихових страница. Ако се зна за Војновића, мисли се на Ива, а не на Луја, као што је Вулетић Вукасовић знан као признати фолклориста, али не и као писац романа и приповедака.
Марко Краљевић по трећи пут међу Србима
Узмимо за пример дубровачког племића, правника и писца Никшу Градија, уредника двоје српских новина у Дубровнику, Гуштерице и Гласа дубровачког. Овај печатом потврђени Србин (пошто је при оснивању прве од наведених новина са својим сарадницима у оснивачком акту навео, под посебном тачком, да се заклињу да се „неће претопити у Хрвате”), Краљевића Марка је по други пут довео међу Србе (Домановић би, условно речено, онда био трећи, пошто је Гради своју прозу објавио 1878). То се десило у једној необичној прозној творевини у којој писац приказује свој кошмарни сан изазван читањем текстова у Младој Србадији, да би откровење стигло са српским јунаком:
„Но, ко је онај што силази низ планину на дебелом шарину? Још свијет не виде оваквога јунака! Како му сјају токе на прсима, како му сабља по камену звекета! Реко би, заклео би се да је главом Краљевићу Марко. Нетом приспије на бару, ево ушљивца па носе преда њ наочаре и вијенац, те хоће на силу да и он постане доктуром. Јунак се грохотом смије, те им казује да иду на радњу па ће им бити круха: мало их иду а већином остају да га карају и да се међу собом чупају. Тада Марко удри по њима добрим буздованом те их убије до једнога. Марко ко Марко, весела му мајка!”
Није Гради ту застао. У најави веће драмске творевине, коју није остварио, по мотивима народне песме Марко Краљевић укида свадбарину саставио је драму у стиху Косовка дјевојка.
Све врви од српских владара и великаша
Није Гради био једини. Луко Зоре, филолог, писац, публициста, политичар, објавио је током 1883/84. у часопису Словинац ћирилицом (!) спев од 7.500 десетераца, подељен у два дела од по осам певања („ноћи”) и назван Објављење. По угледу на Дантеову Божанствену комедију, Зоров спев се заснива на путу кроз загробни живот, којим писца, који је одређен и аутобиографским појединостима, води сам Данте. На том путу он сусреће бројне личности из српске историје и културе, међу којима су Свети Сава, краљ Милутин, Стефан Дечански, Вук Бранковић, Марко Краљевић, Ђуро Даничић, Светозар Милетић, али и славне Дубровчане: Руђера Бошковића, Цвијету Зузорић, Миха Працата, Меда Пуцића… Приказујући бројне грехе: охолост, лакомост, сујеверје, бес, завист, злобу, разврат, тврдоглавост, прождрљивост, похлепу, лењост, Зоре испољава дивљење према науци и просвети, посебно њиховим савременим достигнућима, као што износи и најзначајније идеје и успехе из светске историје, књижевности, филозофије. Бројна су и идејна решења која писац предлаже за горуће теме које се тичу будућности Дубровника, односа Срба и Хрвата, јединства Јужних Словена.
Да ли је потребно рећи да је садржај овог спева, иако је због свог антиклерикалног става био спаљиван по дубровачким предикаоницама, апсолутно непознат научној јавности, јер, сем површних спомињања, о њему није писано?
У славу Србије
Да ли је уопште потребно наводити и бројне стихове које су Дубровчани, а најпре, како су они мислили, најзначајнији међу њима у периоду од половине 19. до половине 20. века, Медо Пуцић и Матија Бан, писали у славу Србије?
Већ 1841. године Пуцић је у Босанским даворијама романтичарски полетно певао:
„Србија се дигла веће
Отомански је јарам свргла…
Млади Срби буд’мо ми,
Браћа једне мисли сви,
Мисли слоге, мисли славе,
Мисли љубве братске праве,
У нас гледа народ сав…
Ми морамо осветити
Порушену нашу славу,
Дједа, оца, часну главу,
Име св’јетло, српски род.”
Што се Пуцића даље тиче, тешко да је за његов еп Карађурђевка ико чуо. Тема овог дела у три певања је подвиг српског вожда Ђорђа Петровића, вође Првог српског устанка, и његов трагичан пад. У преко две стотине станци, Пуцић је опевао уздизање Карађорђа од обичног пастира, преко хајдука и побуњеника, до главног противника турске империје, победника и ослободиоца, па затим разочараног вође и, на крају, повратника са идејама за потпуно ослобођење који трагично страда од својих бивших сабораца. Ни песма Срби на Косову, објављена ћирилицом у првом броју поменутог часописа Словинац, није блиска нашој читалачкој публици.
Што се Матије Бана тиче, он је донекле испунио сан Срба Дубровчана. Његово драмско дело је у време настанка било присутно у културном животу Србије, да би данас било готово заборављено. Централни део Бановог драмског стваралаштва, наиме, а што је у вези са његовим националним и политичким радом, јесу трагедије и историјске драме тематски оријентисане на главне моменте из српске историје, на пропаст српске државе, али и обнову после устанка против Турака. Ту је спроведена и Банова мисао о утицају на народну свест, односно о „повјесници преобученој у драмословну хаљину”. Овој фази припадају трагедије и историјске драме Краљ Вукашин, Цар Лазар или пропаст на Косову и Урош Пети, као и билогија Цвијети српске, коју чине драме Таковски устанак и Ускрс српске државе.
Тројан Гундулић – Дубровчанин који је штампао прву ћириличну књигу у Београду
О вили заштитници српске поезије
Аутори књижевности настале у Дубровнику у периоду 1841–1941. године, са темељима у старој дубровачкој литератури, али и са, поред класичног, савременим образовањем и упућеношћу у нове европске литерарне токове, објављивали су дела која илуструју њихове посебности и у овом добу. Они су настојали да се и на овај начин ангажују за одржање своје културе. У њиховом литерарном стваралаштву, као и у осталим областима интелектуалног деловања, осећање српства је превладавало као израз дубровачког начина историјског и културног опстанка, али и као резултат осведочења сопственог културног националног идентитета.
Припадност српској култури они су манифестовали и метафорично. Најугледнији међу њима, на различите начине, у својим говорима (Матија Бан), историографским и поетским текстовима (Медо Пуцић) и осталим прилозима, понављали су своју визију континуитета српске књижевности: вила заштитница поезије је, по паду под Турке, долетела у Дубровник, где је провела векове над главама ренесансних и барокних песника, да би, када је угашена Дубровачка република, 1806–1808. године, слетела у Карађорђеву Србију, где је и остала. Тако пева у Карађурђевки Медо Пуцић:
„Тад под страхом дивљих јањичара
Исели се лик од Вила свети,
Само она која пјесме ствара
У питоми Дубровник долети,
И вјештином удесних гуслара
Народњу нам невољу посвети,
Та и мени сад на крилу стоји
Мјерилом ми све ријечи броји.”
Тиме су, дубровачки писци и на овај начин потврдили своју припадност српској књижевности.
Извор: Магазин Политика
