Опрема: Магазин Таблоид
У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Херш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке динасије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
Магазин Таблоид ће објавити неколико најзанимљивијих делова Хершове књиге, која је приказала слабости и недостатке романтичне и митологизоване слике Џ.Ф.К.
Пише: Сејмор Херш
Двадесет и други новембар. Био је то најцрњи петак у Америци.
Председник Џон Ф. Кенеди је убијен из ватреног оружја у Даласу тридесет минута после поднева 22. новембра 1963. године. Потпредседник Линдон Б. Џонсон, који је пратио председника у Далас, вратио се у Ер Форсу и положио заклетву са окрвављеном удовицом Џека Кенедија поред себе.
Председнички авион је одлетео из крвавог Тексаса у безбедни Вашингтон. Када је Ер Форс полетео, неки од војника и припадника обезбеђења на дужности могли су да се ослободе очаја и беса и почну да постављају неопходна питања. Да ли је смрт Џека Кенедија била први потез у међународној завери? Да ли је Линдон Џонсон сада био мета? Ове забринутости су се делиле у Вашингтону, док је бирократија почела споро да се окреће из једне председничке орбите у другу.
Али човек, који је био најближи Џону Ф. Кенедију, морао је да остави по страни своју тугу и да одмах почне да скрива све доказе о Кенедијевом тајном животу од нације – као и од новог председника, који се одмах уселио у Овални кабинет.
Када је стигла вест о пуцњави његовог брата, државни тужилац Роберт Ф. Кенеди, други најмоћнији човек у Вашингтону, био је на свом имању Хикори Хил у предграђу Вирџиније, на опуштеном ручку од чорбе од шкољки и сендвича са туњевином. Међу гостима је био Роберт Моргентаум, амерички тужилац за Јужни округ Њујорка.
У тим првим сатима ужаса, председников млађи брат је оправдао свој углед прагматичног и чврстог човека, обавештавајући чланове породице, бринући се о повратку тела свог брата, одговарајући на правна питања око проглашења новог председника и, чинило се, губећи се у одговарајућим акцијама.
Биће времена за жалост касније. Сада је требало организовати државну сахрану и утешити председникову удовицу и децу. Међу његовим бројним телефонским позивима рано тог поподнева био је и један упућен Мекџорџу Бандију, саветнику за националну безбедност покојног председника, коме је речено да заштити документе Џека Кенедија. Банди, након што је проверио са Стејт департментом, наредио је да се одмах промене шифре закључаних председникових досијеа, пре него што људи Линдона Џонсона могу да почну да их претражују.
Боби Кенеди је схватио да ће јавно откривање материјала у досијеима Беле куће заувек уништити репутацију Џека Кенедија као председника, али и његову као државног тужиоца. Провео је скоро три године у загонетној ситуацији – као чувар националних закона, као братов тајни оперативац у страним кризама и као лични чувар старијег брата који је уживао у личном претеривању и непажњи.
Два брата су лагала о дугогодишњим гласинама о првом браку Џека Кенедија са припадницом високог друштва из Палм Бича по имену Дури Малколм. Кенедија, тадашњег конгресмена у првом мандату, и Дури су се венчали 1947. године. У интервјуу за ову књигу, Чарлс Сполдинг, један од Кенедијевих најстаријих пријатеља, прекинуо је пет деценија ћутања породице и пријатеља и потврдио своје лично знање о браку. „Сећам се да сам рекао Џеку у време венчања: Мора да си луд. Кандидујеш се за председника и трчиш около да се жениш“, рекао ми је Сполдинг. Брак је пропао.
Сполдинг је додао да су он и локални адвокат посетили суд у Палм Бичу неколико дана касније и уклонили сва венчана документа. „Џек ме је замолио да одем и уклоним папире.“ Током истраживања за ову књигу нису пронађени докази о разводу.
Председникови досијеи би открили да су Џек и Боби Кенеди били више него обавештени о завери ЦИА-е за атентат на кубанског председника Фидела Кастра. Они су били њени најјачи заговорници. Убиство Кастра постала је председничка опсесија након катастрофалног неуспеха инвазије у Заливу свиња у априлу 1961. године и остала је опсесија до краја.
Досијеи Беле Куће такође су се бавили тројицом страних лидера који су убијени током Кенедијевих хиљаду дана на председничком месту – Патрис Лумумба из Конга; Рафаел Трухиљо из Доминиканске Републике; и Нго Дин Дијем из Јужног Вијетнама. Џек Кенеди је подржао и заверу ЦИА-е за атентат на Лумумбу и Трухиља пре своје инаугурације 20. јануара 1961. Био је много активнији у јесен 1963. године, када је брутални државни удар у Сајгону резултирао Дијемовим убиством.
Боби Кенеди је имао још тајни које је могао да сакрије.
У последњим месецима Ајзенхауерове администрације, озлоглашени чикашки гангстер по имену Сем Ђанкана је умешан у атентат на Кастра, уз знање сенатора Џека Кенедија.
Али Ђанкана је био много више од само још једног мафијаша који чини услугу влади – и тражи услугу заузврат. Ђанкана и његови мафијаши у Чикагу, једној од најмоћнијих организованих криминалних операција у земљи, већ су били ангажовани у име Кенедија у председничкој кампањи 1960. године против републиканца
Ричарда М. Никсона, дајући му новац и синдикалну подршку, која је помогла Кенедију да победи у Илиноису и у најмање четири друге државе. Ђанканина интервенција је била договорена уз помоћ Френка Синатре, који је био близак мафији и породици Кенеди, и истакнутог чикашког судије, који је служио као посредник за састанке између гангстера и Џековог милионерског оца, неуморно амбициозног Џозефа П. Кенедија.
Неколико месеци након избора, оптужбе за изборну превару у Илиноису пријављене су Министарству правде Бобија Кенедија – и нису наишле на одговор. Председнички избори 1960. године били су покрадени.
Као што је Боби Кенеди знао, председник Кенеди и Сем Ђанкана нису делили само покрадене изборе и заверу за атентат; делили су и блиско пријатељство са гламурозном разведеном женом из Лос Анђелеса и слободном уметницом по имену Џудит Кембел Екснер.
Интервјуи за ову књигу потврдили су тврдње да је Екснер, која је први пут срела Кенедија почетком 1960. године, била више од обичне сексуалне партнерке председника, да је носила документа од Џека и Бобија Кенедија Ђанкани и његовим колегама, заједно са најмање две торбе пуне готовине.
Екснер је, у низу интервјуа за ову књигу, даље признала да је достављала новац, много новца, од калифорнијских бизнисмена директно председнику. Пословни људи су се надметали за федералне уговоре. У Кенедијевом досијеу постојали су додатни докази о финансијској корупцији.
Још једна група докумената која је морала бити уклоњена бавила се здрављем Џека Кенедија. Кенеди је лагао о свом здрављу током целе своје политичке каријере, више пута негирајући да је патио од Адисонове болести. Али, како су Кенеди и његови лекари знали, Адисонова болест, која утиче на способност тела да се бори против инфекција, била је ефикасно контролисана – и то од касних 1940-их – кортизоном.
Много политички штетнија била је чињеница да је убијени председник патио од венеричних болести више од тридесет година, пошто је више пута лечен високим дозама антибиотика и више пута се реинфицирао због своје континуиране сексуалне активности. Ти записи би били скривени од јавности наредних тридесет година. Нема доказа да је то рекао било коме од својих бројних партнерки.
Кенеди је такође био велики корисник онога што је еуфемистички познато као „ињекције за добро расположење“, које се састоје од високих доза амфетамина. Др Макс Џејкобсон, њујоршки лекар који му је давао ињекције, био је редован посетилац Беле куће и пратио је председника на многим страним путовањима; његово име је било свуда по званичним дневницима. Џејкобсон и његове ињекције били су извор сталног трења између председникових личних помоћника и неких чланова његове Тајне службе, који су упорно покушавали да држе доктора и његове амфетамине подаље од Беле куће. Џејкобсону је лиценца за бављење медицином одузета 1975. године.
Џек и Боби Кенеди били су још чвршће повезани него што су њихови најватренији поштоваоци могли да замисле. Чинило се да су скоро три године његовог председништва непогрешиво клизали кроз сталне домаће и спољне кризе. Али у стварности су живели и радили на ивици понора. Браћа су разумела, за разлику од јавности, да су за само једну вест удаљени од катастрофалног политичког скандала.
Како да чувају тајне научили су од свог оца, успешног финансијера и контроверзног јавног службеника, који је крио колико новца има и како га зарађује. У тим активностима обучавао их је и њихов деда по мајци, Џон Франсис „Хани Фиц“ Фицџералда, корумпирани бостонски политичар, који је једноставно игнорисао непријатне реалности свог јавног живота. Џек и Боби Кенеди су такође од оца и деде научили да – као Кенедијеви – могу да уживају у слободама које су ускраћене другим људима; о последицама њихових поступака требало је да брину други.
Главни антагониста породице био је Џ. Едгар Хувер, директор Федералног истражног бироа, који је знао и био је жељан да искористи – тако је породица била уверена – најмрачније Кенедијеве тајне, укључујући и чињеницу о Џековом браку са Дури Малколмом.
Џеферсон Морли: Захваљујући ЦИА, можда никада нећемо сазнати пуну истину о убиству Кенедија
Хуверови биографи су убедљиво детаљно описали његову способност да прикупи штетне политичке и личне информације о мушкарцима у Белој кући и да их користи као оружје. Неумољиви директор ФБИ-ја пратио је Кенедијеве, оца и синове, од раних 1940-их и био је згрожен њиховим јавним и приватним ексцесима. Али, Кенедијеви су разумели да је Хувер, упркос свом моралисању, чврсто веровао у институцију председника и да се на њега могло рачунати у тренуцима кризе, чак и онима када су у питању љуте жене које траже начин да направе проблеме председнику.
Хуверово поновно именовање за директора ФБИ-ја била је прва Кенедијева објава као новоизабраног председника. Кенедијеви срамни досијеи нису били једини материјали уклоњени из Беле куће 22. новембра. Док је Ер Форс још био у ваздуху, виши агент Тајне службе по имену Роберт И. Бук почео је да раставља још једну од дубоких тајни браће Кенеди – Тандберг системе за аудио-снимање на траке у Овалном кабинету, Кабинету и председниковом дневном боравку на другом спрату Беле куће. Такође је постојао и посебан Диктабелт систем за снимање телефонских линија у председниковој канцеларији и његовој спаваћој соби на спрату.
Лета 1962. године, Џон Кенеди је позвао Бука и наложио му да инсталира уређаје и да буде одговоран за промену трака. Изгледа да је Бук рекао само двема особама о систему – свом непосредном претпостављеном, Џејмсу Џ. Роулију, шефу Тајне службе, и подређеном који му је помагао да надгледа опрему. Буково разумевање је било да су само две друге особе знале за систем док је ЏФК био жив – Боби Кенеди и Евелин Линколн, дугогодишња лична секретарица председника.
Наизглед отворен и директан, млади председник могао је да активира систем снимања када је то желео, путем низа скривених прекидача које је Бук инсталирао у Овалној соби и на председниковом столу. „Његов сто је имао блок са две или три оловке и местом за спајалице“, рекао је Бук у интервјуу за ову књигу 1995. године. „Наместио сам један од тих држача за оловке тако да је могао да додирне златно дугме – било је веома осетљиво – и да укључи касетофон.“
Још један тајни прекидач био је постављен у држач за књиге који је председник могао да дохвати док се одмарао у столици. „Све што је требало да уради јесте да се наслони на њега“, рекао ми је Бук. Трећи је био смештен на малом столу испред стола у Овалној соби, где се Кенеди често састајао са помоцћницима и посетиоцима. Микрофони су такође били сакривени у зидовима кабинетске собе и на сточићу за кафу у председничкој канцеларији. „Кенеди је мало користио ове уређаје у породичном дневном боравку“, рекао је Бук. Током својих шеснаест месеци рада, рекао је Бук, систем за снимање је потрошио „најмање“ двеста ролни трака. „Никада ми нису рекли зашто желе траке“, рекао је Бук, „и никада нисам поседовао ниједну од коришћених трака.“
Бок је уклонио уређаје за снимање из канцеларије која је сада припадала председнику Линдону Џонсону. То је урадио за Џека Кенедија: „Нисам желео да Линдон Џонсон слуша снимљене траке.“ Систем за снимање је нестао у року од неколико сати, заједно са ролнама снимака из Овалне собе и кабинетске собе.
До касног поподнева, на Хикори Хилу је постајала гужва, јер су породични пријатељи, комшије и службеници Министарства правде – као да их је привукао неки инстинкт за преживљавање – прилазили државном тужиоцу. Роберт Кенеди је и даље налазио времена да делује у тајности, и сада се накратко окренуо од потребе да заштити брата како би открио ко га је мождаубио.
Његов први осумњичени био је Сем Ђанкана. Више пута се чуо пресретнуте разговоре, које су снимили агенти ФБИ, да се Ђанкана жали да је жртва двоструке преваре, да је Боби Кенеди његову криминалну организацију означио као главну мету Министарства правде.
Још једна мета Бобијевог рата против криминала био је Џими Хофа и његов корумпирани Синдикат возача камиона; један од његових најискуснијих оперативаца у том рату био је Џулијус Дражнин, који је до 1963. године био супервизор у Чикагу за Национални одбор за радне односе, који је био и задужен за везу са Министарством правде. Боби Кенеди је лично организовао инсталацију безбедног телефона у Дражниновом стану на јужној страни Чикага. Дражнин је неколико пута разговарао са Кенедијем преко безбедног телефона.
Дражнинов безбедни телефон је зазвонио два пута 22. новембра. Први позив је стигао од Кенедијевог сарадника Шеридана „четири или пет сати“ након атентата, рекао ми је Дражнин у серији интервјуа за ову књигу. „Боби ће вас позвати“, рекао је Шеридан. „Има нека питања око којих жели да му помогнете – о атентату.“ Кенедијев позив је стигао неколико тренутака касније. „Потребна нам је сва помоћ коју можете да пружите. Можете ли нам отворити нека врата у Чикагу?“
Кенеди је јасно ставио до знања, рекао ми је Дражнин, да сумња да је Семова Ђанканина банда можда стајала иза убиства његовог брата.
Одмах након тог разговора, Кенеди је одјурио у Пентагон и са министром одбране Робертом С. Макнамаром и другима одлетео хеликоптером до ваздухопловне базе Ендруз, матичне базе за Ер Форс, у предграђу Мериленда. Гомила од три хиљаде ожалошћених Американаца тихо је посматрала како председнички авион слеће неколико минута после шест сати. Уследио је тужан загрљај између председниковог брата и његове удовице. Мала група затим је пратила тело до поморске болнице Бетезда, где је требало да се изврши обдукција.
Упркос тузи, Боби је наставио да се фокусира на потребу да заштити углед Кенедија. У болници је одвео Евелин Линколн на страну. „Боби ми је рекао да Линдонови људи претурају по председниковом столу“, рекла ми је Линколн у најискренијем интервјуу који је икада дала, непосредно пре своје смрти 1995. године.
У ноћи 22. новембра 1963, она и њен муж били су за њеним столом, паковали су фасцикле са председничким папирима до осам сати следећег јутра. Председник Џонсон их је позвао у Овални кабинет у осам и тридесет. „Рекао је: ‘Требаш ми више него ја теби’“, а ту опаску је понављао свим Кенедијевим сарадницима. Онда је рекао: ‘Желео бих да се иселите из канцеларије до девет ујутру’.“
Госпођа Линколн се одмах јавила Бобију Кенедију, који је чекао у оближњој соби. „Није могао да верује“, рекла је госпођа Линколн. „Натерао је Џонсона да продужи рок за исељење до поднева.“ Џонсон је на крају одлучио да одложи неколико дана пре него што се пресели у канцеларију ЏФК-а, али Боби Кенеди није хтео да ризикује, већ је наредио да се досијеи Овалног кабинета и Савета за националну безбедност његовог брата спакују преко ноћи и пошаљу у запечаћену канцеларију до зоре у суботу, 23. новембра.
Лични папири председника и снимци Беле куће завршили су у строго поверљивим канцеларијама једне од најдрагоценијих јединица Џека Кенедија у влади – Специјалне групе за спречавање побуна, чија је мисија била да се бори против комунистичких ослободилачких ратова у Латинској Америци и Југоисточној Азији. Ходник Специјалне групе на трећем спрату у оближњој згради Извршне канцеларије био је најбезбедније подручје комплекса Беле куће, са наоружаним стражарима који су патролирали двадесет четири сата дневно. Председникови папири и снимци сада су били безбедни.
Последњи чин прикривања догодио се у раним јутарњим сатима суботе, 23. новембра, када су се Боби Кенеди и исцрпљена Жаклин Кенеди вратили у Белу кућу, пратећи тело погинулог председника.
Одржан је кратак састанак између Кенедија и Џ. Б. Веста, главног портира Беле куће, који је предао Ашерове дневнике – најдетаљније евиденције које су постојале о посетиоцима, јавним и приватним, председниковим личним одајама на другом спрату. Дневници су представљали оно што се сводило на списак председникових сексуалних партнерки, које је обично пратио Дејвид Пауерс, дугогодишњи лични помоћник Џ. Ф. Кенедија. Дневнике, који се традиционално сматрају јавним евиденцијама председништва, Вест никада више није видео и не налазе се међу документима који се чувају у Кенедијевој библиотеци.
Боби Кенеди је знао, као и многи мушкарци и жене у Белој кући, да је Џек Кенеди живео у јавној лажи као пажљиви муж Жаклин, гламурозне и угледне прве даме. У приватности, Кенеди је био заокупљен готово свакодневним сексуалним везама и раскалашним забавама, до степена који је шокирао многе чланове његове личне пратње из Тајне службе.
Сам број Кенедијевих сексуалних партнерки и безобзирност у њиховом коришћењу, ескалирали су током његовог председничког мандата. Жене – понекад плаћене проститутке, које су проналазили Пауерс и други чланови такозване ирске мафије, који су прихватали и штитили председника – биле би доведене у Кенедијеву канцеларију или његове приватне одаје без икаквог претходног знања или одобрења Тајне службе.
Један агент Тајне службе имао је задатак да донесе експлицитне сексуалне фотографије голог председника са разним љубавницама у галерију Микелсон, једну од најистакнутијих уметничких галерија у Вашингтону, ради урамљивања. У невољно датом интервјуу средином 1996. године, Сидни Микелсон, чија је галерија урамљивала слике за Белу кућу 1960-их (и наставила да то ради наредне три деценије), признао је да је „током низа година урамила бројне фотографије људи – голих и често који леже на креветима – у Линколновој соби. Жене су увек биле лепе.“
У неким случајевима, фотографије су укључивале председника са, како је Микелсон пажљиво описао, „групом људи са маскама“. Још једна незаборавна фотографија, додао је Микелсон, приказује председника и две жене, све носећи маске. „Агент Тајне службе је рекао да је то Кенеди“, рекао ми је Микелсон, „и нисам имао разлога да сумњам у то.“ Фотографије су увек биле високог квалитета“, додао је Микелсон.
Микелсон ми је рекао да је поступак руковања изванредним материјаломувек био исти. Агент Тајне службе би стигао у његову радњу – десет блокова од Беле куће – рано ујутру са фотографијом. „Ја бих је погледао, измерио, а онда би је он вратио.“ Агент би се вратио те вечери, након што би се галерија затворила, и поново чекао у истој соби док Микелсон не заврши са урамљивањем. Никада није имао прилику да направи копију фотографије – нешто што је размишљао да уради – јер је „агент Тајне службе увек био уз њу“.
Џона Ф. Кенедијева је несмотреност можда коначно сустигла у последњим недељама његовог живота. Једна од његових повремених љубавница у Вашингтону, супруга војног аташеа у амбасади Западне Немачке, сматрана је од стране групе републиканских сенатора могућим агентом источнонемачке обавештајне службе. У паници која је настала, жена и њен муж су брзо избачени из Вашингтона, а Роберт Кенеди је искористио сва своја овлашћења као државни тужилац, уз помоћ Џ. Едгара Хувера, да заустави истраге Конгреса и ФБИ-ја.
Кенеди је можда ипак платио највећу цену за своје сексуалне ексцесе и компулсивност. Тешко је покидао мишић препона док се играо поред базена са једним од својих сексуалних партнерки током путовања на Западну обалу последње недеље септембра 1963. године. Бол је био толико интензиван да му је медицинско особље Беле куће преписало чврсти платнени стезник од рамена до препона, који му је држао тело у чврстом усправном положају. Осим тог стезника, носио је и један за леђа, који је требало да му омогући удобно кретање током напорне кампање, укључујући и тај дан у Даласу.
Ти стезници су такође онемогућиле председнику да се рефлексно савије када га је у врат погодио метак који је испалио Ли Харви Освалд. Освалдов први успешан хитац није нужно био фаталан, али је председник остао усправан – и одлична мета за други, смртоносни погодак у главу. Кенедијев стезник за препоне, који је сада у поседу Националне архиве у Вашингтону, није поменут у јавном извештају о обдукцији, као ни повреда која је довела до његов потребе за њом. 22. новембар 1963. године остаће дан породичних тајни, пажљиво чуваних, деценијама које долазе.
Симбол истраживачког новинарства
Сејмор Мирон Херш, рођен 8. априла 1937. у Чикагу, један је од најутицајнијих новинара 20. и почетком 21. века. Дипломирао је историју на Универзитету у Чикагу, а новинарску каријеру је почео у локалним редакцијама, а потом је радио за агенцију АП, Њујорк тајмс и Њујоркер.
Светску славу је стекао 1969. године, открићем злочина над цивилима у Вијетнаму, које су извршили амерички војници, за шта је добио Пулицерову награду. У дугој каријери разоткривао је бројне афере везане за америчку спољну политику, обавештајне службе и војску, укључујући тајне операције ЦИА, прислушкивање америчких грађана, злостављање у ирачком затвору Абу Граиб, као и диверзију на гасоводу у Балтичком мору, која је извршена по наређењу тадашњег председника Џоа Бајдена. Иако потиче из литванске јеврејске породице, Херш данас пише о израелским злочинима у Гази.
Међу десетак књига, најзначајније су оне о породици Кенеди и Хенрију Кисинџеру, као и мемоари „Репортер“. Иако је критикован због ослањања на анонимне изворе, Херш је симбол правог, агресивног и слободоумног истраживачког новинарства.
Извор: Магазин Таблоид
