Пишу: Џефри Сакс и Сибил Фарес
Економиста Џон Мејнард Кејнз је још 1919. године, у књизи Економске последице мира, записао чувену мисао:
„Не постоји суптилнији нити сигурнији начин да се сруши постојећа основа друштва од кварења валуте. Тај процес ангажује све скривене силе економских закона на страни разарања, и то на начин који ни један човјек од милион није у стању да препозна и дијагностикује.“
Сједињене Америчке Државе усавршиле су ову вјештину разарања тако што су долар претвориле у оружје, користећи економске санкције и финансијске политике да изазову слом валута у земљама које су на мети. Дана 19. јануара објавили смо текст „Хибридни рат САД и Израела против Ирана“, у којем смо описали како Сједињене Државе и Израел воде хибридне ратове против Венецуеле и Ирана кроз усклађену стратегију економских санкција, финансијске принуде, сајбер-операција, политичке субверзије и информативног рата.
Овај хибридни рат осмишљен је с циљем да се униште валуте Ирана и Венецуеле, како би се изазвали унутрашњи немири и, у коначници, промјена режима.
Већ 20. јануара, само дан након објављивања нашег текста, министар финансија САД Скот Бесент је јавно потврдио — без икаквих ограда, извињења или двосмислености — да је наш опис заиста званична политика Сједињених Америчких Држава.
„Крајње је вријеме да се државе свијета суоче са америчким одметничким економским понашањем… Оваква безаконост је незаконита, неодговорна, штетна, дестабилизујућа и, у коначном исходу, неефикасна чак и у остваривању сопствених америчких циљева, а камоли глобалних.“
У интервјуу у Давосу, секретар Бесент је детаљно објаснио како су санкције Министарства финансија САД намјерно осмишљене тако да доведу до слома иранске валуте, паралишу његов банкарски систем и изведу иранско становништво на улице. Ријеч је о кампањи „максималног притиска“, чији је циљ да се Ирану ускрати приступ међународним финансијама, трговини и платним системима.
Џефри Сакс и Сибил Фарес: Свеобухватни мировни план за Блиски исток
Бесент је том приликом изјавио:
„Предсједник Трамп је наложио Министарству финансија и нашем одјељењу OFAC — Канцеларији за контролу стране имовине — да извршимо максималан притисак на Иран. И то је успјело, јер је у децембру њихова економија колабирала. Видјели смо како је једна велика банка пропала; централна банка је почела да штампа новац. Постоји несташица долара. Нису у стању да обезбиједе увоз, и управо зато су људи изашли на улице.“
Овдје је отворено и недвосмислено изложен узрочно-посљедични ланац: америчке санкције су изазвале слом валуте и крах банкарског система.
Ова монетарна нестабилност довела је до несташица увоза и широког економског страдања, што је на крају изазвало немире. Бесент је своје излагање закључио тако што је поступке САД окарактерисао као „економску државничку вјештину“, а економски слом Ирана као „позитиван“ развој догађаја:
„Дакле, ово је економска државничка вјештина, без испаљеног метка, и ствари се овдје крећу у веома позитивном правцу.“
Оно што секретар Бесент описује, наравно, није „економска државничка вјештина“ у њеном традиционалном смислу. То је рат вођен економским средствима, у потпуности осмишљен да произведе економску кризу и друштвене немире који воде ка паду власти. И управо се то самохвалисаво представља као „економска државничка вјештина“.
Људска патња коју изазива отворени рат и она коју доносе разорне економске санкције нису тако различите како се понекад мисли. Економски слом производи несташице хране, лијекова и горива, истовремено уништавајући уштеђевину, пензије, плате и јавне службе.
Намјерно изазван економски колапс гура људе у сиромаштво, неухрањеност и прерану смрт, исто као и отворени рат.
Овај образац страдања као посљедице америчких санкција добро је документован. Капитална студија објављена у часопису The Lancet, коју су спровели Франциско Родригес и сарадници, показује да су санкције у значајној мјери повезане са наглим растом смртности, при чему су најјачи ефекти уочени код једностраних, економских и америчких санкција, а укупан број жртава упоредив је са оним у оружаним сукобима.
Економски рат ове врсте крши темељна начела међународног права и Повељу Уједињених нација. Једностране санкције, наметнуте изван овлашћења Савјета безбједности УН, нарочито када су осмишљене да изазову страдање цивилног становништва, незаконите су.
Хибридни рат не измиче међународном праву тиме што избјегава бомбардовање (иако су САД и Израел, наравно, и Иран незаконито бомбардовали). Незаконитост америчке „економске државничке вјештине“ не односи се само на Иран и Венецуелу, већ и на десетине других земаља које трпе штету због америчких санкција.
Европа је, чини се, можда почела да увиђа да саучесништво у америчким економским злочинима не доноси спас, будући да се Трампова администрација сада окреће против саме Европе на сличан начин — додуше, уз царине умјесто санкција.
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
Трамп је пријетио Европи царинама уколико не преда Гренланд Сједињеним Државама, иако је ту пријетњу барем привремено повукао. Када је Трамп „позвао“ Француску да се придружи његовом Одбору мира, запретио је увођењем царине од 200 одсто на француско вино ако Француска одбије позив. И тако редом.
Сједињене Америчке Државе могу да воде овакву свеобухватну економску офанзиву зато што је долар кључна валута у глобалном финансијском систему.
Уколико треће земље не поступе у складу са америчким санкцијама против Ирана и Венецуеле, САД пријете да ће увести санкције банкама тих трећих земаља — конкретно, да ће их искључити из поравнања у доларима (познатих као систем SWIFT).
На тај начин САД спроводе своје санкције и над земљама које би иначе радо наставиле трговину са државама које Вашингтон настоји да гурне у економски колапс.
Иако америчке санкције краткорочно дјелују тако што производе биједу и патњу, њихова непрекидна и масовна примјена убрзано подстиче друге економије да се одвајају од америчког финансијског стезања.
Земље БРИКС-а, као и многе друге, све више шире међународну трговину у сопственим валутама, градећи тако алтернативе употреби америчког долара и тиме избјегавајући овакве санкције. Способност Сједињених Држава да другим земљама намећу финансијске и трговинске санкције ускоро ће опадати — вјероватно нагло у годинама које долазе.
Крајње је вријеме да се државе свијета суоче са америчким одметничким економским понашањем. Сједињене Државе воде економски рат све већим интензитетом, док га истовремено називају „економском државничком вјештином“.
Оваква безаконост је незаконита, неодговорна, штетна, дестабилизујућа и, у коначном исходу, неефикасна чак и у остваривању сопствених америчких циљева, а камоли глобалних.
Европа је до сада углавном окретала главу на другу страну. Можда ће се сада, када је и сама под пријетњом, пробудити и придружити остатку свијета у настојању да се стане на пут америчком дрском и незаконитом понашању.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године руководио Институтом за Земљу. Такође је предсједник Мреже УН за рјешења одрживог развоја (SDSN) и комесар Комисије УН за широкопојасни развој.
Сибил Фарес је стручњакиња и савјетница за политику Блиског истока и одрживи развој у оквиру SDSN-а.
Извор: Consortium News
