Пише: Немања Рујевић
У новој књизи Страхоћутња, немачки филозоф Рихард Давид Прехт сажима шта све у модерном, крхком свету ограничава слободу говора – од узбуђивања на друштвеним мрежама до полуцензуре у класичним медијима. Иако је Србија у друкчијој галаксији од Прехтове публике, неке поенте важе универзално
Без проблема се може попети на Споменик бану Јелачићу у центру Загреба и викнути: “Ово је Србија!”. Проблем је само после сићи.
Тако, као у том вицу, стоје ствари са слободом говора у данашње време, примећује немачки филозоф Рихард Давид Прехт – није згодно рећи све. Има проказаних ставова који производе изопштенике. У новој књизи Angststillstand, што се слободно може превести као Страхоћутња, Прехтова тема је зашто се људи устежу да искажу мишљење чак и у либералним демократијама, дакле, тамо где се због “деликта мишљења” не иде у тамницу нити се стреља.
Прехт је у занимљивој позицији – његове књиге се продају као алва, чест је гост телевизија, има веома слушани подкаст… а опет, вазда се третира као сметало, реметилац наводних консензуса било о правилима током пандемије или по питању наоружавања Украјине. И није усамљен – према једној скорашњој анкети, чак 57 одсто Немаца мисли да је боље пазити шта говориш код неких политичких тема.
Србија, наравно, није Немачка. Када већ и статус на Фејсбуку може водити губитку посла у провинцији, кад се са посла избацују наставници и професори, када напредњачки систем извесно кажњава “деликт мишљења”, онда је то пар корака даље од “аутоцензуре” и ближе класичној цензури каква влада у диктатурама.
Но иако Прехт пише о другом амбијенту и обраћа се друкчијој публици, много се у Страхоћутњи може наћи универзалног. Рецимо о “идентитету” и увређености у модерном времену, где свако живот курира на друштвеним мрежама. Преосетљивости су бројне, а људи стопљени са својим ставовима и “идентитетима” у једно. Дирни им у то, и замерићеш им се занавек.
Прехт броји себе у левичаре и таман посла да кука зато што људи траже своју аутентичност и права. Заправо обратно: “Горка поента је да идеал самоодређујуће слободе кроз аутентичност води у друштво које тера на конформизам како се не би зашло у бројне индивидуалне просторе других и како се они не би повредили. Тиме се пак простор слободе мишљења не повећава него сужава јер се смањује коридор онога што се сме рећи, а да не изазове негодовање или узбуђивање”.
Моралне узвишице
Али, само мало – зар није на делу вишак, а не мањак мишљења? Ево се у Србији приводи крају сезона празновања и слава где се теча и ујка увек посвађају о политици. До пре пар година само су ту бину имали, а сад имају Фејсбук барем, можда и Твитер, ТикТок или блог. Само једног четвртка преподне могу испалити двадесет мишљења на двадесет тема, сасвим необавезно.
О множењу медија да и не говоримо. Сутра ујутру ће на двадесет српских телевизија седети двадесет људи да “прелистају” штампу. Водитељке са свежом фризуром и водитељи са брадом од три дана замолиће их да “само мало прокоментаришу” ово или оно, а најбоље и ово и оно. Терор сматрања је општи.
Али према Прехту, то парадоксално зна да угуши мишљење. На мрежама анонимност доприноси оштрини какве нема у комуникацији лицем у лице, каква се сматра инцидентом чак и у кафани када су сви поднапити. А на друштвеним мрежама је уобичајена, рутинска.
“У анонимности рекламирамо за себе највиши етички ниво, како бисмо са те узвишице надоле гледали на неистомишљенике. Ко не види свет као ми није само друкчији нити се само вара, већ је морални отпад. Свако спорно питање тиме постаје питање карактера мог саговорника. (…) И смисао наших коментара је далеко мање у потрази за истином него што волимо да мислимо. Прави смисао састоји се у томе да се на позорници представимо као морално чисти и надмоћни.”
У подужем есеју “Расправљати”, на који се Прехт пар пута позива, филозофкиња Свења Фласпелер пише да су расправе међу потпуним странцима почеле да личе на свађе међу вољенима “јер нам у тиранској интимности друштвених мрежа нико више није стран у правом смислу речи”.
Свако воли да га воле
Ућуткивање се, пише Прехт, не врши лепљењем фластера на уста него притиском, увредама, шитстормом. У Србији бисмо рекли – и ботовским нападима. Много је ко из наше медијске и интелектуалне чаршије дигао руке од јавних наступа (мада то не би јавно признао) да не би био развлачен на друштвеним мрежама или режимским медијима.
Улогу игра низ пожељних, готово обавезних ставова који се обично називају мејнстримом. Прехт се јетко присећа како је то било у доба пандемије – ко је против затварања у куће и катанца за школе, тај је малтене био убица! Ко није хтео да се вакцинише, тај једва и да је био човек!
У ранијој књизи Седма сила, коју је писао са Харалдом Велцером, Прехт је утаначио појам “курсор-новинарства”, оног које читаоцу сугерише шта треба да мисли. Различити ставови у друштвеним расправама су и даље допуштени, али је њихова цена различита. Ко заступа оне препоручљиве, тог греје Сунце медијске пажње. Ко одступа, тај лако може бити оцрњен и, коначно, избегаван и бојкотован.
И ту је могуће повући паралелу са Србијом, али уз кључни додатак. У напредњачкој Србији функционишу две паралелне јавности – свака има свој сет ставова, свој списак гостију и своје мехуре. То делује моћно чак и на независне умове, рекла је раније за њузлетер “Времена” социјална психолошкиња Ивана Јакшић (текст на нашем порталу “Ох не, цитираће ме Информер”).
“Потреба за припадањем и валидацијом је неодвојиви део људске природе, па тако и остварени, независни аналитичари од неупитног интегритета засигурно осећају извесну дозу нелагоде када износе усамљена мишљења која се у круговима који их иначе прате и подржавају могу тумачити као дисруптивна. Свако воли да припада”, додала је она.
Прехт у Страхоћутњи продубљује тезу наводећи да је “машинерија узбуђивања” (шитсторма) постала “универзално оружје”. “Кад у једном тренутку постане друштвено прихваћено или чак препоручљиво да свако ко је једном употребио погрешну реч или тон мора да се повуче или клечи на кукурузу, тада више нема бране систематском изопштавању људи.”
Приде, интернет памти. Друштвене мреже касапе изјаве са телевизије, извлаче из написаног контекста. Тиме се, пише Прехт, зазива надреално чистунство. Ко једном зглајзне, тешко да му ишта помаже.
“Тако се призива замисао друштвене хармоније која се у стварности испоставља као страхоћутња. Само немој превише скретати са мејнстрима, само немој доводити у питање став већине – све то може и за неколико година бити проказано као јерес и употребљено против тебе.”
Како да одрастемо
Овај филозоф није једини који јачање нове деснице диљем Европе доводи у везу управо са све тврђим границама мејнстрима. Алтернатива за Немачку, рецимо, имиџ гради баш на томе да они смеју да кажу оно што естаблишмент не сме, намерно провоцирајући и ударајући на ниже страсти. И на улози жртве – ето, видите како нас ућуткују!
Према Прехту, свако такво сужавање дебате открива туторски став према публици. Читаоцу и гледаоцу се изгледа више не верује да је у стању да се свестрано информише, да чује и овај и онај став, да истрпи нијансе или чак глупости, па и нешто што га нервира. “Прималац поруке тако постаје универзални трауматизовани пацијент чије се добростање мора штитити по сваку цену јер ће иначе, наводно, претрпети страшну штету.”
То читава друштва уводи у неотенију, синдром вечног неодрастања. Зато је на корици Прехтове књиге аксолотл, врста даждевњака који остаје ларва и не пролази метаморфозу типичну за водоземце – иако му то не доноси никакве еволутивне предности. Напротив, та врста, из слатких језера Мексика, налази се пред изумирањем.
А бити одрастао код људске врсте значи прихватити чињеницу да свет и други људи нису ту да се са тобом слажу и да буду твоја ехо-комора. Кад друштва инфантилно и олако ограничавају шта се сме рећи, себе уједно коче.
Лана Басташић: Цензура у Немачкој према уметницима који се солидаришу са страдањем Палестинаца
“Зар расправа, противречности и отпорност не спадају у успелу социјализацију, и то не само личну већ ону која омогућава постање и раст целог друштва?”, пита се Прехт. “Прави морални напредак није могућ без праве конфронтације и без културе дебате која иде у поље ризика и тиме далеко надилази терапеутска својства.”
У сличном тону, филозофкиња Фласпелер пише да расправе – можда оштре и без икакве шансе за консензус – морају бити могуће јер се само тако могу спречити непријатељства.
“Људи се могу спорити у модусу непријатељства. Или то чинити као противници. Непријатељима и противницима је заједничко то што желе да победе и не попусте. Може победити само један. Али док непријатељ мора бити уништен, противника само треба победити. То је суштинска разлика”, пише она.
Друштвене промене, закључује Прехт, неће успевати “све док смо ледени капиталисти свог самоостварења и истовремено крхки цветићи који захтевају уважавање и обзир од других, а то исто другима нису спремни да пруже”.
Извор: Време
