Piše: Vladimir Dragutijević
Pohvala našim monahinjama
Srpsko žensko monaštvo zaslužuje da mu se peva himna: obnovljeno posle Prvog svetskog rata, pod snažnim uticajem ruskih podvižnica izbeglih pred boljševicima i našeg bogomolničkog pokreta, ono je, kada su komunisti bili na vlasti, činilo čuda hrišćanskog požrtvovanja i sijalo nebeskom lepotom. Sve bi manastire komunisti pozatvarali i svuda bi ulaznice naplaćivali, kao u Makedoniji, da Hristove neveste nisu stale u odbranu svetinja, i, kao Mironosice pod krstom na Golgoti, molitveno čekale pobedu Gospodnju, dajući dokaze da je vera nerazoriva. Kakvi su to životi – krajem 2025. upokojila se, recimo, mati Domnika, igumanija manastira Grnčarice, koja je monaški život počela kao devojčica od tri godine! Misli li ko o takvim dušama, ugleda li se na njih? Ili nas zanima samo praznina tabloida i šareno ništavilo rijalitija?
Iz naših patrijarhalnih seoskih domova, prožetih radom i čestitošću, uzletele su kao ptice ka Nebeskom Jerusalimu. Na svojim krilima, gostoljubivim i zlatnim, nosile su svakoga: episkope kojima su služile, manastirske duhovnike koji su se podvizavali u njihovoj obitelji, sveštenike koji su, tamo gde nema duhovnika, dolazili da vrše bogosluženje, vernike što su tražili utehu u vremena smutna, nevernike koji su, ako su bili pristojni, sa simpatijama gledali njihov trud…
A borbenim bezbožnicima su pružale otpor, onaj jaki, ženski, koji izgleda kao da i nije otpor, ali je tvrđi od čelika.
Među monahinjama su se odlikovale igumanije. One su bile Hristove golubice za dostojne i oštrokljune orlice za nedostojne: za svakoga su imale odgovor, sa, kako bi rekao apostol Pavle, oružjem pravednosti desnim i levim. I njih gledajući, bilo je jasno kako su, kada je Bogočovek stradao, samo Mironosice imale smelosti da budu sa Onim Koga raspinju, dok su muškarci, apostoli, osim Svetog Jovana Bogoslova, odbegli, „straha radi judejskoga“. Da li je slučajno da se Vaskrsli javio prvo njima, i da su one svima objavile tajnu ustajanja iz mrtvih?
Ko nam je otišao
Ovih dana, na Krstovdan uoči Bogojavljenja, napustila nas je i otišla svom Ženihu Hristu mudra igumanija ljubostinjska, mati Hristina.
O njoj su verni hrišćani, poklonici Ljubostinje, zapisali ovo:“Noćas, na Krstovdan, u dva sata iza ponoći u manastiru Ljubostinji upokojila se u Gospodu igumanija Hristina Obradović.
Rođena davne 1931. godine u selu Sedlare nedaleko od Trebinja.
Živeći u Bogomoljačkoj porodici, otišla je u monaštvo po ugledu na brata koji je par godina ranije došao u manastir Žiču.
Velika (svetovno ime) stupa 1943. u manastir Jovanje Ovčarsko.
U najteža ratna vremena podnosi zajedno sa sestrama mnoga iskušenja i stradanja.
Po blagoslovu 1947. godine prelazi u manastir Ljubostinju pod duhovno rukovodstvo mati Varvare.
Nedugo posle prelaska, 1951. godine prima monaški postrig iz ruku episkopa šumadijskog Valerijana koji je monaši u Ljubostinji.
Od stupanja u manastir Ljubostinju prolazi brojna poslušanja vredno i marljivo sa ostalim sestrama obnavljajući manastir.
Po potrebi obavlja najčešće poslušanje vozača kako bi sestrama olakšala životne potrebe.
Svako poslušanje ispunjavala je bespogovorno znajući da time doprinosi svetinji i svojoj igumaniji.
Mnogi je pamte kako sa čezama prevozi voće i namirnice na trsteničku pijacu gde ih je prodavala.
Kasnije je to činila automobilom prevozeći i drugim manastirama.
Kada su sestre osnovale tkačku, pletarsku, i krojačku radionicu, ona je sa mati Varvarom odlazila u nabavku materijala i isporuku rukotvorina.
Posle usnuća igumanije Varvare 1995. godine preuzela je upravu manastira.
Na dobrim temeljima duhovnosti vodila je manastir domaćinski i onako kao je naučila od svoje duhovne matere.
Trudila se da manastir održi u poretku i duhovno i materijalno.
Uvek je rado dočekivala sve one koji su dolazili u svetinju posebno monaštvo i sveštenstvo.
Blaga na rečima utehe i saveta za sve koji su joj se obraćali, ali istrajna i neodstupna u čuvanju Svetog Predanja koje je nasledila od svoje igumanije i velikih duhovnika.
Bila je jako poštovana u celoj okolini, ali i šire.
Miloš Lalatović: Mati Ana (Adžić), primjer požrtvovanosti, istrajnosti i ljubavi
Kad bi se negde pomenulo ime mati Hristine odmah se znalo da je to krstonosna igumanija Ljubostinjska.
Danas tuguju njene sestre, rođaci i svi oni koji su se nazivali njenim duhovnim čadima iz celog sveta, posebno njena Hercegovina koju je neizmerno volela i uvek sa radošću pominjala.
Zaupokojena Liturgija i opelo biće služeni u sredu, 21. januara 2026. godine, sa početkom u 8 časova u manastiru Ljubostinji.
Neka joj je večan spomen i Carstvo Nebesko.“
Tačne, jednostavne reči, ali im, po skromnim silama, treba dodati i još nešto ( i svako ko je pamti, neka doda, da se sačuva lepa uspomena u zlo doba ).
Kći zemlje Hercegove
Mati Hristina je bila sunčana kći zemlje Hercegove, koju je napustila kao devojčica: otac je uspeo da porodicu ( nju, majku i brata, koji će kasnije postati ugledni srpski podvižnik, otac Hristifor ) prebaci do Majke Srbije strašne 1941, kada je Hercegovina gorela od ustaških zlodela i kada su se jame punile ljudima samo zato što se krste sa tri prsta. Mati se sećala tog putovanja kao da je juče bilo: radost ulaska u slobodu nikad nije zaboravila.
Prethodno je iz svog sećanja slušaocu prinosila nešto još ranije, i još bolnije.
Reč je, naime, o poseti kraljice Marije Karađorđević Dubrovniku, o kojoj Saša Nedeljković piše:“Kraljevska porodica boravila je 1935. u dvorcu Miločer u Paštrovićima kraj Budve. Kraljica Marija je zajedno sa svojom majkom i infantkinjom Beatrisom posetila Dubrovnik. Stigla je u Dubrovnik iz Boke Kotorske. Na ulazu u Dubrovnik posetila je crkvu i dvorište dominikanaca. Starešina manastira se zahvalio kraljici na njenom poklonu, što je tog jutra stigao od uprave kraljevih dobara u iznosu od 50.000 dinara za popravku crkvenog krova. Posle toga kraljica je otišla u kraljevski dvor (knežev) gde se odmorila, pa je obišla relikvijar stolne crkve, gde ih je dočekao biskup sa rektorom katedrale. Posle katedrale obišle su franjevački manastir, gde ih je dočekalo starešinstvo. Zatim su se prošetale Placom kralja Petra (Stradunom) zanimajući se za nacionalne radnje a posebno su posetile radnju Luja Kraja. Ušle su u crkvu sv. Vlaha. I ako se nije znalo za dolazak kraljice ipak se brzo skupilo mnoštvo građana, koji su na izlazu iz dvora, pa ispred katedrale i franjevačkog manastira, a posebno niz čitavu Placu i pred sv. Vlahom neprestano pozdravljali. Kraljica je otpozdravila mahanjem ruke. Kraljica je automobilom, kojim je sama upravljala, krenula ka Trstenu, gde su gosti pregledali starinsku vilu gospara Vita Goce. Bili su počašćeni i izjavili su da će opet doći „na čaj” kod gospara Vita. Kad je narod doznao za njihov dolazak okupilo se brzo celo mesto i burno ih pozdravilo.“
Mati Hristina je bila dete, ali joj je u gorkom sećanju ostalo da kraljica nije obišla hercegovačke Srbe, nego je, sasvim u skladu sa ideologijom „integralnog jugoslovenstva“, platila obol zabludama koje su 1941. ustale da ubijaju i zbog kojih je morala da beži u Srbiju.
I dobegla je, i krenula za Hristom. Ali Hercegovinu nikad nije zaboravila. Kada joj je, na kratko vreme pred upokojenje, prijatelj manastira, doktor Braca, doneo kamenčiće iz temelja njene rodne kuće, radovala se kao malo dete.
Igumanija Pećke patrijaršije: Od prašine i šuta ne možemo da dišemo
Velika svetinja srpska
Ljubostinja je velika svetinja srpska – predanje kaže da ju je kneginja Milica podigla na mestu na kome je srela kneza Lazara. Podigla ju je u teškom pokosovskom času, plačući nad supružnikom i njegovom vojskom, i pretvarajući kamen hrama u vez i čipku sa nebeskim praobrazom u osnovi. S leve strane hrama je kivot Svete Evgenije – Efrosinije Lazareve, a s desne strane je njena verna sapodvižnica Jefimija, „ćerka gospodara Drame“, vezilja i pesnikinja čije su suze postale grumenje duhovnog zlata kojim se, kako ima reč, nebo kupuje.
Ljubostinja je i manastir zatočenja Svetog vladike Nikolaja, iz koga su ga Nemci odveli prvo u Vojlovicu pa u Dahau. U blizini ćelije mati Hristine je spomen – soba Nikolajeva, u kojoj je, između ostalog, i njegova frula. Tu je Vladika Nikolaj pisao svoje premudre knjige, od „Teodula“ do „Mudre igumanije ljubostinjske“, i plakao za svojim narodom raspetim zbog svoga zaveta sa Hristom.
Sveto srpsko predanje
Mati Hristina je išla putem svoje prethodnice, mati Varvare, i držala sveto srpsko predanje. O njemu je Sveti vladika Nikolaj pisao:„Vi znate, kako se mati Hristosija pripremala za Pričest. Ona je imala sve novo odelo za Pričest. I pred Pričest hranila se samo suvim hlebom i sirćetom. Kad su svi drugi mrsili pred Spasovdan, ona se hranila hlebom i sirćetom. I pričestila se na Spasovdan. I opet je zapostila, da bi se ponovo pričestila na Svetu Trojicu. Ali je baš na ovaj veliki Praznik osvanula mrtva. Uoči Trojičindana ona nije ni legala u postelju. Spremila je svoje novo odelo i metnula na postelju, da bi se obukla kad udari klepalo. I na kolenima molila se Bogu? Izjutra, našli su je mrtvu kako kleči, sa uzdignutom desnom rukom i sastavljena tri prsta. Bila je u licu žuta i svetla. Sveta moja ćerka, starica Hristosija! Neka je Gospod Hristos postavi posred Raja sa ostalim kćerima mojim iz toga manastira i iz drugih mojih manastira. Svima vama poznata je ova sveta starica, koja je godinama služila u oltaru i dodavala kadionicu duhovniku. Ja vam nju spominjem samo zato da bih vas pobudio da se i vi savesno spremate za primanje Svetog Pričešća. Nemojte nedostojno prilaziti Putiru. Ispovedite se, oprostite se iskreno sa svojim sestrama, pa onda sa strahom priđite i primite Život od Života, Svetost od Svetosti, Boga od Boga. A kad primite Pričest, celivajte Putir, sa pomislom da celivate rebro Gospoda, iz koga je izašla krv i voda.“
Kako je rekao Sveti vladika Nikolaj, tako je držala i mati Hristina.
Umesto zaključka
Dobroljubiva i gostoljubiva, mati Hristina je bila, na prvom mestu, hristoljubiva i srboljubiva. Na službi Bogu i rodu, stajala je kao sveća i molitveno dogorela do kraja. A kraj je, za hrišćane, novi početak – početak u večnosti. Brat njen, jeromonah Hristifor, koji je bio poklonik Svete Zemlje, darovao joj je krst koji je tamo osveštan. Na pozadini krsta pisalo je – Krstovdan. I mati Hristina je otišla baš na Krstovdan 2026. Tražila je da je sahrane sa bratovljevim darom: tako je i bilo.
Moleći se za pokoj njene duše, blagodarimo Bogu što smo je znali i njenu ruku celivali. Putovanje sa nastavlja sa još jednom zvezdicom u mračnoj noći iznad našeg karavana.
Izvor: Iskra
