Пише: Желидраг Никчевић
„Пиши пјесму тако да је без стида можеш довикнути пријатељу преко улице“ – савјетовао је непоновљиви Јејтс. Не знам никога ко је на висоравни српске лирике тај наук слиједио са толико непатвореног шарма и доброте, са тако очаравајућим, дискретним а јарким оглашавањем туге и љепоте пјесничког заједништва, као што је то у протеклим деценијама чинио мој незаборавни пријатељ, уснули раб Божји, Миодраг Мијо Раичевић.
Од првих својих стихова, оних подгоричких, у окошталој средини обузетој трагичним осјећањем живота и „борбом непрестаном“, Мијо је умјесто нас, за све нас, пропјевао из чудне аутсајд позиције која претенциозном идејном пјесништву остаје заувијек страна и непозната.
Рођени Црмничанин је тада мајсторски ревитализовао потрошени говор предграђа, станичних ресторана и сентиш-споменара – као да наша комплетна осјећајност мора бити преиспитана, реорганизована, изнова записана. Ни овдје, у стоном, у вољеном Београду, ништа није било толико свето да не би (без рутинске стилизације и метафизичких смицалица) могло бити приведено његовом бескрајно инвентивном и духовитом, бескрајно топлом лирском и људском исказу. Узвишеност је коначно збачена са лажног пиједестала, а њен патетични близанац, романтика, сад лакше дише. И хумор, тај лежерни и непоткупљиви свједок темељне ишчашености наше свакодневице, у његовим пјесмама наставља да трепери без престанка, попут нетражене а вјечне утјехе. Чак и сад.
Почивај у миру, добри човјече… И довикни нам понекад понешто преко те улице…
Извор: ИН4С
