Cреда, 18 феб 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Александар Тепавчевић: Дилема реконструкција или новоградња у светлу транзиције ка одрживим градовима будућности

Журнал
Published: 15. јануар, 2026.
Share
Слика 1. Данашњи мегалополиси су основни и највећи генератори CO2 емисија, (Фото: Pixabay)
SHARE

Текст је у цјелости преузет из грађвинско архитектонског часописа “Гренеф”

Пише: Александар Тепавчевић

Грађевински сектор, са око 37% удела у укупним глобалним емисијама гасова са ефектом стаклене баште, спада међу највеће узрочнике глобалног загревања и климатских промена. У оквиру савремене доктрине одрживог развоја, декарбонизација градова до 2050. године постаје јасан и неизбежан императив. У том контексту, намеће се питање: који од два приступа представља оптималнији пут ка остваривању тог циља?

Град је основни нуклеус урбане животне средине и као динамичан организам се развија и расте под утицајем низа комплексних и међусобно преплетених друштвено-економских, климатских и политичких фактора. Стога, резултујућа грађена средина представља колаж сачињен од зграда и просторних целина из различитих епоха који сведочи о начину живота, филозофији и култури садашњег друштва али и неких прошлих времена, пружајући идентитет својим становницима и припадницима сличног културолошког поднебља.

У тако дефинисаном развојном и просторно-временском континууму, смене великих историјских епоха одувек су представљале велике тектонске поремећаје и прекретнице у даљем развоју градова. Како би се испратила потреба за просторним ширењем услед повећања популације и прилагођавања новим концептима просторне организације и технолошким захтевима, неретко су комплетно или парцијално рушени читави делови градова.

Познати су примери градова попут Париза и Барселоне који свој данашњи изглед и популарност дугују грандиозним урбанистичким бравурама својих урбаниста Османа и Серде (слика 2). Већина модерних градова данашње источне и југоисточне Европе настали су из пепела, на таласу послератне обнове по принципима касног модернизма.

Слика 2. Сердијева урбанистичка матрица као подлога за даљи развој Барселоне, (Фото: pexels.com)

Енергетске кризе из друге половине 20. века и предвиђени крај фосилних енергетских извора покренули су нову епоху у развоју човечанства. Промена коју промовише савремени глобални дискурс о одрживој будућности, почива на темељима Зелене Агенде, која у грађевинској индустрији промовише прелазак на обновљиве изборе, минималну потрошњу енергије и ресурса и градњу компактних и зелених, одрживих градова. У том контексту постојећа инфраструктура и градитељско наслеђе подлеже критичком сагледавању из потпуно новог угла.

Ако је циљ самоодрживи град будућности поставља се и легитимно питање који се део постојећег грађевинског портфолија, и на који начин, може адаптирати ка захтевима новог друштва? Који је приступ оправданији: реконструкција или (заменска) новоградња?

Изузетак у овој дилеми чине заштићени историјски објекти, тј. културна добра чије се постојање не доводи у питање, али се улаже труд да се на адекватан начин, суптилним интервенцијама које не ремете његове најважније карактеристике, унапреди њихова енергетска перформанса (нпр. декарбонизацијом енергетских система – грејања, вентилације и климатизације).

Код остатка урбаног ткива, а нарочито оног оронулог и напуштеног, одговор на пређашње питање је врло комплексан јер укључује мноштво аспеката. Поред тренутно наглашеног еколошког аспекта одрживости, додатно се издвајају социјални и економски.

Па ипак и поред постојања свих тих аспеката, кроз историју се процесима рушења, реконструкције и обнове махом приступало путем конкретних друштвено-политичких агенда а неретко чак и комплетно стихијски. Управо из тих разлога разни аутори(1,2,3,4) су у последњих пар деценија радили на покушају да се успостави један свеобухватан методолошки оквир који би обухватио паралелну анализу свих аспеката и којим би се аргументовано дошло до одговора.

Слика 3. Хетерогеност урбаног пејзажа, Франкфурт на Мајни, (Фото: freepik.com)

У њиховим студијама, социјални и економски фактори, који су били увек врло уско везани за најужи контекст и животну динамику проистеклу из низа међусобно повезаних друштвено- економских чинилаца на конкретној локацији (аналогија са оперативним системом/софтвером), резултују супротстављеним становиштима. Једнодимензионална (нпр. енергетска) санација без паралелних социјално-економских програма запуштених делова града није довела до очекиваних резултата и водила је у даље пропадање, па чак и рушење. Само свеобухватни приступ санацији и реконструкцији давао је жељене ефекте.

Насупрот томе, циљане програмско-просторне интервенције у наслеђеном градском ткиву имале су позитиван ефекат и покренуле су ревитализацију комплетних делова града, што је са собом донело и економску активност и процват али и повећани квалитет живота.

Такође, рушење и заменска новоградња су имали своје предности и мане са становишта сва три аспекта. Негативним се сматрало губљење историјских целина и неминовна релокација становништва, док су позитивни аргументи признавали појачану економску активност кроз савремену новоградњу и могућност да се трансформативно „крене из почетка”.

Ако се посматра стриктно еколошки фактор, он се по претходној аналогији везује за хардвер тј. физичке структуре које сачињавају кулисе нашег свакодневног живота. У енергетском смислу се свака зграда, реконструисана или новосаграђена, може представити као једначина са три непознате: оперативна (operational), уграђена (embodied) и продукована (produced) енергија и њихове еквивалентне емисије.

За решавање те једначине потребно је приступити изради студије животног циклуса објекта (LCA – Life Cycle Assessment) у оба посматрана случаја где се калкулише комплетан енергетски биланс и утрошак ресурса за изградњу и оперативно одржавање објекта потребном енергијом. У таквој консталацији крајњи победник је она опција која има бољи енергетски баланс, мањи утрошак ресурса, нижи ниво укупних емисија CO2 и других штетних гасова, као и низа других штетних утицаја на околину.

Слика 4. Seestadt Aspern, надомак Беча, један од примера модерних градова 21. века, (Фото: pexels.com)

Од есенцијалне важности за веродостојност и кредибилитет резултата је успостављање јединственог оквира за прорачун дефинисаног по већ установљеним правилима LCA (ИСО 14040, ИСО 14044, ЕН 15804 и ЕН 15978). Усвајају се конкретне смернице за дефинисање просторно- физичких оквира анализираног опсега зграда и период рачунања, обухваћене фазе животног циклуса, процењене животне векове појединих материјала и компоненти и јединицу за нормализацију резултата.

Поредећи разне енергетске класе објеката (Слика 7), Бинз и Отт (1) су установили такозвано „златно правило” које гласи: уколико реновирани и новосаграђени објекат, након интервенције спадају у исту енергетску класу, реновација је увек боља опција због мањег утрошка уграђене енергије и материјала. Новоградња се енергетски исплати тек уколико заменска зграда успе да обезбеди оперативне уштеде у грејању од бар 80 MJ (22,2 kWh) по метру квадратном корисног унутрашњег простора.

Развој технологије у последњих пар декада довео је до могућности градње објеката нулте енергетске потрошње/емисије (ZEB – Zero Energy Buildings) као и оних са позитивним енергетским билансом (PEB – Positive Energy Buildings).

Слика 5. Спој старог и новог у склопу реконструкције градитељског наслеђа, (Фото: freepik.com)

У поређењу реконструисаних и новосаграђених објеката тих класа, категорија оперативне потрошње пада у други план из разлога што је компензована енергијом из сопствене продукције, па је фокус на утрошеној уграђеној енергији, која је увек мања у случају реконструкције.

Очување уграђене енергије задржава свој значај и потврђује предности реконструкције (Слика 8) чак и у случајевима повећања густине изграђености парцеле до технички изводљивих граница градње објеката нулте енергетске потрошње (5).

Као што је наглашено раније, једнодимензионалне интервенције у правцу енергетске санације, без пратеће социјалне и економске стратегије, нису гарант успешних ревитализација и новог живота неког запуштеног објекта.

Слика 6. Основни постулати одрживе градње и циркуларне економиј, (Фото: freepik.com)

Та спознаја отворила је пут широј примени концепта адаптивне пренамене (adaptive reuse) која поред енергетске омогућује и функционалну и квалитативну надградњу. Разни видови просторног проширења (volumetric additions) физичке структуре (бочна или кровна надградња, фасадне интервенције или градња додатних објеката на парцели) омогућавају да се пониште одређене функционалне мањкавости у смислу разноврсности понуђеног садржаја и квалитета простора, и да се простор прилагоди захтевима универзалне мобилности, па се самим тим мења и перцепција објекта, а у неким случајевима и његова социјална структура.

У склопу пан-европског, Horizon 2020, пројекта “ABRACADABRA” (6) вишепородични стамбени објекти широм Европе су дограђивани кровним дуплексима и разним луксузним типологијама становања, те се њиховом продајом и изнајмљивањем финансирала енергетска санација и функционално унапређење постојећег објекта (фасадна изолација, соларне електране, лифтови).

Слика 7. Препоруке за реконструкцију/новоградњу у зависности од упоређене енергетске класе објеката, (Фото: Grenef)

Приликом израде концепта адаптивне пренамене објекта, мора се водити рачуна о компатибилности физичке структуре са новопредложеном функцијом како би се нови унапређени простор добио на најеколошкији начин. Од велике важности је и анализирати шта се од постојеће структуре функционално и енергетски смислено може интегрисати у ново реконструисано здање.

Адекватним избором материјала (нискоемисиони и материјали органског порекла) може се у потпуности амортизовати и преокренути негативни CO2 биланс постојеће структуре.

На крају поставља се и питање да ли постоји ситуација у којој је реконструкција лош избор, ако изузмемо из ове опсервације објекте који су од културног и историјског значаја? У овим граничним случајевима би се приоритет требао дати опцији новоградње:

  • Када је функционално и просторно решење постојеће зграде толико застарело да се ни хипотетском реконструкцијом не могу испунити минимуми по данашњим прописаним стандардима и законским одредбама за конкретну типологију;
  • Када је степен доградње толико доминантан у односу на постојећи волумен да је задржавање постојећег у физичком али и енергетском смислу више сметња спровођењу конкретног савременијег концепта него допринос. Степен доградње мора бити лимитиран одржавањем свеукупне одрживости на парцели (еколошке, социјалне, економске).
Слика 8. Развој путање ЦО2 емисије у зависности од густине изграђености за сценарије реконструкције и новоградње, (Фото: Grenef)

У прилог важности реконструкције говоре и чињенице да Европска Комисија још од 2012. инсистира на томе да свака земља мора изградити своју дугорочну стратегију за реновирање постојећег фонда (LTRS – Long Term Renovation Strategy) као и да се годишња стопа санираних објеката мора значајно повећати.

То потврђују и последња истраживања која сугеришу да је циљ о задржавању глобалног пораста температуре испод зацртаних граница могућ само уколико у највећој могућој мери смањимо број новоизграђених објеката и фокусирамо на реконструкцију (7, 8).

Извор: Grenef

TAGGED:Александар ТепавчевићГрадовиновоградњареконструкција
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Милош Лалатовић: Биолошке машине или механичке животиње
Next Article Мијо (1955-2025)

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Ђорђе Матић: Петар Прерадовић – аустријски генерал и „наш“ пјесник

Пише: Ђорђе Матић У вријеме осамдесетих година, у тој уистину златној, без обзира на то…

By Журнал

М.К. Бадракумар: Блиски исток се спрема за Трампов ционистички мандат

Пише: М.К. Бадракумар Победа Доналда Трампа на недавно одржаним изборима, у региону Западне Азије се…

By Журнал

Страх од „изгубљене деценије“: Иду ли поједине чланице ЕУ ка фискалној литици

Двоструки удар увођења реформисаних правила потрошње ЕУ и затварања славине за новац од стране Европске…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Бранислав Јаковљевић: 3,5%

By Журнал
Други пишу

Најдубља економска криза у Немачкој од 1949. године

By Журнал
Други пишу

Владимир Ђукановић: Рударење вештачке интелигенције

By Журнал
Други пишу

Владимир Табашевић: Психопате против шизофреничара

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?