U oktobru 1971. godine Dobrica Ćosić piše tekst namijenjen posebnom broju časopisa Umetnost, koji je trebalo da sabere glasove otpora protiv rušenja kapele na Lovćenu, kako domaćih tako i svjetskih intelektualaca. No, taj broj časopisa biva zabranjen, pa ne dolazi u ruke čitalaca. Ovdje donosimo Ćosićev dopis.
„Biće ovo naše doba bogato i po razlozima za svakojaka nepoštovanja, prezire i sažaljenja nas od naših jadnih i gnevnih potomaka. Pri tome, svakako učiniće nam se i mnoge nepravde: neke će nam hrabrosti upisati u gluposti; mnoge će nam gluposti smatrati hrabrostima. Ali, ne sumnjam, biće nekoliko događaja i činova prema kojima će naši potomci biti nepogrešivi i jedinstveni: jasno će im biti šta je bezumlje našeg, ovog, doba.
Neka mi svi pismeni Srbi izgaze grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, ne bude rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja. Jer kao što i ova ՚bela knjiga՚ Umetnosti pokazuje, ne postoji nijedan razuman estetski, poetski, likovni, kulturni, naučni, humani, društveni, nacionalni, istorijski, revolucionarni, marksistički, geološki, geografski – ili bilo koji razlog da se skrnavi Njegošev grob i pogazi Njegošev amanet.
To učini jedna mržnja. Mržnja koja ima silu – jaču od pameti, hrabrosti i dostojanstva naše generacije.
Od te mržnje može nas spasiti samo novi Gorski vijenac“.
Priredio Milorad Durutović
