Пише: Мирослав Тодоровић
Почивши патријарх Павле, један од највољенијих поглавара Српске православне цркве, остао је упамћен по свом скромном животу. Био је увек спреман да помогне. Као скромног и тихог човека, правичан према свима, најбоље га познају Срби из Призрена, царског града у којем је службовао пуне 33 године. Увек је био међу верницима, делио с њима и добро и зло. Волео је да се прошета градом, познатом по бројним православним светињама. Људи су му прилазили, поздрављали га и дивили се његовој енергији.
Осамдесетих година прошлог века Павле, тадашњи епископ Епархије рашко-призренске, веома је често обавештавао власти у Београду да су албански екстремисти започели невиђену хајку против Срба у јужној српској покрајини.
Нажалост, на апел за помоћ српском живљу није добио одговор. И сам је постао мета албанских екстремиста. Пошто је често сам одлазио пешице до призренске поште и осталих институција како би обавио неки посао, често је наилазио на албанске екстремисте, који су га вређали. Неколико пута је и физички нападнут. Млађи Албанци вукли су га за браду, а једном приликом је одгурнут на степеништу испред улаза у пошту.
За насртаје на епископа рашко-призренског Павла није смела да сазна јавност у Србији. Дописницима дневних новина, међу којима сам био и ја, руководство тадашњег Општинског комитета СКЈ забранило је да пишу о томе. Како су године пролазиле, Срби су због дивљања албанских екстремиста почели да напуштају своја вековна огњишта. Одлазак српског живља из јужне српске покрајине није узнемирио тадашњу српску власт.
У свом уводном слову за књигу „Задужбина Косова” 1987. године, у време док је био епископ Епархије рашко-призренске, Павле је између осталог написао: „И данас, када су се над КиМ надвили црни облаци, треба подсетити и себе и друге на истину да нас нико није питао хоћемо ли се родити у овом или оном времену, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, зависи и да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством. Ваља размислити: шта би српски народ био без ових својих задужбина и у слободи и у ропству. Шта би бисмо и ми данас били без њих и пред собом и пред светом? Косово, заветна постојбина српске земље, наш је дуг и пред Богом и пред овим напаћеним народом који, крај све проређенијих огњишта, чува овде светиње не само Срба, већ и читавог просвећеног човечанства.”
Призренским Србима, као и сународницима из читаве јужне српске покрајине, Павле је остао у срцу и радо га се сећају.
Извор: Политика
