Пишу: Зорица Којић и Драган Амброзић
Први албум “Партибрејкерса” она је митска плоча од које почиње да се рачуна стварни рокенрол живот у нашим крајевима. Када се појавио, пре тачно 40 година, ударен је темељ који још увек непорециво стоји. На том темељу свој дом и даље може да гради ко год је за то кадар – широм југословенских крајева – јер овај албум већ деценијама представља узор и наук како треба да звучи, понаша се и изгледа неки наш рок бенд. С правом се може рећи да се ради о једној од најузбудљивијих и најутицајнијих плоча у овдашњој културној историји.
Пре неки дан, албум Партибрејкерс реиздат је у посебно израђеном проширеном омоту – захваљујући труду чланова групе и куће “Croatia Records” (некадашњи “Југотон”, дизајн Дарко Кујунџић). Први тираж је практично одмах распродат, што речито говори о томе како у овом случају никакав хвалоспев није сувишан – ради се о истинском ремек-делу које свака поштена рокенрол кућа жели да има. То је био и конкретан повод да се нађемо и са главним ствараоцима Зораном Костићем Цанетом и Небојшом Антонијевићем Антоном поразговарамо о томе како је и под којим околностима настао један од најважнијих рок албума свих времена на овим просторима. Данас је он истовремено живо сведочанство о једном добу и морална поука за генерације које тек долазе.
“ВРЕМЕ”: Каква су ваша сећања на време кад сте правили песме за први албум?
ЦАНЕ: Кад се растурила “Радничка контрола”, пошто сам знао Манзанеру, он ми каже: “Еј, правим групу, имам двојицу, а ти треба да певаш”. А пошто је Манза, поред Ђилета Марковића, имао јако велики утицај на мене – ја сам му само рекао: “Океј, шта, како то?”. Онда смо отишли код њега на гајбу, да се тамо слободно осећамо, да он одврме свој Торенс или Техникс грамофон, слагаћу те, и да онда почне зезање велико… Он је имао плочу Gravest Hits, издање са пет ствари од “The Cramps” – па нам је ту нешто објашњавао, причао и онда смо се сви заједно срели у парку на Ташмајдану. Тамо смо се као упознали – ја сам Антона свега два пута видео до тад, Љубу никад нисам уопште видео, али сам му одмах рекао да личи на Џају (смех). И онда смо као нешто седели и клиберили се на клупи у парку, па је Манза дао бенду име “Партибрејкерс”, биле су пробе код њега на гајби у Блоку 45, Др Ивана Рибара 183, и тако је кренуло некако. Шлампаво, али – ка нечему.
АНТОН: Најважнији је био звук. Свако је донео са собом нешто што је волео. “Dr Feelgood”, “Flamin’ Groovies”, “The Gun Club”. Све то се дешава на неком несвесном нивоу, по тој некој љубави према музици.
ЦАНЕ: Према узбуђењу и дешавању тога тренутка – пошто је читава сцена рикњавала и већ заправо није постојала. Ми смо се скупили негде у августу 1982. Да ли је био пуст град – вероватно. Био је само онај који није имао где да оде. Пуштамо тог Литл Ричарда, ту је онај његов феноменални бубњар. Па онда све оне слике на Б страни Gravest Hits-а где је тотална фрка, стоји само Појзон Ајви, и ти почињеш да трипујеш кроз све то. Или фотографија Игија Попа у Синсинатију, кад хода по главама публике и показује руком негде напред. Капираш, излазе ти делови представа рокенрола на видело, из твоје унутрашњости. Кажеш себи: “Е хајде тако нешто да урадимо, хајде да будемо – опасни”.
АНТОН: Хајде да будемо другачији од било чега. То је заправо била идеја.
ЦАНЕ: У ствари, хајде да будемо ми, јер ми и јесмо били другачији. Нико није тако свирао, а и нисмо имали бас гитару, јер није било басисте који би сад ту нешто са нама.
АНТОН: А није нам био ни потребан – ту смо нас четворица, као нека Цвјећарница, пошто смо се сви ложили на Алана Форда (смех)
Какав је био твој први утисак о Антону?
ЦАНЕ: Ма немам појма, пролази као да видиш још хиљаду људи, а онда смо отишли код њега на гајбу, пошто је он имао магнетофон “ТЕАЦ”, имао је неке своје ствари, па смо ту као нешто снимали. Главно је било то што смо Манза и ја седели и триповали за себе, а Антон и Љуба су триповали у Капетан Мишиној на Дорћолу. Мислим, оно – Симплицисимус, Кастанеда, Гоатс Хеад Соуп Стоунса, плоча која увек прескаче на истом месту, и такве неке приче.
АНТОН: Какво памћење!
ЦАНЕ: Био сам у фазону: ко су ови типови?!
А који је, Антоне, био твој први утисак о Цанету?
АНТОН: Неки клиња, упознао сам га у парку код “Певца”.
ЦАНЕ: Али то се све брзо дешава. Ја тад имам непуних 17–18 година. Они су 1959. годиште, Антон 1961, а ја 1964. Већ, јеби га, имам песму “Досада” са “Радничком контролом”, имам наступ на АБРС фестивалу.
АНТОН: У то време, три године разлике, то је много.
ЦАНЕ: Али свако ту фура свој фазон и тако је остало – рогови у врећи.
Капетан Мишина, а?
АНТОН: Ма, ту је Љуба становао. Па знаш оно, кад изађеш у град, где ћеш да се враћаш сваки час на Лион, где сам тада живео. Цео дан глувариш по граду и између осталог свратиш код ортака.
Значи хипици и колекција плоча?
АНТОН: Лепо си рекао, хипици, блуз и све остало. У ствари, Марлија смо доста слушали, албуме Natty Dread и Kaya. Све су то камичци који су на неки начин уткани у нас.
Хтео сам да кажем да је важна ствар то што сам ја купио “TASCAM TEAC” четвороканални магнетофон – био је први у граду. Никад нисам имао нешто лове, али сам штековао и потпуно случајно налетео на тог типа који је био у фазону – ево, имам ја. Рекао сам, чекај да видим – и купим га. На обичној касети је снимао на једној страни два канала, на другој страни два канала. Није могао да снима четири заједно, него два по два, и пинг понг. Пинг понг је техника када снимиш два канала и онда још два канала, па имаш стерео слику. Онда целу стерео слику пребациш даље и додајеш још и певање. Тако се радило и раних шездесетих.
И онда сам тог лета заменио дан за ноћ, само сам седео, свирао, слушао и изоштравао тај осећај како да се направи неки другачији звук. Затим је била та прва свирка у “Дадову” – до тад смо вежбали у соби, само једно појачало, Цане нешто пева, имамо прави бубањ, али не чујеш стварни звук, иако осећаш енергију. И кад смо у “Дадову” изашли на бину, тек тад сам скапирао – човече, ово је бенд, опасан бенд. Баш сам осетио како смо сви као један били, као да постојимо већ не знам колико.
ЦАНЕ: Концерт је био 4. октобра 1982.
АНТОН: И онда смо снимили Радио Утопију у СКЦ-у, доле у подруму, ту где смо вежбали.
ЦАНЕ: И ту смо били од 9 ујутру.
Како сте успевали тако рано ујутру да свирате?
ЦАНЕ: Па морали смо, зато што су сви други бендови имали неке нормалне термине. А ми као последња рупа на свирали, тринаесто прасе, па као уђемо и нешто радимо. Али главна фора је да нико није имао такве ствари какве је Антон донео: “Вечерас”, “Ако си”, “Он је дошао уз ветар”. Онда смо и групно правили ствари: “1000 година”, “Улични ходач”.
АНТОН: Е, то је било најбоље!
ЦАНЕ: Ту смо правили ствари, јеби га, сви заједно. Најважније је што смо ми били први бенд који је импровизовао. Није се знало где је крај – “1000 година” или “Улични ходач” трајале су и по пет-шест минута – а у то време песме трају два и по–три минута.
АНТОН: Била је још једна ствар – нико ту није имао много искуства. Добро, ја јесам, као и Цане, он је већ наступао пред људима, а и ја сам имао бендове иза себе. Манза је претходно имао само један бенд, Љуба ниједан – заједно смо отишли и купили му гитару коју смо штимовали, знао је акорде и то је било то. Али баш је Љуба дошао са уводним рифом за “1000 година”. Свако је ту донео оно најбоље што је имао у себи.
ЦАНЕ: И најбоље, а и једино што је знао. Манзанерина свирка на “1000 година” – тога нема пре њега уопште, не постоји.
АНТОН: Е, то је било јако занимљиво: та песма је настала у десет минута, као и све најбоље песме које смо направили у животу. Значи, то је то (пуцне прстима) – кад се тај моменат деси. Кад се спусти, чиста еуфорија, одмах знаш да је то – то. То је био печат.
И како је публика реаговала на првом концерту у “Дадову”, кад сте се појавили?
АНТОН: То је било лудило.
ЦАНЕ: Прва три реда су били моји ортаци. Били смо предгрупа групи “Фифтиес”. И док смо свирали, сви су нешто откидали, ја сам тамо скакао у публику, мораш да правиш фрку – јер све је мало климаво, али постоји велика жеља, велики нагон. Завршимо ми наш сет, излази група “Фифтиес” и цела екипа почиње да виче: “Ууууу, Кићо Слабинац”. Они су желели још, јер ово наше никад до тад није било виђено. Али највећа фора у свему томе био је наш плакат, који је био видљив кад се прилази “Дадову” са леве стране горе. Пошто је за нас плакате стручно лепио Ђоле Нога, другар који се бавио молерајем – он је стајао, ја мислим, брат-брату па једно петнаест година. Многе генерације, људи који су били после у разним групама, пролазили су поред тог првог плаката као поред нечег важног. То знам из њихове приче. Ја нисам то тако доживљавао – плакат ко плакат, прођем па га видим – али он је дуго био тамо, заклоњен од свих атмосферских прилика, није пропао због времена.
У тим раним данима око вас је постојала једна екипа београдских фрикова која вас је подржавала, ликова који су живели око музике, у музици и који су у њој били срцем.
ЦАНЕ: Ишли смо код Ђолета Костића Ноге на гајбу у Церску, слушали музику, он је био са нама и у Загребу, а први интервју смо дали Који у “Полету”. Како да објасним – био је увек неко ту, мада се људи нешто нису претргли да нам помогну кад смо се појавили. Главни тип за све то био је Манзанера. Он је био тај који је давао атмосферу, шта ће и како да буде. Антон је знао да свира гитару. Љуба је био лево-десно, ја сам био лево-десно, а Манза је био најбољи. Ми смо од свих својих недостатака направили наш идентификациони знак.
АНТОН: Ја бих увек донео неку основу за песму, а све друго смо заједно сви радили.
ЦАНЕ: Рецимо, песма “Стој, Џони” је донесена из “Радничке контроле”. То је у ствари препев Тонија Совиља, а има ту неки мој пролог: “Да ли ме чујеш?”. И онда смо имали још неколико песама – тако да смо у “Дадову” направили демо снимак. “Радио Утопија” се појавила захваљујући Зорану Модлију на компилацији радио-емисије “Вентилатор 202”, то је март 1983 – а ми већ у априлу имамо пет наступа за три дана у Загребу, изашла цела страна у “Старту”, у “Полету” моја слика на насловној. На све то је дошло и гостовање у некој емисији, поново у 9 сати ујутру.
АНТОН: Сва срећа што сам био у војсци (смех).
ЦАНЕ: И ту се појави баја који се зове Томислав Ивчић. Он је као далматински поп певач – имао бркове. Ми смо свирали “Вечерас”, где је он пришао и рекао нам: “Лепа вам је песма”. То је баш онако било изненађење за нас. Мада смо већ 1983. у неком избору били проглашени за “наду године” и добили пластичну звезду репатицу, која је стајала негде код Манзанере.
Имали сте још својих ствари које сте направили, а које нису ушле на први албум – како сте дошли баш до те селекције песама за плочу?
ЦАНЕ: Нисмо имали много других песама – само “Ткива” и “Осамнаест година” нису ушле.
АНТОН: Дванаест ствари има на првој плочи – па то је доста. Али има још једна важна прича о томе како се она појавила – за то је битан Џони Штулић.
Он је долазио на те ваше концерте у Загребу?
ЦАНЕ: Од пет је био на три, а на последњем је радио и звук.
АНТОН: Јако чудна ствар. Нешто што треба да се деси – то се и деси, ако довољно желиш. Ми смо имали друга Дују. Док смо вежбали у Клубу 22 у Блоку 37 – а он је живео ту около, где и Келе (бубњар “Дисциплине кичме”) – обојица би долазили на пробе, висили са нама. Е, Дује је имао сестру у Загребу, која се звала Нелица и иначе била професорка хрватскосрпског језика, а њен муж сликар. Живели су поред “Лапидарија” (клуб у Загребу), имали кућицу са двориштем – и то је био центар где се окупљала цела та екипа старијих загребачких фрикова. Испостави се да Нелица познаје Џонија и – вероватно пошто смо послали нашу касету – он и Нелица заједно дођу на наш први концерт у Загребу и после уђу у нашу гардеробу. Он је био господин човек, каже нам: “Супер сте момци, заиста”.
ЦАНЕ: А ми смо били у фазону “ли-па”. Ми скроз цирке и нисмо волели те студентске фазоне, жвака нека коју ти не разумеш, него је некако нагонски тераш “мојне, бре”.
АНТОН: Цирке, одваљени после свирке. И сад каже Љуба њему: “Човече, па ми не волимо ‘Азру’”. На шта Џони каже: “Па ни ја је не волим” (смех).
ЦАНЕ: Ми смо свирали заредом: “Јабука”, па “Салоон” који је био ултрашминкерско место. Ту су долазили кошаркаши “Цибоне”, Свен Ушић и други, а ја сам у то време волео да прскам пивом публику. И онда нам је следећег дана отказан концерт тамо – газда је био у фазону: ма палите. Пети концерт је био у клубу “Моше Пијаде”, где је Џони радио звук. Чак су људи мислили да је “Стој, Џони” њему посвећена, а оно – нема везе.
АНТОН: Ја сам после путовао у Загреб, пошто ме је Џони позвао да дођем и донесем демо снимке за Синишу Шкарицу, уредника “Југотона”. И стварно, Шкарица нас позове на вечеру у тај свој огроман стан. Џони је тада продавао не знам колико хиљада плоча, био на врху и, наравно, Шкарица прича са Џонијем о плановима у вези са “Азром” – а Џони му каже: па ево имам ја овде нешто, и извади касету – понели смо да чујеш, одличан бенд, “Партибрејкерс”. Пустимо, Шкарица преслуша, неки коментар је био – добро је, али треба ту још да се ради… класика. Прошло је доста времена, ја сам на то практично и заборавио. Међутим, пошто нам је изашао сингл “1000 година” за “Југотон”, који се вртео свуда, једног дана мени звони телефон. Кад оно Шкарица који каже: “Е, ја мислим да треба да издамо плочу”.
ЦАНЕ: Ми смо давали те демо снимке да се врте по радио-станицама, рецимо Студио Б, код Слобе Коњовића. Не само за први албум, него и за други. Али Београд није хтео да чује за нас. Иако смо имали пуне концерте у Београду, морам рећи да је Загреб више одлепио. Значи, све што је њима недостајало, ми смо им доносили. А онда је била и контра ствар: сви загребачки бендови су супер пролазили у Београду, пунили хале – на пример “Пинки”, па заједно свирају “Казалиште” и “Хаустор”, и имају чак две-три хиљаде људи. Невероватно.
Био је још један град – Нови Сад. И ту смо увек супер пролазили, имали неку своју екипу. По Србији уопште нисмо свирали, сем у Нишу. Да не заборавим Панчево, други или трећи концерт нам је био тамо.
Што се тиче новца – ту смо увек били осетљиви. Нисмо били за то да се свира џабе. Манзанера као шеф водио нас је тако да смо свуда добијали неку лову – никад нисмо ишли негде да платимо да свирамо, никад нисмо радили ни Омладинске радне акције. Али смо ишли да свирамо на “Хиту месеца” Радио Београда 202 – где смо победили – јер су неки људи, као Влада Џет, то препознали. А онда касније, први који је рекао да смо ми супер бенд био је Жика Јелић. Године 1985. “Рибља чорба” је била у бедаку, па смо свирали испред њих да би дошло 500-600 наших људи и да би њихов концерт добро изгледао. Такође смо свирали испред “YУ Групе” у Хали спортова. Увек смо ту негде били и неко би нас сетио… Али, ПГП РТБ – никад. За њих никад нисмо постојали. Чак и кад је изашла прва плоча – човек коме нећу да помињем име – написао је да је изашла плоча “нејасне оријентације”. А ми свирамо рокенрол. Каже: “Браћа дуа ‘Дисциплина кичме’”. И ми смо ту критику после ставили на омот за компакт-диск.
Шта ти људи који су тад одлучивали у Београду нису волели код вас?
АНТОН: То је јако смутно време било, све се распадало. Ја сам одлазио да носим други албум у ПГП, позвао ме Пеца Поповић, који је јако кратко време тамо био уредник, и он је био у фазону да наша друга плоча код њих изађе, чак смо се и руковали. И онда видиш те људе, неке из партијских кругова, који само дођу да сниме шта се ради и попију кафицу. Наравно, ништа од тога није било.
ЦАНЕ: Ми нисмо били из те интонације. Другачије смо изгледали, другачије се опходили према њима. Има снимак како ми свирамо “1000 година” у “Хиту месеца” на РТБ – то је фрка, ми нисмо стајали, трчали смо по бини, скакали један по другом. Једноставно, нисмо били из њихове ин-то-на-ци-је. Како они мисле да неки бенд треба да буде – ми смо били контра од свега тога.
Ви сте у том тренутку потпуно погодили београдску душу кроз рокенрол.
ЦАНЕ: Прва плоча “Рибље Чорбе” Кост у грлу ту је важна. Бора је први почео да прича језиком улице. Али то је опет била нека друга екипа, старија од нас. Ми смо писали текстове онако како бисмо причали између себе. Нисмо нудили форму, него суштину: “Губитник”, “Хеј ти, доле у мраку”… Тотално другачије него што је било у то време. Музика је била панк рок, ритам и блуз, хард рок… нека смеса на наш начин, према нашим могућностима.
АНТОН: Никад хард рок!
ЦАНЕ: Како смо причали – тако смо и певали.
Ништа намештено, ништа нашминкано, него тако како јесте. Али је у ствари стилизовано на неки свој начин?
ЦАНЕ: Имали смо срећу да су Станислав Милојковић (аутор фотографије на насловној страни првог албума “Партибрејкерса”) и Горанка Матић били ту да направе неке невероватне снимке нас у том тренутку. Горанки никад није било фрка да дође ујутру и да нас слика, да нам говори: ајде уради ово, уради оно. Станислав је тада тек почињао, довео га Антон са Звездаре где су обојица живели, дошао је човек млад, пун елана и све то – ми смо били његова група за снимање. Направио је феноменалне слике са “Хита месеца 202” који се одржавао у Дому омладине, а и у “Цепелину”. Тај супер омот првог албума је Антон урадио. Нарочито Б страна је добра, с тим песмама исписаним као у неком лавиринту – идеш кроз њега да би нашао свој пут. Све је било – уради сам.
АНТОН: Маказе имаш, купиш папир у боји, сечеш, имаш фотке – и тако направиш.
ЦАНЕ: Таквих омота није било, ту видиш гитару, мали бубањ и тако даље.
АНТОН: То је иначе гитара Бруса Спрингстина. Исекао сам је однекуд из штампе (смех).
Како су настале песме на првом албуму? Рецимо “Улични ходач”?
АНТОН: Враћао сам се са “Академије” (Клуб ФЛУ) до Лиона, полако ноћу, пешака. И ето, настала је песма.
“Она живи на брду”?
ЦАНЕ: Ми смо увек имали ту усамљеност као једну појаву поред нас. Увек смо веровали у љубав, у неку чежњивост, да нађеш неког да ти осмисли живот, да му даш љубав. Све је то било јако – транспарентно. Наћи неког да те воли и да га ти волиш: то је остало кроз све што нам се дешава.
“Хеј ти, доле у мраку”?
ЦАНЕ: Ако су Стонси имали “Стреет Фигхтинг Ман”, е онда ћемо ми имати “Хеј ти, доле у мраку”.
“Вечерас”?
ЦАНЕ: Антонова песма.
АНТОН: Тешко је причати о томе како настаје песма: седиш, рецимо, у пицерији и видиш тамо неки натпис. На пример: парче. И ти прерадиш реч и она те сама поведе.
“Ако си”?
ЦАНЕ: Поново Антон.
Опет си седео у пицерији?
АНТОН: Не, та сигурно није тамо настала (смех),
ЦАНЕ: Та ствар је остала у репертоару, она ми је омиљена. Друга је на концерту, даје тај инпут – ако си довољно луда, ако си довољно храбра – идемо и сви певају, отвара се пролаз код публике.
“Ти мораш бити моја”?
ЦАНЕ: Њу смо сви заједно радили. Почела је као зајебанција, али је на крају испала јако озбиљна ствар.
“Он је дошао уз ветар”?
АНТОН: Прича мало о мени, мало о теби, мало о сваком… углавном – о бенду.
ЦАНЕ: Борба против усамљености.
“Нови дан”?
ЦАНЕ: Панкић један. Да ли има забаве за тебе, шта се дешава? Нешто ти причају, да ли је то истина? Шта ти мислиш о свему томе, који је твој став?
“Губитник”?
ЦАНЕ: Па, иста тема. Озбиљна ствар. Ми смо све време живели у некој обесправљености као бенд, нико није рачунао на нас.
“Ноћ”?
ЦАНЕ: Антонова ствар. Такође о бенду.
АНТОН: Тако је. На крају, морам да споменем, поред нас су ту били и Која, продукција, Мирослав Цветковић Цвеле, снимање и Влада Неговановић, микс.
Остало је само још једно питање – кад је изашао албум, ви сте се после тога у неком тренутку – разишли?
АНТОН: Те везе су почеле да попуштају.
ЦАНЕ: Ако је теби стало и све би дао – не мора да значи да је и неком другом толико стало до тога. Можда он хоће да дође, да се мало проведе, да испуни неко своје време. А ми смо то имали као неки животни позив, као нешто што је јаче од нас. Шта друго да радиш, него да будеш члан рокенрол бенда? Али не радиш то да би те знали, да би имао рибу, него оно – ја сам сведок свог живота, сведок свог времена, сведок свега. Ми смо у том фазону и ћао довиђења.
Цане, Бајага и Локнер (ЦБЛ) студентима посветили песму „Младост храброст правда“
Први албум “Партибрејкерса” после 40 година и даље је споменик рокенролу.
ЦАНЕ: Да, из простог разлога што је многе који су чули ту плочу она подсетила на оно што би могли да ураде и какво усмерење да имају, да би били своји.
АНТОН: Драго ми је што је та плоча урадила своје за све ово време, а поготово онда, што је донела пуно утехе многим људима и охрабрила их.
ЦАНЕ: Дала им је идентификацију. Јер све што је било до тада, то је био наш живот из друге руке. А ова плоча је била – живот из прве руке. Теме су усамљеност, љубав, борба за слободу. Теме које треба да красе сваки рокенрол бенд. Један у односу на све.
АНТОН: Свака од тих тема је вечна тема.
Извор: Време
